Коло

Мтојмсбс^/^^ане&доте

— Па, хајде, богати, измисли нешто... Паметаи си човек, имаш идеје за друге, а за себе никад ништа... Сад си на отсуству па хајде мало... Промозгај... Толико си годнна студирао технику (само незнам који ти ђаво би да после одеш у архивске чиновнике!) па мућии нешто. Измисли... Као Тесла или толики други... Сад бар имаш времена... Макар ја плевила башту... И, чангризала тако госпа Јула сваке вечери, а отсуство отицало лагано, као вода с љихове баштенске чесмице с вечито незавриутом славином.

ке, али се лако гутају. Одлично сретство за замену такозваног: додатка на скупоћу!" ;— Затим Ово највеће чудо технике. Опет изум уваженог нроналазача г. Панте Пантића. То највеће чудо је: „Политички робот". То је аутомат за такозване присталице. Брзо мења мишљења и свако политичко уверење. И еве то помоћу једног дугмета на које се притисне. Аутомат ступа у дејство кад се снусти новац, а може, по потреби п алкохол". Публика опет заграјала и запљескала, па се све ори ... — Ово )'е „машина за фабриковање булевара!" Одличан изум. Врши све регулације, нивелације и од ћор-сокачића прави најшире авение! — Бра-а-во-о! — усталасала се публнка, — А, ово је тажозвани „Чаробпи федер". И тај федер је изумео наш цењени суграђанин г. Панта Пантић. Тај „чаробнн федер" слугки за подизање и скакаље пољопривредних , производа! То је, господо и даме, најлепша играчка за народ!... — А, ово, овде 1е врхунац модерног намештаја И таман да водич изложбе настави, кад г. Панта осети како га неко дрмуса, и пробуди се. Крај каиабета оиази госпа Јулку, и чисто хукну: — Ваш си, бре, жеио. нека злослутница ... Што ми не даде да видим још и онај свој нроналазак ... — Какав проналазак? — забезекну се госпа Јула. — Мој поеледљи праналазак... А нзумео сам их неколико ... Их, што бисмо паре намлатили...

Једнога Јутра г. Пан>ги се досадило све то и збиља сео да мисли. Послушао госпа Јулу и бацио се на посао. ЗатворИо се у своју собу, пошто је прво навукао завесе и направио хладовину, и узео да размишља... Баш својски био нрионуо да измисли неки ироналазак који би му донео, ако ништа друго оно бар да скипе с врата дужне ануитете Управи Фондова ... Међутим, протекао цео одмор а г. Панта ништа није изумео. Дошаа и дан уочи г. Пантиног повратка на дуишост. Госпа Јула била очајна, а г. Панта још очајнији... И у очајању, носле доброг ручка (сладак купус, са слаииницом — што се затекла у шпајзу) легао г. Панта да. продрема, и, по обичају заспао... Заспао и уснио чудан сан ... Као шепури се, искићен као „кризбаум" разним изложбеним медаљама, у иросторијама неког великог павиљона у којем су изложили његове изуме. Пред одабраиом публиком неки господин у жакету објашњава: — Ово је волшебни аутобус. Саобраћа од Споменика до Академије. Чудо технике. Прима 450 путника. Најбоље сретство за добијање линије! Изум господина Панте!... Публика слуша., гледа у изум и нљеска. Онда опет глас онога: — И ово је г. Пантин изум. Последња реч медИцине. таквозване „чиновпичке пилуле". Мало су, истина гор-

Увоче, опет под звеадама г. Панта је ис.причао госпа Јули свој сан о проналасцима. Слушала госпа Јула, а кад је завршио, уздахну и рече му: —• Црни Панто, боље да прекицеш отоуство и да се вратиш на дужност... Не може од Па.нте да буде Тесла... М. Дим.

ТРОПАВА И ТРОПА Крајем 1909 године лежао Лаза Костић тешко болестан у неком бечком санаторију. Додељена. му била нека млада и врло лепа болничарка. Лаза је упитао одакле је родом. — Ја сам из Тропаве! — одговорила му је лепа брлничарка.

— Истина }е, дете а теле имају сличности, али не толико колико Сокољанпнови противници и стари волови! дангуби него ради. Маринковић је тада ублаашо свој предлог: — Знам то. Али онда нека се назове бар Вапдић, кад већ мисли да без банде и друге музике нема весеља, а без веоеља живота ... СРЕМАЦ И ЂАЧКИ РОДИТЕЉ Стевана Сремца је још прве године љегОва службовања у Нишу посетио отац једног ћака. — Госиодине, како мој сип у школу? — упптао је нишки грађанин Сремца. — Бога ми, право да кажем, неће да учи, р)заво је ... — Тако је! Нестрећа је то: да је добар ја би' га даја Иа занат, алн је рћа, није пристао за никуд, на га на* кара' у школу Фала. тн! СОКОЉАНИНОВИ ПРОТИВНИЦИ У другој иоловини прошлога века читав низ годииа стајао је на челу омладииске народне струје Петар Протић Сокољанин, даровити омладинан и песник. И међу самим београдским грађанством Сокољанин је имао велнки број приврженика. На неком састанку некн Сокољанинови противннци прекореше једиог трговца што нодупире овог омладипца: — Како да се ти поводиш за дечјош памећу? Па зар ти не знаш да телад не ору?

НЕ ДАЈ СЕ МИЛОШУ Друге половине прошлога века давао се у Срнском народном позоришту комад Јоваиа Суботића „Бој на КосовЈг". Сала дупком пуиа. Публика као

— Заиста чудповато! — приметио }е Лаза кога, иако је био свестав да му нема спаса, нпак цнје напустио хумор ни смиеао за пр.ављење каламблза. — Ви сте из Тропаве, а ја сам тропа!

да не дкше, јер је на позорници важна сцена: мачевање између Милоша и Вука Бранковића. Укрстише се сабље, засветлеше, зазвекеташе ... — Пази кнеже, како Милош стеже! — викпу Обилић и измакну сабљом. У томе и Вук замахну и извали иски стих. Учини се као да ће Вук надјачати. Али наједаред, усред највеће тишине, одјекну гласно са галерије: — Не дај се Милошу!... Ево и мене! И после овог узвика неки Лала, у кабаници и опаклији, са лулом. по-

ПАНЧИЋЕВО ПРЕЗИМЕ Професор Лицеја и Велике школе Јоснф Панчић. чији су радови из ботанике познати и ван граница Србије, био је у младости пријатељ веселих часова. Вук Маринковић је замерао Панчићу што лумпује и једном приликом ће рећи: — Панчић треба да промени презиме, па када банчи нека се зове Еапчић !

Послушан г. Панта бл усжао и лако, Неки су почели да бране младог бо- Прекорени трговац им је одмах од- трча, низ галериске басамаке позорпиу нахикама, дош.уаао би се да. цро- таничара а да доказују да он ицак це говорио: ци Милошу у иомоћ.