Коло

"у^'ероватно Ие се ч&атб НиЧгВлН /.. 1 шта ое десило с оним многобројним клубовима с тудним називима и још чуднијим правилим!а. Састајали се људи по кафанама, разговарали о свему и свачему. Једвога је вечито био малер, Друти је био чврсто уверен да на целом авету нема већег баксуза од њега, трећег цео комнгалук прк>гласио за свађалицу и прзницу. И тако иостао клуб баксуза и намћора. Шта је оад с клубом? ЈБуди се и даље састају по кафанама и онај ко је био дубоко уверен да га невоље прате у стопу, киједног тренутка Неће промеинти уверење. Ко се свађао са сусвдима због лшвине, због трешења теииха или радио апарата, свађа* се и даље .. • Ништа се није променило. Незванични клуб, без оверених правила и управног одбора, али са статутима строго одређених граница које ниј едан члан не смв да прекорачи ако сматра да га људи и даље треба да држе баксузом или намћором, постоји и даље. Да, али пгга је с клубом дебелих? Клуб је неиад заиста постојао. Сем својих чудннх одредаба и прећутних погодаба које су постојале међу члановима, клуб ое ништа наротато није разликовао од оних осталих клубова, чији су чланови дошли до уверења да имају нечег толико за1ЈеднИчког да се клуб иа сваки нач)ин мора да оснује. .И, људи се споразумели... Иопод стодвадесет килограма нико се не прима у чланство. Не спада у дебеле. ЈБуди са великим трбусима и вишеспратним подваљцима састајали су се у својој кафани. Позивали једни другв на ручак. И сваког месеца полагали рачуна о тежини... Сасвим разумљИво, водиле се диокусије. И никада чланови овог клуба нису губили своје распогаожење. Увек су ввдро гледали на ствар«, уверени да се све тако и трвба да схвати и, што је најважније, да човеку само може да шкоди ако се много узбуђује... Било је то сважако најмирољубивије удружење. У колико је дола-

цозоџилипш први носилац културног живота на српском југу

зило до каквих расправа, никад није долазило до неких жучних објашњења, и шнкад о политици него о —• гастрономији. Свакоме јв стајало на вољу да се гоји доклв год му срце тражи. Само јвдно нико није смео да сметнв с ума ако уопштв жели да буде и даље члан клуба дебелих. Нијв смео да омрша испод стоивадесет килограма... Па добро, питаћете, шта је сад с њима? ; ' Жале се људи на тешка времена. Хучу и уздипгу. А шта је тек с клубом дебелих, с људима који

су оеби дали чврсту реч не само да иеће дозволити да смршају, већ да ће вечито имати на уму да треба што вишв да се угоје? Што је најважшгје, да ли их и даље држи оно стално добро расположењв искје их раније није никад напуштало ? п . , Размишљаћете 6 томе и доћи ћете до једног закључва. Али, сигурно ћете се првварити... Јер, клуб дебелих и даље постоји. Ствари су ое у толико промениле што је клуб изабрао другу кафану у којој се редовно, као и раније састају, разговарају и по-

Јтажу Један другом рачуна 0 нај*окоријем мерењу ... Што се тиче расположења, оно се ни у колико није променило. Чланови клуба су и даље уверени да је судбина променљ-ива и у колико дође до неких невоља, да ниједног тренутка не треба због тога очајавати, јер ће ове опет бити добро... Затекли смо их на окупу. Ту су ова она стара лИца. Претседник и оотали чланов !И. Других функција нвма. Претседник се не мења једном годишње, као код осталих друштава. Аутоматски престаје да буде први чим га тежина изневери, а неко други, коме можда није стало толико до положаја колико до оамог престижа, дође на његово место. — Осећамо се, брате, одлично! Жестоко! — кажу чланови клуба. Докле ће тако да траје, они уопштв не размишљају. Значајна јв свакако чињеница да клуб, ове у свему, није изгубио више од осам килограма и четири стотине грама кад се саберу ове тежине чланова. Што је најзанимљивије, нико није испао из чланства. Ниједан члан овог необичног клуба није изгубио у тежини испод сто двадесет килограма, тако да би остали били принуђени да му једног дана саопште да им је жао, али да се као такав више не може оматрати чланом клуба дебелих ... -*' ' — Ко су чланови? Како се зову? Каква су им заиимања? . — Жалимо, али то вам нећемо рећи —• саопштили су одлучно. — Добро, а да ли, бар, можете рећи тајну вашег уопеха? г Ствар је заиста необична. Чланови клуба дебелих су у изванредној кондицији. Вероватно бисте се запрепастили вад би вам један од њих поноаито рекао да је чак доста одебљао. Добио је толико у тежини да дотадашњи претседник вије имао куд, већ му је уступио место... : Ал>и, ма колико да се мучите да дознате што вас највише заиима, сви ваши напори остаће безуспешни. Кад их о томе питате, чланови клуба упорно ћуте..„ И, смешкају се . .. П. П.

нљи и да јој се истовремепо ода привнање ва надионални рад на југу Србије. Ту преку потребу оправдало је изванредно велико интересован.е којеје у Београду владало пред прво гостоваље Народног позоришта иа Ниша. Иако у дневној штампи нису ни објавл>ене довољно опширно вести о гостовању, карте за све три претставе нишких глумада биле су на неколико дана раније распродате. Како је гостовање пало баш у време свечапог отварања обновљене позоришне зграде код Кнежевог споменика, гостима из Ниша пружила се прилика да се, поред позорнице у Мањежу, појаве и у новој вгради. Несумљиво ј 'е да је успех нишких глумаца код београдске публике превазишао сва очекиваља. Још приликом прве претставе, на сцени обновљене зграде, глумци су срдачно поздрављени. Нарочвто је публика награђивала честим аплаузима, и на отвореној сцепи, Бранка Ђорђевића и Бранка Г-ђа Олга Татића. Београд<5ка драмска публика показала је своје симнатије и према Ж. Вучковићу, Десимиру Перишићу, Олги Стојадииовић, Злати Стојчевић, Јули-

јани Буквић, као и многим другима. Али је неоспорно највећи успех постигла гђа Ружица Тодић у тумачењу главне улоге, врачаре Божане, која у широкој скали захтева велике глумачке квалитете. Извођене „Каријере писарчића Винцига" успеле Зитенбергове комедије која је већ позната београдској публици са сцене Уметничког позоришта, било је исто тако тонло поздрављено. У режији управника Нишког позоришта г. Константина Атанасијевића, носилац главне улоге, писарчића Винцига, г. Драгутин Тодић оправдао је сва очекивања. И други глумци, који су играли у овој комедвди награћени су на крају срдачним аплаузом. Носледњег дана гостовања нишки глумци приказали су Станковићеву „Коштану", у којој је нарочито одушспЛјОно поздрављена гђа Злата Стојчевић. Са успехом су тумачили своје улоге и гг. Тодић и 'Борђевић, као Митке и Хаџи Тома. Својим успелим' гостовањем у Београду нишки глумци су показали да се њихово СтојадиновиН, позоригате не сме љубавница потцењивати, јер је оно данас први носилац националне пропаганде у нишкој области и носилац културног живота целог тог краја. Нема сумње да нишко

нозориште, као друга државна сцена, васлужује пуну пажњу и помоћ надлежних. Али има још једна ствар која ј 'е веома похвална, а то је да је Управа Нишког позоришта учинила чланови-

Г-ђа Злата Стојчевић ма ј 'едну велику услугу. За време летн>ег одмора позоришна вграда је устунљена глумцима и они ће све претставе преко лета приказивати у своју корист. Налазећи пуно разумевање ва потребе својих чланова, управа Нишког позоришта увидела је да се на овај начин може једном заувелс стати на пут немилој појави такозваног „глумачког торбарења" по земљи, која је до сада убијала углед и уметницима и позоршпту.

прошлу недељу у Београду је први пут гостовало Народно позориште из Ниша. На престоничкој сцени нишки глумци приказивали су „Коштану" од Боре Станковића, „Каријеру писарчића Винцига"

од Зитенберга и „Брачару Божапу" од Славомира Настасијевића. Својим пеоспорним успехом на гостовању у Београду, који је наша публика необично топло поздравила, Нишко позориште јв истакло чињеницу да је неизбежна нотреба да се једном оцени вредност друге државне сцене у ве-

Г. Драгутин Тодић у улози Винцига