Коло

Л 4

' • : • •' - ■ $ : : ,

^ ♦ /

РОМАН ол Л.Ј1АПЕРА т:-

(25)

■— То баш не бисте могли. '— Па она ми је то на веома фшш Начин предложила... — Већ! Али онда би морали или да пропустите евоју лађу, или да се гоСподин супруг појави неочекивапо. •— Збиља? — Дабоме. Али то није све. Где Јстанујете? — У „Модерној.. .* Карли попуни чек . — Молим вас, испијте вашу каву. Морамо ићи. — 0, ви сте ми исувише накнадиЗга! Ја сам се сјајно забављао. Довољна је накнада за нрстен. — Мени су врло добро познате цепе „Код златне кугле", господине Баргоне. Овако како сам написао добро је.

Када су изишли из морнарске крчМе, на улици је већ био нормалан саобраћај. Пет сати је прошло. Претоварене двоколице, једне за другима, кретале су се пристаништу. На тргу Карноа ређале су своју робу ниљарице пз Танкарвиља. — Куда ме сад опет водите? Жив Сам заспао! — Само два минута. Да видим ту јувелирску радњу. Како је изгледао _човек који вас је услужио. — То је тешко рећи, господипе Карлп. Имао је црну маску преко образа. Он је ратни инвалид. Врло учтив човек. Рањен је код Дуомона. Ево те јувелирске радље. — Господе Боже! —т Шта вам је? •— Ту је опет онај мој прстен! — То сам хтео да знам, господиие Бартоне. Хајд'мо; сад можете ићи на спавање. Карли поведе Бартона који се још ишчућавао: — Ја скоро схватам. Прстен се купи ... Дама ое не може никада добита и прстен се врати у излог. То није рђава идеја! — Тачно. А фирма има много дућана. — Ипак не увиђам шта ви можете да учините? — Могао бих да уништим цело предузеће. Али оно је најмањи део једне моћне организације. А сад, господине Бартоне, желим срећан пут и нријатан одмор! Карли се увери да 5е џентлмен обезбеђено оео у лиФт, па онда, преКо Штрасбуршког булевара, ухвати сут ва железничку станицу. * Прошле су три недеље од Лонтоновог сусрета с маникирком у Довиљу. Узалуд је покушавао да нронађе Морелиа. „Он је отсутан",, одговарали су Ни у Блонделовој улици број седам ништа се није могло дознати. Госпођа Кремјо ностала је мрзовољна, гунђајући одбијала сваког посетиоца. Поред свега тога новинар се штје. могао одлучити да нанусти своја пропнтивања о девојци. Где ли је она? Намеравао је да пусти оглас: „Алиса, јавите се 1>иму!" Судбина те девојке никако га није напушгала. Али је увидео да му такво трагање обећава врло слаб успех. Преморен летимичним прегледом коректура размишљао је о то-

ме кад зазвони телефон. Јавила се Алиса. — Хало! викну он радосно. Баш сам сад мислио о вашем неверству! Где сте ви? — Код Антона! Покушала сам све што је било могућно и нисам могла доћи до новаца да исплатим рачун. — Одмах ћу доћи. — Рачун је двеста фраиака, без папојнице! — Толико ћу имати! Брзо је завршио свој посао и ускоро исплатио Алисин рачун. Она му на то рече: — Могла бих да вам испричам читаву бајку, како сам изгубила свој новчаник, али је мпого простије и тачпије кад вам кажем да немам ни нребијене паре! — А Фифи? — Све сам то проиграла. У Жионле-пену, у Монте Карлу и јуче у Вишиу. Дивно је било. Лонтон се поново насмеја. — Хтела сам са станице право к вама, али сам страшно изгледала. А кад желимо да кога закачимо за новац треба бар уљудно да изгледамо. Што се опет смејете? Није ништа смешно. Ово је драма! Возили су се у правцу Ножана до „Пер Мишла". На самој обали Сене сервиран им је сто с воћем и вином од јабука. Био је красан дан. Из свих околних гостиопица музика је одјекивала кроз ваздух и преко воде. — Зашто онда нисте дошле у ФраСкати? Био сам поручио фину вечеру а на столу је било и ружа... — Црвених? — Да. Зашто нисте дошлк? — Известили су ме да се чувам. Вребали су ме. Свакако сте чули име КарлиТ Лонтон се трже. — Зар вас је он пратио ? — Није директно. Али кажу да је ђаволски човек. Чита свачије мисли и с мртвацима разговара прско телефона. Је ли то тачно? — Јесте ли га видели? — Сто пута! Чак знам и какво рубље носи. Он је онај господип коме сам диктирала како да пише својој жени... — То је страшно! — Зар је тако рђав? Лонтон није знао ни шта да мисли ни шта да каже. Бригада за тајанствене ствари већ је ту?! Узбуђен узе Алису за руке и рече : — Не могу да помислим, да сте неморално створење. А баш и да сте ипак нисте рђави. То што сте ми рекли опасно је. Карли је шеф бригаде мистерија и не зна за шалу. Зашто ми не кажете све што знате? Желео бих да вам помогнем. Она је лагано извукла своје руке и не гледајући га одговорила: — Ја знам врло мало. Али наслућујем много. Нешто ће дредузети. Видели су ме с вама у Довилу и пошто сам без наређења разговарала с вама избегавају ме и пазе на мене... — А зар не бисте могли просто да се изгубите док не сврше с том бандом? Јер оно што ја знам о Карлиу тиче се целокупне дружине.

— Па где бих могла да се склоним? — Код моје мајке. Тамо вас нико не би пронашао. Једна кућица у Бретањи на мору. Откако је познавао Алису, сад је први пут видео гануту до суза. Ипак је упита: — Дакле? Како би било да одете тамо? — Чекајте за тренутак! Ииаче развриштаћу се као гладна беба... Куцнуше се и ћутаху неколико минута, тада поче она одважно: — Припадам једној организацији зато што морам. И сад из Ове се коже не може. И декласирани су међу собом нормални. Када би будале биле у већини, онда би садашњи нормални људи били будале... Све је релативно. Има генијалних покварен.ака и паметних будала. Бити будала значи имати необичне идеје, идеје какве не може имати такозвани нормални човек ... — Шта ви то причате? прекиде је Лонтон смејући се. — То су одломци из последњег предавања. — Предавања? — Једанпут месечно у аули секте. — Какве секте!? зачуди се Лонтон. — Секте психопата... -— Чије секте?! — Психопата. — Овде ? ... у Паризу? — Јесте, господине. За Лонтона нису постојала изненађења али сада се изненадио. Гледао је укоченим очима у Алису па наједном заценуо се од смеха да се једва повратио. — Кунем вам се да то није никаква птала! — Зато се и смејем. Секта психопата! Ту се морамо куцнути! У ваше здравље! Испише чаше до дна па онда он рече: — Али сад ми морате допустити да се за вас заложим. Чекајте да кажем шта мислим. Ја познајем подицију. Она ће ускоро све то открити али дотле може се свашта десити. Наравно да су седнице те секте тајне? — Дабоме. — Онда ме морате пракријумчарити! !— То је немогућно! — Ништа није немогућНо! — Али ово јесте. Пре свега пут је врло дугачак а главно је да ту одлучује темељан преглед код Грошема ... — Грошем? Ваљда не код оног судског експерта? — Баш код њега. Смејте се опет! — То није за смејање, то вас уверавам! То је сасвим лудо! Да се ви случајно не варате? — Хоћете ли његов личии опис? Има овакву браду... — Довољно је. — Дакле он одлучује. Нормалан не може бити примљен. Ту не помаже никакво симулирање. — Па како сте се ви протурили? ' — Јер моје тело не осећа разлику између топлог и хладног. То је довољан услов за пријем у секту. — Па то бих могао и ја да изведем... Мом милом јединцу Узлетео си високо орлићу мој, из гнезда свог. Дохвати те бура и однесе у туђи свет, А мајка кружи тужно над гнездом твојим Вапије и моли: Ох буро страшна орлића ми врати! Да те мајка под криоце скрије и песму ти свије. Да чува јединца кога силно воли Твоја мајка Свевишњега моли, И да те врати срећна у домовину милу. Па да мајку обрадујеш своју. Да те мајка прихвати у криоце слаба и уморна... Кад се одмориш, узлети високо у плаво небо И полети високо, орлићу мој, за домовину и род свој.

Ковип, јуна 1942.

М. Латиновић, Своме сину заг>о6љеники о цођепданц

— Ја то не изводим! Ваљда не ми' слите да сам нормална? — Далеко од тога! — Хвала, али то ништа не помаже. Тај Грошем је јединствен човек. Такав се више не рађа ... Лонтон се замиСлио. Поново је узе за руке. Она је хтела да их извуче али он не допусти. — Хоћете ли још једном отићи тамо? — После тога вина од јабука требало би да сте духовитији ... Лонтон се прибра па рече: — Ви сте ме потражили само зато што вам је новац био потребан? — Само зато. — Ја мислим да би жена, као што сте ви, имала и друге могућности. Не-

мојте ме рђаво разумети. Ја не мислим на маникирку из Блонделове улице ... Али сада сам се сетио! Ако још једном одете, онда ... — Онда, настави она, чуло би се ускоро: једпа мала маникирка нађена је убијена ножем. 0 злочинцу нема ни трага ни гласа ... Лонтон јој пусти руке. Она је потражила нешто у својој торбици. — Прочитајте ово ... Био је то исечак из „Лозанских новина". „Из језера, недалеко од Моржа, извучен је леш непознатог човека. При себи није имао ни новаца нити ичега за утврђивање идентичности., Лонтон погледа у Алису и упита: — Алекс Мурфи? Она потврди главом па додаде: — Хтео је да се извуче из секте..« — Разумем! — Идућа седница биће 27 септембра, у осам и по увече. — Где? — Авени де Ош, 12. — Можете се потпуно поуздати у мене. То 'ће.-бити последња седница. — Хвала !... одговори Алиса. _ Још дуго су се забављали, али Лонтонове мисли радиле су неуздржљиво. — А где ћете се дотле бавити? Зар •не би могли да одете до моје мајке' — Не смем се крити; морају да ме виде... ј — Разумем. — А може да се деси да треба пешто хитно да вам саопштим. — Да ли вам већ сада прети каква онасност? — Не бих рекла. Али ја ћу вас позвати ако примегам тако што. — Даћу вам и' број свог домађег телефона. Ако не бих био код куће, ипак ћу бити извештен. Жени, која вам се јави, слободно кажите 'све....

Истог вечера Лонтону је пошло за' руком да уђе у траг невидљивом Морелиу. Ишао је у потеру за њим док га није „ухватио", нребацујући му: — Зашто се кријете од мене у последње време? ,— Па ви нисте хтели да се даље мешате у ову ствар. Али, шалу на страну, сада сте ме видели само зато што имате нешто да ми кажете! — Откуд то знате?

(Наставиће се)