Коло

ПИ1ЈЈЕ; 3 .МИ<Т7А<-ЈИ"Р\

Срели се јодног оупчаног посленодпева на плажн препуној голишавих купача. Он, дрн, витак <& сја.јним мускулама што су пресијавале на сунцу, баш се спремао за жок са отскочне даске, кад испод ње(а нзрони једна чупава црна глава. Го га толико изненади, да се у већ узетом замаху занесе и паде баш тамо где је глава изронила. Један мукли, /дарац, бесвесно преметање под водом и обоје изронише задихани и аачуђени; она, још с видљивом гримасом нретрпљеног бола. Узе да јој се извињава. Како ннје видео, а био већ у замаху итд. Она је го прпмила с интересовањем или равиодушношћу — иије се дало прнметиги — и нагло без поздрава отпливала. Гледао је како у ритмичким кретама нестаје међу купачима и кроз осмех, који му се указао на лицу, осети да „пад" и није био тако ненријатан... Увече је опет срео у купалишном ресторану, решен већ да успостави „ужи контакт". Сео је за супротан сто од њеног, тако да је могао посматрати, ио она, иако је отпоздравила на његов поклон, није обраћала никакву пажњу. То га је у неку руку ражљутило. Био је погођен у свом самољубљу, које је хтело повлађивања,

а она ето — сфинга! Седи сама, не игра, не миче се, ие пуши чак, а нема јој ваљда ни двадесет година. Почео је да размншља дубље о њој. Да поставља загонетке без одговора, уосталом, без имало способности за размишл»ање. Око пола поћи она устаде и изиђе. Махинално, скоро несвесно, пође и он за њом. Понео га њен парфем, ритам њеног хода. Она је ишла не осврћући се, иако су његови кораци бпли непосредии и гласни. Очекивао је да ће кренути у свој хотел, но, на иајвеће изненађење његово, она скрену шумском стазом н утону у мрак. Могао је пратити само по шуму корака. Поелије десетак минута хода избише на обалу и она сједе на једну избочену стијену уза само море. Он застаде. Био је неодлучан. У свакој другој прилици он би знао што да ради... Опако је премншљао и већ је хтео да се окрене, кад зачу њен уздах. То га одлучи. Приђе јој, и ослови је. Без одговора. По грчењу њених рамена видио је да плаче. ' И сам осјети неки тупи бол. Нолозкио јој руку иа раме, с неким светачким опрезом и сједе до ње. — И он без ријечи. Поглади јој косу, као да је тјеши. Хтео би нешто рећи, али не зна ни сам што. Најзад је ухвати за рамена, иокушавајући да јој дигне главу. Оиа се иепочетка безживотно опирала а онда се препусти и у погледу њеном, који је чудно — хладним сјајем сјао, осјети дубоку резигнацију неке свирепе боли. Језа му ирође кроз тело и несвесно је још јаче нригрли уза се, милујући јој механичким покретима мраморно лице, чврсте мале груди и мале руке. Покушао је- да јој говори. Испочетка полако и испрекидапо а онда га понесе звук његових властитих ријечи и разви дугу сребрено-сјајну причу о сућути, разумевању, симпатијама, љубави. И док је он тако причао осећао је како кроз њу струји све јача топлина, да се и сама чвршће пријања уз ње-

га, а у очима на МЈесто тупе резигнације пламсају по мало искре варнице страсног сјаја. Осети како исто сладострасно узбуђење. прожима њихова тела и привинувши је скоро дивљом снагом о груди, утисну јој на дрхтаве усне дубок, страстан целов... На истоку се већ опажало бледило зоре кад су се враћали. Молио је по стоти пут да проговори бар једну реч. Она је мукло ћутала а што су се више приблизкавали месту изглед љен бивао је све сличнији синоћњем. Тело се каменило, поглед ледио а она сама постајала некако чудна, страна и одбијајућа. И кад су дошли пред хотел

тце му рекла ки реч, упутила ни поглед — отишла је исто оиако као синоћ у купалишном ресторану... Стајао је тренутак пред вратима у недоумици, а онда се нагло одлучи и потрча за њом. Стигао је баш да чује скретање кључа у брави. Застане опет на часак, а онда се свом тежином тела опре о врата и она се, послије немало, отворпше ... Нашао је на постељи, згужвану и бледу, као инкарнацију очаја. Клекну до њених ногу, обгрли их и скоро са сузама у очима стаде да је моли: Драга ... реци, реци, реци... што ћутиш... само једну реч ... Једну само... Кажи ми: драга ... ох . реци... Она се трзала и бранила а онда се одједном живинским скоком бацила на тле и ударила у грчевит смијех, сличан штектању шакала. И у међувремену, између тих грчева смијеха, могао је да види — била је нема...

ПИШЕ 4 . МАРКсЈА СГАИИК-

С

•унчани зраци падали су већ косо кроз грање и правили дуге и меке сенке. Благ ветрић таласао је недорасло жито, а ситно лишће борове и букове шуме лелујало је над Верином главом. Лежала је непомично са очима изгубљеним иегде у даљини... Сутра треба да буде дан њене веридбе. Милан ће доћи, а затим ће отићи заједно у град где ће се настанити. Напустиће село заувек, носиће хаљине као што се у граду носе, мапшшраће нокте, излазиће у рестораие. Тако јој је приказивала живот у вароши сестра њене учитељице. А и сам Милан рекао јој када се буде облачила као жене у вароши, бнће сасвим лепа и сви ће мушкарци за њом да јуре. „Видећеш како ћемо бити богати, говорио јој Милан. Па онда, он има велнку трговину у граду! Пуна је мириса и разних пудера и сапуна. Додуше она тамо још нпје била, али Милан јој толико пута о томе говорио да она мора тако да верује. То је свакако нешто много лепше него Петрова скромна радионица крај ниског прозора на крају села. Боже, кад помисли само на то, да се није пре месец дана уиознала са Миланом, како би се сада снремала на венчање са Петром. Сад не може ни да помисли више на то. Са Петром би остала само „мајигорова жена", али са Мнланом, то је већ нешто друго... Милан уопште не воли село, и увек се чудио Вери како може ту да живи. Живот је тако једноличан и досадан. Да, можда он има право, али, она је ипак ту рођепа, ту је одрасла п како може да не. воли своје село. У тпшн-

овамо не врати како то Милан жели! Милан хоће да продам нашу кућицу, јер ће му требати паре да прошири своју трговииу. Па то и није само моја кућа. Њена је само половина а друга припада брату који је сада заробљен. Зар да прода кућу без знања брата? Она је и на то била пристала, али у овом тренутку морала је да се дотакне Петрових речи када јој је говорио о њиховој будућности. Он је увек говорио да кућу неће да дирају све док се њен брат не врати. — Она нам није ни потребна, ја ћу сам да се побринем за тебе. Да, тако је Петар говорио и када му је касније споменула своју намеру да се са Миланом венча он је осуђивао што је пристала да прода кров иад главом. Она зна да је Иетар много волн и да пати, али кад је Милан тако леп. Па онда њена мајка је на самрти саветовала да само за Петра пође, јер ће то за н,у бнти једиио <умирење ако умре и буде знала да је у Петровој заштити. — Да ли је мајка ипак имала право? И опет нова бујица мисли. Милан и његова велика трговина како је она у машти замншл>ала. Сунце је већ уморно бацало последње зраке. Исто је тако и њена мајка умирала... И из дал.ине она је слушала мајкине речи: — Мислиш ли ти да је то све впше него искрена љубав једног човека? Сва та обећања можда су јалова. Паре за кућу, лепоту и младост за ту трговину коју ти још није ни показао. Размисли добро, дете. Размишљала је и ломнла се дуго. Сузе су јој навирале

пи коју нико није реметио, могла је Вера о свему да размишља пред п.еном великом одлуком. Додуше и Петар је раннје био у граду, али каже да тамо нема уопште лепоте и да му је увек пзгледало као да му пеки тежак камен притискује груди. Али Петар је глуп, Милан се бар тако о њему изразио. Овде су Верине мисли одЈ'едном застале. Зар је доиста Петар глуп? Та још пре два месеца она је имала прилике да се увери како му се сељаци диве кад говори, и како је она била горда на све то. Петар је сасвим друкчије говорио него Милан, он је са толико љубави говорио о њеном селу и кадгод су бпли заједно у шумици или на ливади он је у свему налазио пуно лепоте. 0 свакој стазици, о птаци, говорио је са тодико лепих речи. Он је и њу иаучио да све око себе гледа другим очима и да говори о природној лепоти као и он. И сада када је сву ту лепоту уочила, зар да све напусти? И, онда, да се иикада више

на очи. Тихо цвркутање вечерње песме птица преиуло је из размишљања, јер је тек приметила колико је дуго времена провела на овом месту. Прва копрена шумске таме почела је да се спушта. 0 како је природа лепа и таЈ'анствена. Поподне је дошла овамо да се опрости од свега онога што је волела, а сада јој је све лепше него раније. Не, ннкада !... Устала је нагло и упутила се најкраћом стазом коЈ "а је водила у село. Нред једном ниском кућицом застала је и бојажљиво закуцала на прозор. — Петре, Петре! Њен глас је био несигуран и нежан. Стајали су дуго Ј"едно до другог без речи, а затим јој је он рекао: — Иди у башту и чекај ме тамо на клупи, ја ћу одмах доћи. Дошао је обучен у празнично одело узео је за руку и повео ... — Куда ме водиш Петре? питала је Вера уплашено. — У мој дом. Мислиш ли да ћу дозволити да нрипаднеш неком двугом?

шши Шша се Л1вже шки&аш,и аџ &ањсш1 лемња аш свег, нарочито женски, врло воли бање. То је непобитна чињеница. И због тога кад наиђе бањска сезона, лекари бивају просто опседани правим и уображеним болесницнма, који пошто-пото траже да иду у неку бању на лечење. Против такве „бањоманвде" у прпнципу не би човек могао да има ништа против, само када она не би била не само претерана, него често и штетна. А да се то не би догодило треба знаги шта се и како може да лечи по бањама. Одлазак у бању има једну сигурну, познтнвну предност. То је што човек одлази са свога редовног посла, из средине у којој ' је провео годину дана, из свих непријатности, брига и тешкоћа — одлази да се од свега одмори, душевно и телесно, да види нова лица и нове иределе, да једе другу храну, укратко да промени цео начин живота. Али то исто може се постићи и у неком другом месту, напр. у неком летовалишту или чак у некој варошици или селу, код рођака или пријатеља. За такав душевни и телесни одмор иије потребна бања," тј \ место у коме постоје лековити извори, јер прво, живот у бањи је скупљи и компликованији, а друго, поготово у даиашњим приликама, није лепо да неко, коме бања ннје неопходна, заузме место болесннку који стварно треба да се у бањи лечи. Наравоученије из овога би било да у бање треба да иду само прави болесници. Затим, поставља се питање кој'и болесници треба да иду у бање па лечење. Наш свет склон је да верује да бања може да лечи скоро сва оболења у човечијем организму. Није потребно ни доказивати колико је такво мишљење штетно прво за болесника, а затим и за углед наших бања, које помажу многим болестима, они које, разуме се, не могу да помогну у сваком случају. И овде важи оно наЈ 'мудрије правило у медецини: ни од једног лека, ма био он и најбољи, не може се тражи- • ти да лечи сваку болест. Колико пута се видело да у бању долазе нпр. неизлечиви болеснпци који — кад су већ у бањи! — пнју лековигу воду коЈ 'а им само стање нагло погоршава. Кад лекар са сигурношћу утврди болест и ШЈтврди својим мишљењем потребу лечења у бањи, онда болесник може да оде на лечење, али ,не у опу бању која се њему више свиђа — Ј'ер се и то често догађа! — него у ону у коју га, лекар пошаље. Ако се болесник већ решио да се у бањи лечи, оида треба када тамо стигне, да се потпуно повпнује прописнма и упутствима која тамо добије. Наш свет нпје много днсцнплинован ниуком погледу, па ни у погледу лечења. Али потпупа дисциплина потребна је баш у бањском лечењу. Нше свеједно хоће ли се болесник прндржавати и оиих прописа које он сматра мање важним или неће, јер од тих, на изглед безпачајних правила лечења, најчешће зависи целокупаи успех. Толико често виђа се да. се болесник пе придржава тачпе дијете („па ваљда неће шкодити неколико залогаЈа прасећег печења"!) или пије више од одређепе количине лековите воде („не мо»е, ваљда, целокупно лечење да зависи од неколнко гутљаја воде"!) или напослетку пропушта по које купање. А од тих малих пропуштања постаие једно потнуно неуредно лечење, које не може да д& онај успех којп се од њега очекује. С тога бањски болесник мора битн уредан и дисциплинован, јер је то услов за његово оздрављење.