Коло

12

' ДаЛеко пукла г.олика река. Они врбаци на другој .обали једва се назиру у Летљем јутру када се илава измаглица још не Подигне с мирне воде. И свуда нека свечана, готово иобожна тишина... Да не знам како рано дођете иа обалу реке, већ ћете иекога затећи с пецаљком у руци, ћутљивог, озбиљног, готово дубоко замишљеног. Можда ће вам се тада учинити да се сви ти људи уопште не мичу са свог омиљеног места, са неког песповитог језичка обале или омањег камењара. Можда ће вам се учинити да они иикуд-. одатле н не иду.;. , Овда долазе један за другим. Најчегаће у друштву. Само, ако се до обале водила ко зна каква жучна преннрка, будите уверени да ће сваки разговор одмах престати. Ћутке, као при иеком свечаИом обреду, људи се раскомоћују. Скидају ка.путе, набијају на главу некакве огромпе сламне шешире. Кад сунце већ отскочи и вода у плићацима се узмлачи, свлаче се ципеле. Оиет ћутће...

Стари професо]) ужива у туђем пецању. Док не „иаигџа" удица његовог суседа, стари користи тишипу „ваздушпе бање" да доврши подлистак... [1ајЗад! Трза.. . • (Снимци: А. Оимић)

Мрежа, у — смирају суни,а ... Ствар је врло једноставпа. Једаи честити пецач био би у стању да вам радије опрости многу крупну увреду него кад му се разгаламите. баш у тренутку кад очекује да се нловак мрдне. Уствари, ви и не морате да се разгаламите. Ал.и људима са нецаљкама сваки глас изиад најтишег шапата исто је што и дрека. Пресећи ће вас тако страшним погледом, да вам никад више веће иасти'на ум на поповите тако неопростив грех. Супце упекло. Сад су поскидане и кошуље. Али, упркос припеци, људи и даље 'седе поред пецаљке забодене ,у песак. И пиље у пЈшвак, 1шље читаву вечност..,

У једпом тренутку нагао трзај прутила, и један шаранчић већ се очајнички праћака по песку. И овде; ћетв се преварити ако мислите да ће човек гласно изразити своје задовољство. Нре но што дођете оеби, шаранчић је већ скинут с удице и натакнут на велики, беспомоћни рибл,и низ у плићаку поред пецачевих ногу. И, опет ћутке, као да се ништа није догодило, човек ће бацити иоиово удицу у воду. Па чак и онда кад се пецаљка пре времена тргне, неће човек на видљнв

ко их само мало дуже посматрате, добијете утисак да се овде сатцма ћути- Или још боље, да се ћути од јутра до мрака... А Кад в'ећ тако стоје ствари, о коме би могло да буде речи ако не о оном многрљудном пецачком на?иду што се расуо песковитом обалом Дунава , од ушћа Саве, па све догод вам око може да саглрда обалске плићаКе.. Већ у рана јутра су ту. Разуме се, они највернији. Реч је о оним иравоверним иецачима који неће пропуститп ниједаи дан да не дођу с пецаљкама преко рамена и торбом на леђим^. иа обалу реке.

начии показати своје разочарење. И даље ће спокојио ииљити у пловак... Спушта се сутон. Врбаци оиет пестају у измаглици. Стара река споро одмиче, мирна и ћутљива као и људи на њеној обали. Али, тек у позне сате, кад сунца иестане, кад ишчили и иоследњи траг иурнурног одблеска на мирној води, устају-људи једаи за другим. Одлазе у правцу града... Тако нротичу ћутљива летња јутра и вечери на обали реке с београдским пецачима...

Један који нв губи наду.. . и стрпљење .