Коло

уТЛномаД пролазим улицама па глеI) дам како нестају и опе старе последње страћаре из давних старих времена ... И ваљда под утиском тог опраштаља, кад сам по ручку легао мало да дремнем, успио сам чудан сан ... Као седим у берберници... И, као, одједпом, отворише се врата и уђедостојанствепо у фризерски салон стари, нокојни ћир-Сотир, фпрма човек, првн еснаФлија из оне старовремске чаршије, иначе ћурчија. Уђе и ируаси шегрту штап, и у истом тренутку зграну се што га чираче не пољуби у руку. Онда као седе у наслоњачу и разрогачи очи кад чу фризера где га запита: — Је ли повољи један фриксион? — Не, нећу, џе пијем ништа изјутра... А, откад слулште муштерије с пиће .. ? То у моје време пе беше .. Мој брица — сањам даље — напуни ми уста сапуницом јер ми паде напамет шта би ћир-Сотир радио да му приђе руци плавокоса маникирка е танким обрвицама, да му узме ћи-

либарске бројапице и пола љупко, пола враголасто да га запита: — Је ли по вољи, господние, једап мапикир! Онако упола насапуњен заједно с убрусом око врата стругнуо би ћирСотир на улицу кад би му наравно објаснили шта је то маникир... Зар девојче да му чачка нокте 1... Па кад би већ ћир-Сотир стругнуо, аашто не бих и ја пошао за њим, да видим шта би радио даље ... И пошао сам, онако кроз сан ... Заиграла му цела улица кад је ту на ћошку срео газда Трајка, еснафлију такође, и Фирму човека, старог магазаџију. Онако кроз брк, рече му ћир-Сотир: — Ама, бре, Трајко, гди живиш ти? На ово није оно наше старо време... Ире друкше беше... Било нас петшест еснафлија... Све Фирма човеци. А, данас?! Дед се прошетај мало на да видиш бре, шта све нема и какви све запати не постоје... На ето ти ту. Погледај у онај певџер од ду-

»Ивкова слава« на Калвмвгдану

Уметничко позориште отворпло је сезону позоришних игара на Калемегдану. За тај значајни датум управа овог симпатичног позоришта 8налачки је умела да изабере и комад. Као прва претстава на калемегданској позорнипи приказана је, срећно, Сремчева „Ивкова слава". Гледалиште је било, разумљпво, пуније но икада. Близу две хпљаде Београђана одушевљавало се скоро пуна два часа доиста лепо нзведеном претставом, коју је и с пуно укуса и с много мајстор-

ћап. Паз' ону политирану кутију. Гурнеш у њу жицу од светиљке а из ње нукне песма и глас и ћемане као на свадбу ... Па, узми онај други дућан. Ту ти опет нов занат. Модеран. Влектричар. 'Пушнега опет дрот од светиљку па може да куваш на струју, да вртиш прасенце, да переш да пеглаш да се ладиш с лепезу што се сама окреће. А најлепше ти је онај штап с ону мешину што стоји у ћошак. То ти је метла. Нема више да сечеш бревови прутићи па чираче узме оно нлекче с рупу одоздо напуни с водом и причепи прстом на рупу, па кад оће да полива само отчепи и мајсторски паправи по патос шаре, а онда пљуне у шаку и метлом почисти и ннгде прашипу да дигне ... Сад нема то више, мој Трајко ... Нов занат ти је то да имаш сисаљку за прашину. Ко кад ти узмеш онај твој чибук „калемћар" па тргпеш дим, тако ти ова метла на електрику ... Метнеш је иа поњавче, притиснеш а оно зааврчи н посиса сву прашипу као јагн>е кад посиса млеко ... — Во имја Отца и Сипа ... — Иа, погледај у онај тамо дућан. Тамо ти је дактилографија! — Шта рече? — ДактилограФија. Две године не могу језик да преломим само да изговорим тај реч. А где би научио још да пишем на машини ... — Ама на шта, море да пишеш? — На машину за писање ... Нема ни гушче перо, ни мастило, не треба ништа. Пишеш сам штампана слова. Удараш с прст а на хартију искачу сама штампана слова... — Во имја... — Па оно тамо, мој Трајко... У оне провидне кесе... То је бисквит... Кекс... И то ти данас, као оно пре фурунџије-еснафлије... Ама само мало друкче и финије... Па погледај мало даље. Макии се мало, јер до мрака не може ни пола да видиш ... Оно ти је декоратер... Даш му паре и уселиш се у готову, намештену кућу... И нема као пре, само миидерлук него да ти око стане... — Декоратер, кажеш? — Тако! А, оно тамо праве мидере, појасе ... Видиш ово женскиње што промиче поред нас, како је вит-

ко, само што се не прекипе у струк... Да буде витко и вижљасто тако ко бршљен, постао опет занатлиски еснаф и прави те стезаљке што данас 80ву: мидери, појасеви, сутјенгоржи и брусхалтери ... Па погледај оне коцкице, ћупчиће н тацнице ... То ти је керамика! — Ћерамида? — Јок, море! Керамика. Тој ти је ванат данас као неко накоњче од хигијену... С те коцкице се патоше и кујна и купатило па кад извадшп прасенце из рерну може слободно да га пустиш на патос од коцкице и да га транџираш ... После слушче само пређе с мокру крпу и опет све чисто ко апотека... Па погле оног младића тамо што млатара с руке ко да маршира уз бадњак. — Да није н то неки модеран занат? — Није! Него данас сајџије направили сат који кад идеш и млатараш с руке сат се сам навија.,. — Опај нзлог што висе чакшире и капути, шта му је то? — И то ти је ново! Модерпо... Уђеш у дућан па се свучеш а они ти обесе у излог чакшире и пеленгири и то ти је занат! Викају га: хемиско чишћење... Измастиш се, испрљаш се, измурдаришеш се, па се свучеш и нровуку ти аљине кроз машину и до бијеш све као ново... Па у оној там' дућан. Ту праве пиџаме! — Шта, море, праве? — Пиџаме... Сад ти је тако. Кад дођеш кући па скинеш антерију и чакшире и пеленгири, онда обучеш од свиле друге аљине и у њи спаваш... — Спаваш? — Спаваш... Као у спаваћицу! А, видиш она корита што се беле у дућан. То су ипсталатери ... Та корита то су каде! Ту се окупаш, изумиваш, иснљускаш и избрчкаш, а све код кућу, нема у амам да идеш... — Гле, море ћир-Сотире, шта је оно? — Које? — Оно тамо... Оне И, таман да наставим шетњу, кад негде у кући треснуше врата и тресак ми прекиде сан... Оде и Ћир-Сотир, и Ћир-Трајко, и стари Београд... А остаде само сан ... Успомена на успомене што одлазе... ЈМ. Дим.

Швзија нммир*

Ивко: г Брапко Јоваповић. Сике: г-ђа М. Предојевић, Мариола, њепа к!\и: г -ца Ружа Ђаконић, Кева, Ивкова жена: г-ђа Цајка Јовановић. (Снимак: А. Симић)

ског знаља режирао одлични уметиик г. Брапко Јовановић. Типови Сремчевог незаборавног дела, које је г. Јовановић чаробно оживео, доиста су дочаравали слике ,,старих добрих времена". Уметници су дали све од себе и претстава је одлично успела, што се видело и по спонтаном и топлом одобравању аадовољне и 8ахвалне београдске публике, која ће умети да буде још оданија и захвалнија, ако јој уметничко позориште буде приказало још који комад из старе и богате српске нрошлости... М.

ТТепељаре могу често пута да имају више чари за непушача него за пушаЧа. Неку врсту поезије. Не мисЛимо Овде на поезију коју могу имати. 8а пушача нарочито. (зависи • од његове осетљивости) као ствар која му је блиска и потребна. већ опу поезију коју имају за човека који уме да посматоа све ствари. Зар вам се не чини понекад. да у и-звесним стварцма. према којима имаге нарочити однос. осећате њихову душу. А душа такве једне ствари можз проговорити и кроз различпте облике једпе пепељаре. Из овог минијатуриог гробља пигарета одишу често чари н нарочити мирисц. Зависи. разуме се. од тога где су и код кога су. Према врсти и нзбору пепељаре можеге судити о укусу власника. Сасвим другу чар нмају пепељаре у кући. него оне на јавпим местима. где обично чар и недостаје. Пепељаоа која вам је пружена у породипи одише увек нечим интимним. а пушите ли заједно с неким. буди у вама. осећање приближавања и пријатељства: ваљда већ и 8ато. што пепео обеју пигарета пада на једно место. Зависи и од спољашњих утицаја и средине у колој се пепељаре налазе. Сасвим друкчије дишу пепељаре у

соби хладној и непријатној. Топло и иитимно дише једна пепељара у зимско предвечерје. док у камину или пећи пуцкета ватра за врсме пријатељског разговора Спешшлна врста пепељара јесу пепељаре хотелске. кафанске. ресторанске и пепељаре у возу. Пепељаре са каквом рекламом увек изгледају вашарски и реклама нм скоро увек одузме укус. Она је обично стављеиа на видно место. преко неле пепељаре или на п.еним странама. Па чак и кад је укусно нзведена одузима један део душе од ове племсните стварЧине Било да су непељаре лаправљеие од разних лаких материјала укусно израћених. било од кеоамике нлн уметничког стакла. или од порпелана ручно маланог: јесу ли при том леио решене. имају велику вредност. Пепељаре су најблизки пршатељи у треиутнима самоће. размишљања и тихог душевног задовољства. ОбЛачићи дима из нигарете нодижу се у висину ка таваници; са зареза, пепељаре на којој тихо дише — и чека. да јс се опет дотакне рука. која сад окреће лист књиге или држи перо. КаДа сте сами с књигом. осећате у пепељари душу ствари која вам у том трепутку говори најискреније.