Коло

'&\М\СЏ\Л№ААЛ

Бајка се, ономад, госпа Аспазнја својој сестри по млеку госпа Радојки: — Пре се, брате, нншта није знало о неким внтаминнма, па нам ништа није фалило. Ево ја! Била сам шира него дужа, а никад нисам чула за те витамине... а ово сада да те Бог сачува! Све пеки проналасци: те витамин А, те витамин Бе, те Це, па Еф, и кобајаги, чим те лекар прегледа, каже ти: „Вама не достаје витамин Це!". И, слатка, свака ти се, што жажу, шуша хвали: „На строгој сам дијети! Нашли лекари да немам довољно витамина Бе". То се фали а овамо не зпа ни пола азбуке да прочита... Беснуља! Фали јој витамин Мо I... — Ју, какав ти је то витамин Мо! — вгранула се сестра по млеку. — Витамин Мо! Те ти је мотка... Тим сам витамином излечила оног мог маторог... па му сад ништа више не Фали... * Уствари, ево шта се десило госпа Аспазијином матором, г. Тоши! (а због тога је госпа Аспазија и омранула све витамине): Г. Тоша био стари гурман и кад се оно мало проредило месо, узео да се жали. Час је, каже, малаксао, час ово час оно, док једног дана не дође кући и рече. сав мрачан госпа Аспазији: — Жено, ја немам витамине! Прегледао ме доктор и каже ми да ми недостају највиталнији витамшш ... — Ију, црни Тошо, 8ар и теби? запрепастила се госпа Аспазија која ва те витамине дотле ништа није дамла. — И мени! — Па ? — Па, ништа. — И ја кажем па ништа! Кад си могао пре рата без витамина, можеш ваљда и сад ... — Ама, опет ти! — љутнуо се г. Тоша. — Шт& опет ја? — Па опет почиаеш стару песму. Докле ћу да ти објашљавам да без вик.мина нема живота... То ти је оно Јиво држи душу човеку ... — То ми још никад ниси рекао. — Ако ти нисам рекао, сад ти ка-

— Па, добро, де. Што се одмах љуI. Ако ти баш треба неки витамин, М га купим .. — Ама, нема, жено. Нема, разумеш «... Па да видимо на Црној берзи? — Та иди молим те... Каква ЦрШ берза и витамини.

После неколиво дана г. Тоша саопшти госпа Аспазији да је преко неког пријатеља, којег је у своје време нечим задужио, успео да пронађе витамине... Сирота госпа Аспазија обрадовала се као мало дете за оневе, и узела да благосиља оног пријатеља г. Тошиног: — Е Бог му дао вдравља.. ! У том благосиљању била изгубила из вида да припита г. Тошу како то да она не осећа недостатак витамина, а хране се из исте шерпе, а он осећа. Место то да га припита, она навалила на свог маторог да одмах почне с витаминима, да их узима. Није се, јадна ни интересовала, од радости, како се узимају, и зашто г. Тоша не донесе те витамине кући па ту да их пије, на два сата после јела, рецимо, или изјутра наште српа ... — Полако де, узећу их..! говорио г. Тоша госпа Аспазији. Ево сутра ћу прву партију да прогутам ... Сутрадан, госпа Аспазија, кад дошао г. Тоша, још с врата питала: — Јеси узео витамине? — Јесам! — Е, нека ти је наздравље. Само, молим те Тошо, узимај их уредно... Немој да прескочиш који дан, као оно кад си почиљао да лечиш зубе... — Ама, не брини... Узимам редовно-...! И, вбпља, г. Тоша узима редовно витамине изван куће. Госпа Аспазији се већ после неколико дапа учинило као да је љен матори свежији, бодрији и орннји, и задовољно, се смешкала у себи. Ко зна, и далеко било, шта је мислила уоспа Аспазија, какву све чаробну моћ имају ти витамини, у које све до г. Тошиног случаја, ама баш ништа није хтела да верује, и сматрала их просто, као пуку фантавију београдских монденки ... Најзад, пало чак у очи и госпа Аспазијиној првој комшинипи, да је г. Тоша свежији и да је некако чио и расположен ... И питала. Госпа Аспазија сва 8адовољна рекла јој: — Море, ћути, слатка... То све од витампна... Чак посаветовала комшиницу, у поверењу, да и она покуша да наговори свог маторог да узима витамине...

И, ишло би то тако с витаминима да се није десило, што се десило. Једно поподне отишла госпа Аспавија своме фрИзеру на ондулацију (хтела, јадна, да се мало дотера због гос'н Тошиних витамиНа) и како било много света У салону, села да причека. Дали јој неке илустрације д& прелистава, и кад их нрелист^ла,, бацнла поглед кроз излог на улицу. И у кој

мах бацила поглед, у тај мах јој нешто пресече дах испод саме јабучице. Напољу, на улици, баш пред излогом спазила свог Тошу, ни мање ни више, него с две фрајлице (ћерке могле да му буду) и то испод руке. Једна с једне а друга с друге стране. Застали тренутак пред фризеровим излогом, бацили поглед на неку перику боје платина, и кренули даље. Ма да најдубље увређепа, понижела, уздрхтала, госпа Аспазија је имала још толико снаге да уочи да је једна од ових дамица имала на својој хаљини монограм Д, а друга Ц. То је уочила, а онда је прикупила последњу снагу и затражила чашу воде... Мало доцније, кад је отворила очи, чула је неке гласове око себе: — Припала јој мука ... Врућина овде од ових апарата за сушење косе... * Увече, госпа Аспазија, савлађујући у себи бес, питала г. 'Гошу: — Је ли, богати, узимаш ли још оне витамине? — Узимам! — А, никад Ми не рече који ти витамини фале?

— Па није то важло... — А, да ти не Фале Це и Де? — Јесте! А, откуд знагп? — Знам отуда што сам те видела с оба витамина .. — А?! — забезекну се г. Тоша а глас га издаде. — Видела сам те, данас после подне... па пошто ти оба витамина добро чине ти их стег'о испод руке да ти не умакну... Је ли... Је ли мушка Клеопатро... мушка Мецанино (тако је госпа Аспазија звала Месалину) то су твоји витаминн... Досадио ти витамин „А", (Аспазија) па ко велиш дај да променим витамин и да узмем два одједном „Це" (Цецу) и „Де" (сигурно Десу)... А? Говори... Што си умукао, не преговорио никад речи да Бог да .. * — И шта је било слатка? — питала сестра по млеку. — Дала сам му витамин Мо . .. н сад несме да мрдне више, а поред тога сам му већ ставила до внања:: „Кад си се венчао с витамином „А", има то да ти буде до краја живота, а не да измељаш целу азбуку па пријало ти или не... 1" М. Дим.

истотт^^анешп

МИЛИЂЕВИЂ И КНЕЗ МИЛОШ Милан 'Б. Милићевић, сразмерно још млад човек, добио аа уредника „Српских новина", што су дотле добијали само старији људи и поузданији према „Правитељству". Зато се Милићевић решио да оде кнезу Милошу у Топчидер да му захвали. У свом оду-

шевљењу Мплићевић поче да „развија програм". Стари кнез је неко време стрпљиво слушао орације, а затим га преаиде речима: — Сви ви млади људи умете лепо да причате. Да видим шта ћеш ти да урадиш. Зато: љуби руку па иди! СВАКОГ НА СВОЈЕ МЕСТО За време краља Милана, Радивоје Милојковић, један од првака либералне странке, постао је министар унутрашњих дела. Наравно да су се сјатили сви партиски пријатељи око њега тражећи један ово, други оно, али он ипак није хтео да учшги ништа против своје савести. Дошао му тако и неки пензионисани срески начелник, либерал, да му честита и изјави своју радост што га као једномишл>еника види на министарском положају. Уједно га замолио да га постави за окружног начелнпка у извесном округу. Мплојковић је добро знао тог бившег среског начелника колико мало вреди и каквог је карактера. Није био ни ва срез акамоли 8а округ! И то још хоће да бира округ. Каква дрскост! — Не могу вас поставити! — рекао је Милојковић хладно и одмерено. — Али се могу заузети да добијете место у пошти. Ако желите, замолићу свог колегу из ресора пошта да вас прими... Па покушајте ту! Бивши срески начелник добро је равумео шта о љему Милојковић мисли. Кратко се прздравио и брзо несТао.

ШТА СУ ТО РЕГРУТИ Године 1829 кнез Милош решио да установи за себе нарочиту гарду. Све нахијске старешине добили су наређеље да му за гарду пошаљу одређени број младића из најбољих сеоских кућа, који ће по стасу и угледу бити најодабранији. Врховни кнез Гојга у, Старом Влаху такође је добио писмено наређење да одабере и пошаље у Крагујевап четири здрава и наочита регрута. — Шта ли су му то регрути? —> ишчуђавао се кнез Гојга на већу сеоских кнежева. Дуго се већало док се неки од присутних није досетио да ће то бити угојени златиборски волови, јер се зима приближује, па треба кнезу за посек. Два човека потераше волове за Крагујевац са писмом кнезу: — Господару! Ево ти шаљем четири регрута, бољи се нијесу могли наћи у Огароме Влаху! Када је примио писмо, кнез затражи да му уведу регруте. Сељаци су се у чуду згледали. — Чујете ли шта кажем? — вшшуо је клез нестрпено. — Жељан сам да видим те стасите јунаке Старога Влаха ! — Ама оно је стока, господару! — Каква стока? — љутну се кнез. — Дај људе овамо! — Ама оно је марва! Неће моћи уз басамаке! Сада је дошао ред на кнеза да се изненади. Изишао је сам да види ре-

груте и уместо љих спазио — четири вола. Завртео је главом, осмехнуо се и викнуо: — Сјајни регрути! Зна Гојга шта треба кнезу Милошу! Нека ми пошаље још четири одабрана солдата, па ће ми бити најбољи кнез у мојој клежевини! (. ^ \ ,Л ^ ^ к - V • ' ч Ј. «. Л