Коло

9

тт итв # ЗоРАн ГЈокииАИ-

•е - .ога дана био сам слободан, и /// чинило ми је задовољство да /' •* лутам улицама, и да се заустављам иред излозима. Истина нисам имао намеру да нешто купим, али све те шарене ситнице иза блиставог стакла излога необично ме забављале... У једном тренутку нашао сам се пред једним излогом заједно с неком младом плавушом необичне лепоте. Она гледала свилене блузе, а ја гледао њу. Она иође и стаде испред другог излога. Ја за љом ... Тако се то отегло дуж целе главне улице. Мене.више нису забављали излози. Плавуша је била толико леиа, да бих за њу, мирне душе, дао све излоге света, и, наравно, све што се у тим излозима иалази. Код једног излога, ко зна којег по реду, плавуша се снремала да настави свој „пут", а један мЛадић ми се обрати непосредно: — Згодиа мала!

Био сам готов да^му понудим велико благо за ту заиста велику услугу, и дође ми на памет срећна идеја: — Сто комада цигарета? — Пристајем! — рече младић! На посао!

али сам се надао да ће наш плаи уснети. Стотину цигарета — па то је мала цена за овакву лепотицу! Плавуша је већ корачала стазама парка, а ја био близу к>е. Окренуо сам се да видим где је мој „завереник", али се мало уплаших кад видех да га нема. Наставио сам да пратим плавушу ... На месту где стаза прави завијутак, појави се непознати и упути се право мојој плавуши. Не бих умео да вам кажем да ли је младнћ био довољно „дрзак" с плавушом, и да ли јој је пешто рекао. Ја сам био толико нестрпљив и навалио сам на њега одмах, разуме се к'обојагк ... Међутим, он . . . Лечио сам ое три дана и привијао облоге. Од нервозе сам попушио стотину цигарета, које сам хтео да дам непознатом, као награду за његову услугу.

— агодна!

признадох Ја

много

бих дао да могу да јој ириђем. Плавуша већ стајаше пред једним излогом недалеко од нас, а непознати младић ми памигну: — Могло би то да се уреди. Стари иачии: ви је и даље пратите, ја ћу да јој приђем и ионашаћу се непристојио, а ви притрчите да је „заштитите", ударите ме неколико пута, разуме се нажл>иво — и све ће бити у ррду. Само, колико ћу добити за ту услугу?

7

Наставих да . пратим плавушу, а младић се изгуби, да би је у згодном тренутку „пресрео", како смо се већ били договорили. Био сам веома нестрпљив,

ЈедНо ми око још затворено и модро. Са оним другим, здравим, загледам сад на улипи сваког мушкарца, неби ли пронашао варалицу. Он ме преварио, али било би право да ми да барем стотину цигарета, јер, напослетку, ја сам н.ему учшшо услугу.

/ј ко бисте позвали Петра Илића да с вама посети неку сликарску изложбу, он би набусито рекао: •— Не волим уметност! Просто и јасно: „Не волим уметност, не волим кљижевност!" Међутим мора се признати да "је Петар Илић имао дубљег разлога да тако мисли. Данас, кад му је педесет година, он се сећа како је некада имао сасвим друго мишљење о тим „најузвишенијим манифестацијама људског ума". 1

пише •• стЈепАм с ^ а * ДЕК

жевност и књижевнике. По цео дан могла је она да прича Петру Илићу о песмама и романима. А он се мрштио ... Али, увидео најзад да се мора на том пољу „истаћи", иначе од љубави нема ништа. Узгред буди речено, предмет његове љубави је био богата миражџика и вредело прогутати књижевност... Само, ие уображавајте, да је Петар Илић сео и почео да „студира" книжевност, и књижевни „занат". Не. И тога пута срећа му се насмејала. Код његове газдарице иекад је становао неки самац, који је „уображавао да се писањем може зарадити хлеб"'. Он је, по свој прилици, писао много, јер после његовог принудног одласка, газдарица задржала његова

И Петар, Илић је био млад. Био, разуме се, и гимназиста. Перо и хартију мрзео је из дна душе. Други младићи су нисали несме и препирали се ... После, уписао се Петар Илић и на студије. Студира човек и спрема се за велике задатке. Око њега професори и лене колегинице, које га навеле на једну мисао — да треба да се заљуби. Е, ту је настао и преокрет... Како то да се деси да се заљуби баш у девојку, која је „волела" књи-

два кофера, од којих је један био препун прича, новела и књижевних расправа. Газдарица показала једном приликом Петру Илићу те кофере, с очигледном намером, да му покаже каквих све има самаца и дангуба. И Илић је „легао" на посао. Прво изабрао из заоставштине избаченог самца једну кратку причу. Кратку зато, што је Петра Илића мрзело да дуго преписује. А кад је био готов ставио испод Причице нросто свој потпис. Једнога дана један лист објави ту

причу Петра Илића. Колеге му честиташе. Његова љубав била одушевљена, и слатко му цвркутала: — Нисам ни сањала да се у вама крије велики таленат! Даље је ишло лако, с изузетком што се требало само помучити и нреписати и дуже приче. Не треба да вам кажем да се Петар Илић озкенио „љубитељком књижевности" и да се „увалио" у добар мираз. После га наименовали за чиновника у унутрашњости. А, живот текао даље, што рекли несници и трговачки помоћници. Петар Илић писао и писао, управо преписивао из неисцрпног кофера заборављепог самца. Кофер и хартије био давно откупио од своје газдарице из доба студентског живота. И све би добро ишло, да ћаво но натера Петра Илића, већ реномираног књижевника да лично оде у Београд и понуди иричу уреднику једног великог листа. Седео Илић у наслољачи крај уредниковог стола, док је овај читао понућену причу. А кад је прочитао, небеса се срушише. Деси се оно што се морало деспти једног дана.... Уредник скочи као тигар и баци хартију Петру Илићу у лице: — Аха! Ви сте тај! Чекао сам вас годинама! Занимало ме докле ће ићи ваша безочност! А сад сте се усудили да сами дођете и да ми лично понудите причу, коју сам ја иаписао! Ја, лопове! Вероваћете да Петру Илићу иије било лако. Проклињао час кад се прихватио нера, и брисао хладан зној што га свог облио ... — Напоље! — викнуо уредник. Доста сте ме крали оедам година! Напоље! У друштву Петра Илића не помитите уметност и књижевност. Огорчено ће вам увек рећи: — Глупости! Не волим књижевиост!.., ( ЈО&гпш

ЈС.

оџистч н типшта. од СУНЧАЊД

//1акон једне дуге и хладне зи1 Јн ме и после кратког и променљивог пролећа, човек једва дочека лето, када сунце и< ваздух постају топлнји и када човек може своје тело, зими толико претрпано одећом, да изложи благотворном утицају сунца и ваздуха. Нема сумње да сунчеви зраци повољно утнчу на човечије тело. Нре свега они потстичу рад многих наших органа и убрзавају промет материја у њему, што је од необичне важности за одржање здравља. Због тога се човек за време и носле сунчаља тако пријатно осећа. Али излаган>е тела сунчевнм зрацима има и других користи. Оно има за последнцу стварање у кожи заштитног слоја пигмента (зато кожа постаје мрка!), који штити организам од сувишног и штетног утицаја сунчевих зракова. Нознато је да се „поцрнеле" особе могу много дуже излагати сунцу од осталих без икаквих незгода. То има и свој практичан значај за оне који морају дуго да буду на сунцу, као напр. војници, радници у пољу и др. Због тога је потребио да све те особе постепепим И умереним сунчањем нистигну врсту отпорности против штетног утпцаја прекомерног и наглог сунчања.

Јер дужетраЈ "није и нарочито нагло излагање тела сунчевим зрацима може да има штетних последица. После таког поступка, особа може да осети јаку главобољу, да добије повишену темнературу. па и до 39' и да новраћа. То су знаци сунчанице. Неки пут тц се знаци могу погоршати, ако наступи тежи надражај можданица. С тога је и сунчаница непријатна и када се појави, треба одмах предузети мере у циљу лечеља. Најбоље је такву особу ставити у хлад, са уздигнутом главом и хладним облозима па челу, а уз то треба је раскопчати тако да је ништа не стеже. Ако се после тога знаци болести не стишају, треба звати лекара.

Међутим јако и дуготрајно сунчање може да има и других последица. Познато је да се рак иа кожи појављује баш на откривеним местнма и то оним која су највише изложена сунцу, тј. на лицу и на рукама. Скоро никада се рак на кожи не појављујв на другим деловима тела. Та чињеница већ говори у прилог претпоставвв да супчеви зраци и рак на кожи морају бити у некој узајамној вези. Ако се томе дода и факат да од ове болести оболе најчешће земљорадници, који су тако рећи целог дана на пољу и изложени сунцу, онда ова претпоставка постаје још вероватнија. Руководећи се тиме, један медицински научник Ј 'е излагао заморчиће више месеци непрекидно Ј 'аким сунчевим зрацима и на тај начин постигао је да је већина од њих добила рак на кожи и то баш на оним местима на којима су зраци деловали. Према томе мора се примити Факат да прекомерно и јако сунчање може да изазове рак на кожи. Због тога лекари и мо> дицински стручњаци у последље време све чешће упозоравају на ту чињеиицу. Док здравом организму умерено сунчаље не шкоди, дотле оно може бити штетно за извесие болеснике. Тако је позиато да туберкулозни болесници или болесиици са повишеним крвпим притнском не треба да се сунчају, јео им то може зиатно погоршати статм болести. С друге пак стране код слабуњавих и малокрвних особа, нарочито депе, сунчање делује као најбољи лек. С тога треба увек водити рачуна о томе ко, када и колико можв да се суича. А опште правило треба да гласи: са сунчањем никада не треба нретеривати. Др. С.