Коло
#
Сунце отскочило већ одавно. По усијаном кршу Мргуд Ј1азић корача веседо и као да граби д» некуд што пре стигне. Отворио неки стари, исцепани кишобран, а испод капе му цури зиој, те се слива ииз чело и образе. 0 времена на време диже коштуњаву ,руку и рукавом брише ознојено лице. Очи му цакле и играјУ као на зејтину, прелећу с неба на крш... Покашто се сагне, хвата грумен суве, песковите земље, дроби је мећу прстима и полако је успут испушта. 8а то време му се усие развлаче у широк, задовољан осмех, па кад и последњу мрву испусти, обришв руву о чакшире и прошапће задовољно: „Моја је боља. Оно је земља!" Већ годину дана, и више, скупља Мргуд земљу где год је наће: на путу, у шуми, између камења, свуда, и сваки грумен шакама доноси на своју малу њиву коју је пажљиво и са доста труда оградио камењем. Са задовољством. Мргуд гледао како му њива постепено расте. Сатима би оедео на неком камену и гледао у ту земљу коју је с толико муке и зноја накупио. Груди би му се надимале и он би с ноиосом мислио на то своје богатство. За њега, у таквим тренуцима, није постојало веће богатство на свету, ни веће задовољство. „Ако ме Бог поживн још једно десетак година, вазмишљао је често гледајућн своју малу њиву, оставићу ја своме наследнику и три, и четири овакве њиве. Само да Бог да здравље, а стрпљења ћу већ наћи... Море, море, ако хоћеш да имаш, мораш и да радиш. Са неба ништа не пада, не вала! Ако хоћеш да будеш свој човек, треба добро да запнеш, добро да ижу-
П1ло1е.5Мит?Ан попоеит^
као, поче да пада киша, праћеиа Јаком олујом. Мргуд убрза кораке, али пошто је киша падала све јаче и бешње, морао је да се заклони испод једне веливе стене. Сео је на један повећи камен, шћућурио се и гледао преда се. Вијугаве муње пресецале небо уздуж и цопреко. — Као смак света, Боже ме прости! — помисли Мргуд и оста загледан у једно парченце земље између стена које је киша постепено спрала еве до последње мрвице. Изненада ое Мргуду стеже срце, као да га је наједном обузела нека црна, злокобна слутња. А . затим, као да је сишао с ума, скочи и појури пут њиве. Шкргутао је зубима, псовао и претећи разјарено дизао песницу према небу. Трчао је као луд, не марећи за кишу и олују. У једној руци носио је мараму са земљом и кишобран. Вода се цедила с њега а он као сумаиут махао слободном руком. Слутња која га је обузела оног тренутва када је видео како је киша нотпуно спрала ону 7 земљу између ст-зна, обнстинила се. Јер, када је стигао до свој« муком сакупљене њивице, од зе-
мље није ?ило више ни тпага. "Само се цаклио го, влажан камсн који као да се изазивачки ругао несрећном човеку. Мргуд је застао и немо буљио у то место које је до пре неколико тренутака претстављало сву његову радоет и наду. Очи су му биле исколачене, руке згрчене, а доња вилица поигравала. А затим, гоњен суманутчм бесом према својој страшној судбиии, Мргуд се потрбушке баци на тај !оли и влажни камен, па ударајући га својим кошчатим песницама, зарида као мало дете. А тада, као да је хтело да се наруга несрећи бедног човека, сунце се помоли између проређеннх облака и обасја читаву околину. Мећутим, сунце умири раздраженог н несрећног Мргуда и он седе на онај исти камен на којем је тако често седео и гледао своју њивицу, н поче мирније да размншља. Док је тако седео, поглед му паде на завежљај у којем је била земља. На лицу му се оцрта горак и тужан осмех, али му тог истог тренутка очи изненада засветлеше. Мргуд нагло скочи, дохвати завежљај, одвсза га и, прекрстивши се, изручн земљу на голи камен који ое полако сушио на сунцу. — Нек ти је срећан почетак, Мргуде! — рече он ведро. Сунце је сијало на готово разведреном небу, осмехујући се човеку који није клонуо...
4иш) бж л ђђ
ПИ МИХАсЈЛОВИТ
љига дланове; шакама земљу да купиш, знојем да је заливаш... Ех, ех... само још десетак година, ако Бог да! Тако је Мргуд често размишљао и из дана у дан доносио и слагао земљу. Често му долазила жеља помамна, неодољива, да легне на ту земљу и да је љуби до бесвестн. Окопао Мргуд земљу и спремио је за сејање. Прва му брига беше да пронађе семе, али и ту се брзо досетио. — Идем сутра код Мнтра, он ће ми дати семе на веру. Вратићу му ил' истом мером, ил' рибом, а могу, вала, и да му »драдим. Са том намером кренуо Мргуд јутрос у село. Чврсто је веровао да ће му Митар дати семе, те се због тога није ни бринуо. Весело је грабио напред, журио да што пре стигне. Успут је мислио на своју њивицу и плод који ће му донети она и његов труд. Мислио је на то, како ове зиме неће морати да просјачи за шаку брашна или леколико кромпнра. Тако размишља Мргуд, весело се и задовољно осмехује и све брже граби напред. Између два камена спази прегршт црне, плодне аемље. —■ Као да је неко руком донео овамо! — помисли он, саже се н заграби шакама. Када је извадио и последњи грумен земље, разви шарену мараму, метну земљу на њу и завеза унакрт. .• Међутим, тек што је мало ноодма-
у^~>а ли је то била љубав? 0, да, М љубав која граничи с лудилом, љубав која је толико блиска самоубиству .'или злочину. Волео сам је мпого, волео' само њу, све што је припадало њој, волео сам све што је она волела, волео ради ње. За мене, она је била највредније, најлепше, најбол>е и најсавршеније бићс које је постојало на свету. Она је била моја чежња, моје оживотворење, мој сан, моја судбина. Не, ви је нисте по-знавали: чинило мн се да је нико не познаје осим мене. Ја сам је био обвио магличастом копреном моје љубави, ублажавао сам продорне погледе других људи велом моје чежње, поставио сам око ње препреве исплетене у мојој души. И усред тога забрана живели смо нас двоје: она и ја. Дивна је била у очима мојим помућеним од страсти. Њена кестењаста коса, као море плаве очн, внтко тело, несташан ход, усне увек у осмеху.., Сликар, моја душа, сваки дан малала је њену слику у срцу мом, сваки дан лепшу слику, а увек верну њој. Док сам јој уснама дотицао усне, чиннло ми се да вршнм чнтав верски обред, док сам прстима нревлачио преко њене косе цело ми је тело дрхтало, грлећи њен стас долазнло ми је да се онесвестим од заноса. Јер њено је тело трентало од сваког додира, као да је сво изаткано од струна. А када смо се растајали, гледали смо једно друго и жалили што одла8имо. Унијао сам лнк њен, поглед њених плавих очију сликао сам у својим зеннцама, уши су моје чуле само њен осмех. И кад нисам био поред ње, ја сам живео од њеног погледа, живео сам од осмеха њеног. А онда?! Требало је једна незнатна ствар да дође па да сломије нашу љубав. Требало је само да дуне тако лаган ветрнћ па да сруши нашу палату среће. Зар су се наше очи, увев препуне ведрине, морале помутити сузама. У мојој души, покаткад, рађала се мржња, али у срцу је још увев остала њена слика лепша него икад. Плакао сам, јецао, грчило ми се лице од бола. Не стидим се за то. Плакао сам ради ње и за њу. Иако смо се растали без збогом и никада се више нисмо ни поздравили као пријатељи, нисам је мрзио. Иако је она била крива нисам је осуђивао. Иако ми је однела све, моје срце није је презирало. Требало ,је да умрем, мислио сам да нећу преживети, али сам и даље живео. Живео сам од погледа њеног, жн-
вео сам од њеног осмеха, који су били чврсто упијени у мене. * Било је то давно; ово је само успомена. Зато се и може да напише без страсти, без мржње и злобе. И остала би само леиа успомена.. Лепа, јер сам јој давно онростио све. Опростио сам јој и благословио је радн свега онога што је било лепо. Ах, камо среће да сам је мрзео. Јер мрзети можемо само онога кога смо волели, јер у свакој мржњи има бар мало љубави или осећаја. Али, ја данас верујем да је никада нисам ни волео. Данас осећам да је то био само младалачки занос, да је то била једиио страст... Недавно, после толико година, срели смо се опет. Маса пролазника, гомила, бацила нас једно другом у сусрет. Стојао сам према њој. Угледао сам њене плаве очи боје мора, осећао сам њен дах, видео сам њену кестењасту косу. Мислио сам да ћу вриснутн од радости, веровао сам да ће је моје руке загрдити, био сам уверен да ће мн осмех озарити лице. Ништа! Врисак је застао у грлу, руке се нису макле, чак су ми и усне остале стнснуте. Само смо се руковали као познаници и пошлн низ улицу. Причали смо о садашњици, о рату, о фнлмовнма, застајалц пред изловима. Речи су нам биле нервозне, реченице испрекидане. 0 прошлости нисма говорили ништа, о н.ој смо само мислили. Када смо се на једном углу растајали, до-
гледе њених плавих очију нисам сликао својим зеницама, нисам чуо њен осмех, нисам ни застао да погледам за њом. И док, сам одлазио улицом мислио сам на прошлост, на успомене, на њу. И нисам могао веровати: 0, Боже, па зар сам ја нскад могао живети од погледа њеног, жнвети од њеног осмеха!
( ■<
Зашто се осећамо наттети ? >рло често људи се жале да се Јосећају напети, нарочито после јела, али и независно од јела, преко дана али и преко ноћи. Најчешће они тај осећај напетостн у трбуху доводе у везу са прекомерним јелом и сматрају да су се напели због тога што су сувише јели. Међутим то је сасвим погрешно, јер прво нико — нарочито данас — не поједе толико да му поједина храна у желутцу може да изазове напетост целог трбуха, а затим познато је да човек може да поједе и врло малу количину хране, иеколико залогаја само, па да се ипак осети напет. Осим тога напетост може да постоји, као што рекосмо, и независно од јела. Човек се осећа напет због тога, шго у његовом желутцу и цревима посто-" ји мање или више ваздуха и гасова. По иеки пут трбух је толико затегаут и напет да изглбда као лопта испуњена неким гасом или ваздухом. При томе особа са таквим трбухом осећа нелагодност, прптисак и то не само у трбуху, него и у целом грудном кошу и нарочито у пределу срца. Врло често она има осећај заптивања и гушења, особито при кретању, при пењању уз брдо или уз степенице. Повећани притисак у трбуху изазива и притисак на нрегачу која делн грудну од трбушпе дупл,е и на којој лежи срце, те се могу појавпти и поремећаји у срчаном раду као убрзање његових откуцаја или испољавање прекобројних откуцаја који дају утисак као да се нешто у срцу откинуло или као да хоће нешто да се у њему преручи или напослетву као да се у њему нешто, као нека птица, залепршало. То чини врло непријатан утисак и обично се особа са таквом појавом на срцу, јако уплашн и тражи лекарско мипшење. Када болесник може да подригне или ако има ветрове, онда извесна количина ваздуха и гасова изађе из желутца и црева и тада он осети олакшање. * Не постоји један, већ више узрока појави осећају напетости. . Прво има особа које једу врло брзо, на дохват, те нити жваћу, нити гутају како треба, већ тако нагло да при томе гутају и мању или већу количину ваздуха. То су такозвани аероФаги (они који гутају ваздух). Код других варење је неуредно било да постоји нека органска промена у желутцу, цревима, жучном мехуру или жучшгм путевима, било да је у питању нека функционална промена, обично у вези са нервним системом. А те функционалне сметње постају све чешће и чешће услеД нередовног и тешког живота, брига, трзавица сваке врсте, узбуђења душевног и телесиог премора. Колико пута је нека особа приметила да осећај иапетости престаје, као „руком однет", када напр. оде негде на одмор или када промени среднну у којој је живела или када се ослободи неке тешке бриге. Према томе за правплно лечење папетости треба утврдити њен узрок. С тога у једном случају треба саветовати у погледу начина јела, у другоме поправитн варење, а у трећем одредити душевни или телесни одмор. * Али има случајбва у којима напетост трбуха може да буде знак много озбиљнијег оболења. Када оно нагло наступи може бити у питању неко акутно трбушно оболење. Када се оно постепено развија, врло често постоји, у то време још неприметно, скрпвено срчано оболење, које се временом потпуно испољава. И тада, по себп се разуме, мора се лечити оболедо српе да би се уклонила напетост. Др. С.
јГ/