Коло

6

РОМАН ОБ Ј ♦ Т~Л.ЛАПЕРД.-^

(20)

* Морели је то вече провео у позоришту и тек око поноћи сазнао је за напад у Булоњској шуми. Седећи с једнпм бсачпим паром у малом ресзедрану код Капије Светог Дениса прочитао је ту вест у новинама. Занемео је. Не толико због самог догађаја, колико због Лонтоновог извештаја. Одмах се опростио с пријатељима и већ после четврт сата стигао је такдаем на „лице места". Ту је још стајао ауто мис Глорије Браун. окружен вадозналим светом. Полицијски увићај већ је био завршен. Остао је само једаи жандарм да чува ауто. Морели је разговарао с њи}1 и сазнао да је малопре био посланик Дипре и одмах се одвезао у клинику светог Павла. — Је ли тамо мис Браун? — Јесте. — Рањена? Колико ми је познато. није. Морели се одвезе у оближњи комесаријат. Ту наиће на Кордеа који га је два и по сата свуда тражио. — Лепе ствари! ~ — Тако је, шефе. ■— Је ли комесар још ту? |— Јесте. Саставља рапорт. »— Јесу лзн оведоци саслушани? — Само М ур Ф и. Иначе нико други ништа није видео. !— А Цими Лонтон? — Нису га могли пронаћи. — Па дабоме. Комееар обавештен о доласку Морелија, замолио га је да уће, али .10 жзјавио жаљење што га не може услужити рапортом. — Министар ми је наредио да извештај задржим у тајности и да га предам директно Управи града. — Је ли Дипре био код вае? — Јесте. Одавде је и позвао министра. Мало донније Морели је с Кордеом Јпетао мрачним улицама ка Елисејским пољима. — Јесте ли видели тога Мурфија? •упита шеф. — Јесам. Али нисам могао говорити с њим. Светина му је клицала! Читаве овапше! — Дабоме. Јунак је јунак. Страшне ствари, Корде! Пријатнше бих се осећао и у змијином гнезду !... Да ли знате који су били они бандити? — Мали Мишел и Васане. ^— Сасвим убијени? — Мртви... Ишли су још неколико минута а онда Морели застаде: — Обратите и даље пажњу на кућу и Блонделовој улици. А од осам сати изјутра извештавајте ме свакога вата. Толико засад и лаку ноћ! Корде скрену лево према центру града а Морели седе у један такси. Осећао је да му се цела ствар изма-

кла из руку . И не само то. Зиао је да ће они _са вишег места" поклонити пажњу важности аФере и да ће је тада „с упутствима" упутпти њему на даљи поступак, И тако. уместо да се ствар расветли. све се више замрачује и компликује.

— Куда да возим господипа? упита шоФс1). ;— Клиника Светог Павла. — У осмом кварту? — А зар има још нека Светог Павла? — Има. Код берзе. — Покушајмо прво код берзе. — Код проФесора Грошема? — Да. Морели је врло добро познавао проФесора, Често је позиван при увићајима. Али није могао знати да је то истн оиај кбга је Мурфи посетио. по препоруци Бирасеовој. Рачунао је да ће све ићи лако ако је мис Браун у његовој клиници. Али проФесор је остао неумољив. И тако ни Морели. као пре тога Дипре, није пуштен код ње. Дама се не сме ни најмаае узнемирити. — Господин професор забранио је најстрожије! објаснила је болничарка. — А кад ће моћи да се говори с н>ом? — Кроз дватри дана, пре никако. казао је госиодин професор. Врло јак нервни потрес. Дошло му је да одгурпе болничарку и да на оилу уђе код Глорије, али је инак савладао нестрпл>ење. Утучен и забвинут напустио је клинику. Да ли да покуша код Пима Лонтона? Ренимо и да га наће. шта му то вреди? Ништа. Репортер ће се елегантно п.;мигољити. Тако је још дуго размишљао Морели о ситуацији под великом уличном лампом. пре но што је дошао кући. Ружан сан покварио му је и оно мало спавања. Сањао је да га Мурфи и Бирлсе уче како ће човека да убије, па да га с глаћом другог човека новрати у живот... * Ни млади Корде није прошао многобоље од свога шефа. Ни он није могао одмах да оде кући. Нешто га је гонило да оде у Блонделову улицу и није се покајао. Гомила новинара јуришала је на кућу, да говори с јунаком Мурфијем и да га ФотограФише. Чак је нрипремљеио и Филмско снимање за недељни пвеглед диевних догаћаја у биоскопском програму. Два саобраћа.ша на бипиклима одржавали су ред. Госпоћа Кремјо доживела је да јо.1 кућа постане омиљена. Зато се у себи кајала. што се усудила да ружно мисли о _њеном" Мурфију. Он је иовратио добар глас куће, улини и пелом кварту... Корде је много полагао на то да га нико не позна. али се ннје могао сачувати. С једног прозора на четвртоме спрату гледао је на улипу Пол Бирже. Иако се није јасно ра.спознавао ипаж је Корде наелућивао његов сатански осмех. С времена на време видео би се одблесак његовог нрвеног канута. Непријатна слика. — Њега би требало притегнути! Тада би много штошта изишло на видело! размишљао је Корде. Ман>е потчнњен чииовничком духу но његов шеф тачније је масућивао. Да је од њега зависило не би се овај напад ни десио. јер би та тројка: Алиса-Вирже-МурФи давно била у хладовини. С доказима и без доказа све би признали. Зашто се то не учини? Загато се одуговлачи? Нестрпљив и узбуђе® дочекао је јутро. Решио се да отворено и јаспо изложи шефу своје мишљење. Зар нше понижење немоћно посматратп како руља слави једног лупежа? И докле ће се трпети да јаке везе и утицаји саботирају истрагу! Како било да било главно. је да је Корде био бесан, кад је тачно у осам сати позвао свога шефа. — Има ли што? упитао је шеф. — Сви листови кипте атентатом. МурФша славе. Вирже смешећи се посматра све. Како би било да издате нарећење за хапшење. шефе? Јев ово је грдпа срамота! — Јесте ли ви пијани или иначе неурачунљивн? Треба још само полипша да забибери па онда: на здравл>е нам чорба! очекујем вас тачно у једанаест овде! Морели је љутито прекинуо везу. Неколико мииута стајао је Корде у

телефонској кабини као ошамућен. Затим је почео јако да зева н осетио да је гладан. Било му је јасно да је то узрок његовој депресији и одмах се упутио у најближу гостиошшу. * Управник подручја Сене био је рћаво расположен. Имао је и повода за то. Послапик Дипре напао га је и поднео иитерпеланију против полшшјских „свињарија". Па још га је и Министар унутрашњих послова преко телеФона добро угрејао. То није био разговор него укор. И сад се наравно све свучило на Морелија. Обадвојици бандита био је „забрањен боравак". И откуд оии у Паризу? Зашго већ скоро осам месеци лежи нетакнут цео предмет Блонделове улине број седам? Да нећете још тражити од мене да тога Мурфија предложим 8а одликовање? — Ја сам учинио све што је било могућно, господине Управниче! бранио се Морели. — Од вас се тражи и немогућно! — То не могу. И искрено бих се радовао ако неко други расветли ову аФеру... — И ја сам на- то мислио и изићи ' ћу у сусрет вашој жељи. Морели се лако поклонио н Управник се мало умирио. Сад ће бар моћи да и-звести министра о казни. — Нерадо ћу то учинити, Морели, али господии Министар ... — Смем ли да изнесем своје мншљење? — Молим. Све што је у вези с овим догаћајем или је под заштитом високих, заинтересованих и компромитовапих особа. можда и ледне личиостн или.... Могу ли да продужим? — Извол'те. — Или имамо посла с појединачним иопадима оевете подземног света, Мрачни типови који се мећусобно уништавају. Какав општи интерес не може се на.слушти ни по чему. — Данас је требало да буде неко венчање. — Тако је. Али и то иде у прилог моје претпоставке. МурФи је желео да спречи то венчање. То је тачно. Зашто? То не знам. — Можда. Али што би онда изводио атентат? Пре ће бити да је хтео да погоди човека који је, желео да прода девојку Дипреу... — Да прода? — Јест. Пошто она ие воли Дипреа. — По чему то закључујете? — По томе што се радо изложила атентату.... — Ви мислите да је све то удешено? — Дабоме. господине управниче. — А она два мртва? — Они баш и доказују да је била одлична подвала. Управник Се мало замисли па рече: — Ви рекосте да све ово сматрате као акт освете некаквог потајног света. Онда би једва могли да ту умешате и Дипреа? Морели је озбиљно на све гледао и пазио шта говори. — Ја сам свестан значаја својих речи. Ваше су напомене тачне. Али ја понављам да су те особе или заинтересоване или компромитоване. По могућству. Политика може далеко да одведе политичара... — Друге могућности не предвиђате? — Не. Али није искључеио да окултизам и спиритизам... — Е? зачуди се управник. — Истпну да вам кажем... то ми је сад пало на ум. 0 томе могу само да размншљам. Све је тако збркапо, да би се могло протумачити као мистериозно. Имате ли још какве разлоге? — Имам, али о томе це могу да говорим.... — То значи да ћс Карли преузети посао? — Да. То ће ублажити мој поступак према вама ... Можда ће бригада за тајанствене догађаје имати више среће но полиција безбедности. Морели пије дуго размишљао. — Ако Карли, кога необично поштујем, има више изгледа на успех биће

ми врло мило. Хоће ли доћи да м! прсдам предмет? — Биће код вас данас у три еата. Можда ће вас и употребити. Он има одрешене руке Морели се опрости с управником. Вио је потпуно задовољан да једном

скине е врата Блонделову улицу. А пошто је Карли, као шеф бригаде за тајанствене ствари, предузео вођење истраге, тиме је Морелиу уклоњена срамота да га замени који од колега. Такво је решење добродошло и свакоме би годило. Зато се Корде изненадио кад је, у једанаест сати, затекао свога шефа добро расположеног. Шта ли се то десило? Да није добио главни згодитак? Али пријатно изненађење убрзо је прошло, чим је сазнао за преокрет у вођењу истраге. Осетио је да му пропадају све наде. — А ко ће предузети истрагу, шефе? — Карли. Кордеово срце залупа. Љегов је сап био да буде придодат бригади за тајапствене догађаје. За младога чиновника нема идеалнијег старешине од Карлиа,. — Шефе, имао бих једпу велику молбу. — Погађам какву. Желели би да радите код Карлиа? — Да. Под његовим упутством можда бих се брже усавршио. Морели се смешкао. — То ви мени не дајете најбол>у сведоцбу. А можда имате и право, ви сте више спекулапт мислима но нолицијски истмажипалац. Трагање за писаћим столом, судски вештаци за утврђивање рукониса, тумачење карактера, душевни дефекти и такве ствари које вас одушевљавају, нису за мене. С њима бих се мање користио но с добрим отиском прстију. За крајњу тачку морамо имати нешто опинљивије па ма то било мало арсеника ил' што друго у урпну. Антропометрија донекле ми је пријатна само као услуга за „лични опис", у остало не верујем. Ломброзова тебрпја практично доводи до хапшења невииих људи, само зато што имају клемпаве уши или неку жлезду више но други. А кад ми ко прича о Фројдовој психоанализи ја побегнем. У осталом, побегне и кривац. Наравно ви о свему томе мислите сасвим обрнуто? —- Не баш безусловно, шефе. Али сам уверен да обе методе имају добрих страна. Можда ће се временом обе слити у једпу — трећу методу. Ја мислим да би полнција уснешније деловала кад би се одала више на спречавање злочина, него на хватање злочинаца. У целој Блонделовој улици већ одавно број седам спада у... — Его га теоретичар! Али кад већ почињете с бројем седам продужите и даље од куће до куће. У свакој има поиешто сумњиво, па ма то било да сусед суседу украде новине из саидучета за писма. За нас у противзаконитим стварима нема ни димензија, ни степеновања ии скала. Ми полицајци морамо трагати за виновником, сасвим свеједно да ли је убио зеца или човека. То морамо чинити свесио и неуморпо. Ми смо надничари правде. Оцена преступа припада судији. Он одмерава то и због тога се дешава ненравда при изрицању пресуде. Има таквих правничких заблуда. Не, не, драги Корде! Добро је овако како је. Терајте ви како сте почели, па ћемо се о томе разговаратн после десет или двадесет година. Ништа није јаче од искуства. Будите овде тачно у три сата, да вас претставим Карлиу. (Наставиће се) ,