Коло

17 *

3 Ж ЛЖ се разоноде ш лж о ^ ^чг ж

Поштено дете — Перо, потецм, мампно дете, до хлебарпнце да ми купиш хлеб. Ево ти пет динара, само их добро чувај, јер су ми то све паре. Пера узе пет дипара и потрча хлебарници. Кад је био па мосту, стаде и загледа се у реку. Некако му испаде новац из руку и паде у воду. Новац, кад паде у воду, удари једног сома у главу. — Ко ми шал)в тај новац, — рече сом и погледа горе. А за то време Пера је плакао. —Леле, мила мајко, шта сад да раднм без новаца?! Сом је разумео каква је ствар, па рече: — Чекај да видим је ли поштено ово дете? Сом оде мало даље, п пронађе једпу десетодинарку, која је била пала у воду нрошлог лета. Он је узе у уста, исплива и упита дете: — Је ли ово твој новац? — Није — одговори дсге. Тада сом опет заронн и извади један дукат: — А је ли ово? — Није ни то мој новац! Трећи пут зарони сом и извади Перину пару. — То је! — рече Пера радосно. Сом му даде повац и рече: Ти си поштено дете и заслужио си да те наГрадим. Узми десетицу и дукат. Однеси их мајци да је обрадујеш. Пера узвикну: — Хвала! И потрча радосно мајци. Магарац и лавовска кожа Ишао магарац норед куће једног ловца, па приметио лавовску кожу, коју је ловац био оставио да се суши. — Ево, ово је за мене достојно одело! — рекао је магарац. — Досадила ми ова магарећа кожа. Обући ћу лавовску! Навуче магарац лавовску кожу и постаде прави лав. И пође дал>е путем. Најпре се уплаши једно дете и писну: — Леле, мајко, иде један лав! И дете поче, да бежи уплашено. Близу је пасло стадо једног овчара, и први се упланшше овчарски пси и почеше да беЉе. Побегоше за њима и овце. Овчар се попе на једно дрво и тамо остаде. Цело село се узбуни. Сви људи и животиље посакриваше се у мишје ја-

ме. Магарац подигао реп па се шета пустим улицама, а сакривене жене су шанутале: Мајко моја, какав је страшан овај лав! Не, гледајте га, децо, јер ћете га ноћу саљати! Предвече, магарац дође насред села, и, како му је било досадно, поче да њаче из свег гласа. Тај га глас и издаде. т \ , — Аха, тн лн си тај лав! — повикаше сељацц н цоднгоши мотке.

Ера и кадија Досетљивац, шаљивчина одувек је Ера био, Кад направи иакву шалу, ко се томе не би смиј'о. Видећете мало ниже из песмице ове мале, Што нам прича Вук Караџић, како Ера прави шале. У кадије богатога неки Ера чув'о краву, Па и једну своју тер'о да и она пасе траву. Кадијина и Ерина побише се једном краве, И Ерина крава страдз «а пивади све због траве.

Миспио је дуго Ера шта да ради јадник саде, Сиромах је много био, а без нраве још остаде. Мислио је па смиспио да кадији ту подвали: Сву кривицу због несреће на кадиј'ну краву свали. Понизно му Ера рече: „0, кадија, мудра главо, За велику ову штету да ми платиш што је право". „А, то никад неће бити; у Ћитапу то не пише, Јер за краву нема суда: то ти рекох — ништа више!"

„Ама слушај, мој кадија, да т' истину кажем праву: Моја твоју око траве, на ливади, уби краву". „А, шта рече?, чек да видим у Ђитапу шта се каже". „Немој гпедат', ефендија, КАД ЗА ТЕБЕ, НИ ЗА МЕНЕ ЋИТАПИ НЕ ВАЖЕ!" ЛреМевао Ал. Н, МилићевиН (ПИТАЊА) Одговорите, децо, на ова питања писмено: Где живе Ерс; Ко јс кадија? 1) Затто се смејемо кад Ера говори? 2) Ко је био Вук Караџић? — Иитајте родитеље. 3) Има ли ко од вас краву; шта вам она даје? 4) Ко чува краву и кагсо се он зове? 5) Када су се краве побиле. пија је страдала? 8) Да ли су Ере богати људи? 1) Шта је смислио Ера; шта је тражио Ера од кадије? 8) Да ли је кадија иснунио Ерину молбу? 9) Како је Ера „извукао за реч" кадију? 10) Да ли је кадија правичан (иако Је судвја)? Иренрнчајте. дсцо, ову несму писмсно!

И кад стигоше до магарца најпре му скндоше лавовску кожу, а после му и магарећу кожу огулише страшним батинама. Човек и мрави Један човек стајао је на морској обали н посматрао како се дижу страшпи вали. Негде далеко се забелила једра неке лађе. Неочекивано,- лађа ударн у нодводиу стену и нагну своја једра. Поче да тоне. Са писком ночеше да лете обали ластавице, које су слетеле на јарболе брода. Човек подиже очи небу: — Господе, нећеш, ваљда, допустити да се људи на томе броду подаве? Где је твоја нравда? Тамо, где је човек стајао, милели су мрави. Они почеше да се пењу по босој нози човековој, и ночеше да га гризу. Човек стресе ногу, и поче да гали мраве. Тада се чу глас с неба: Човече, онај брод је гусарски брод, п пуп је разбојника, који су пљачкали туђе бродове и убијали људе. Заслужили су овакву смрт. Ја поступам с њима, баш као ти с тнм мравима, што су почели да те уједају. Човек прохцапута: — Госиоде, иека буде вбл>а Твоја!

Јаребица и лењивац Једна јаребица беше направила гпездо у њиви најлењег сељака у селу. Снела је јаја и излегла три мале јаребице. Расла пилад и иорасла. Поче-

ше да излазе из гнезда, отворнше крила, али још нису могла да лете. Била су још слабачка. Лето је обојило н.нву жутом бојом. Отежали класови почеше да роне зрпевл>е пшенице. Једнога јутра дође и сељак на њиву, погледа жито и почеша се иза увета. — Време је да скупим род. Сутра ћу позвати пријатеље да мп помогву: Кад продам жито. платићу им. Једпа м.ала јаребина, којл беше иаа,?.

Српско коло Нек' се вије, К'о тробојка Србадије.., Будите нам ведри, чили Ви Српчићи наши мили!

шла из гнезда, и беше близу, чу те речи и нотрча мајци: — Млјко, да бежимо, . домаћин је био овде и рекао да ће еутра с нријатељима да дође и иожље љиву. — Не плашите се, депо — рече јаребица — ми ода:вде не идемо, све док сам домаћии не засуче рукаве и поч-: пе сам да 'исање. Сутрадан сељак опет дође, лочеша^ се иза увета. и рече: — Моји пријатељи не дођоше, -али ја ћу да по-зовем рођаке да се житб . полсње. Јаребица рече деци: — Ништа се ви не плашите! Проћоше три дана, и ето ти сељака. Дође љутит и рече: — Кад нико неће да дође да- пожње ово жито, ја ћу да га запалим! К^д чу ту иретњу, јарсбица викну. деци: — Бежнте, децо. ова леичуга ће заиста да испупи своју претљу!

Секина љубав Има браиа Аца дивпога пајаца. Ту играчку лепу скрива у свом џену, да ]е други не би нриграбио себи. Ал' Једнога дана сестрица му, Стана,! док је снаво браца, узела пајаца, на са и»им ко чигра почела да игра. Падану због тога пукла десна нога. Кад то Ана дозп'о, љутио се грошо. на је сестри стр»ого. што 1е љуће мого, рек'0 гласом тупим: — „Сад ћу да те луним!* Сву је снагу спрего и песнице стег'о уз ту нретњу бурну, па на сестру Јурну. — „А јја ћу те, бато. нољубити за то!* — рекла Аци на то Стапа умил»ато. Аца намах стао .. , Сестру ноуледао ... И непадно, лако кроза смех Заплак'о. И к'о тад. у веку своју добру секу не пољуби тако срдачно и јако. А. Л. Зечеви и жабе — „Било је то давпо" — прича дени шева. — „У шуми Незпани држат збор зечева. Говорници први дугоухе браће говорили страсно ко дуже ко краће. И одлука пала на краду крајева: „Никог несрећнијег нема од зечева. Све их звери редом гонише и клаше. Због тога се. ето, од свачега плаше- Из овога 1асно. пеодложно следи: зечевима више зкиветп не вреди. Смрт Је много бол»а од зечдег живота. Страховање вечно јад |е и срамота. Зато решавамо да све часие зеке скоче са обале у вир нрве реке". И пошто је таква одлука већ пала, гомила зечева рени потрчала. А када су стигли на обалу речну и већ сагледали страшну кућу вечну, неколико жаба у вир од стра скочи, не смејући зечје сагледати очи. Кад вођа зечева виде шта се збило, охрабри се силно, би му Јако мило, па дружине рече: — „Стан'те браћо моја! Нисмо ни ми бића најгорега сојја! Нек не скаче у вир ког зсчица доји. |ер неко ностоји ко се и пас бојји!" . *. Када су зечеви реч свог вође чули, то им чудиу храброст у крв врелу ули. те се — верујте ми и бате и секе — сви вратише живи од те страшне реке. И од тога дапа би до данас тако: зен ииједан није 1ош У реку скако. И Још ниједап се —' ма да |е то глупо — пије ни умиво а камо ли купо. А то је, дечице, због тога зацело. што зечеве мрзи да свлаче одело , .А» Ј1.

Шта је најцрње? Мала Ружа пита стару тету: ..Шта је. тето. најцрње па свету? Јесу ли то наше куде уши, Ил' гар што се из димњака пуши? Ил' црпило са подрумских врата, Ил' мастило. којим нише бата? Ил' је угаљ. којим пећи ложе. Ил' још нешто црње бити можс? Гета Ружу љуби, па јјо.| тепа: «Чуј и памти. лутко моја лепа: Црн -јје образ најцрњи од свега. Свак' с«е жнви укла&а од н гл".