Коло

15

>

ЗА ДЕЦГ, д: Ж СЖ ЗОНОДЕ Ш И О ^ ЧС Е

Српско коло Нек' се вије, К'о тробојка Србадије..« Будите нам ведри, чили Ви Српчићи наши мили!

Чистуница Мица Свано добро дете — Велико ип' мапо Нена чешће узме Ручно огледапо.

Па нека погледне И нен добро внди: Да л' му лице чисто Да се не постиди. Нен су увек чисти Носић, врат и уши, И најлепши цветић Коровом се гуши. Не идимо даље, Ено пепа спика: Чистуница Мица Мамина је дика.

Прспсвао Ал. И. Милићсвић

Вук

и пас питао Је чо-

— Какав је те пас? банин продавца.. — Вучја раса! — Да ли ће ми пазити стадо од вука? — Део чопор да дође, он ће га оте1>ати! Чобанин купи пса и одведе га. Једне ноћи дође вук и уграби једпу 0В1 {у. Пас потрча за њим и борио се све до зоре. Ујутру се врати уморап, и није јео два.дана. После десет .дана опет се појави вук. Пас га опет појури, јер је био уграбио још једну овду. Вук побеже у гору, и пас се врати. Опет није јео два дана. Ноче чобанин да сумња у пса. — Чекај да одем и видим шта то радп мој чувар! — рече чобанин. И кад вук уграби и трећу овцу, чобапин пође за њим и псом и шта је вмдео! На једној пољани вук спусти овцу, а пас му приђе и поче да дахће од умора. После, кад се одморио, заједно са вуком поједе овцу, па се извалише у хлад и задремаше. — А, тако ти пазиш моје стадо?! рече чобанин.

Хектор, верно псето Трговац неки на вашар са крен'о У јанџику пон'о благо небројено: Динара, банннота и дуката много Напунио кесу колк'о год је мого. На вашар не иде који нема пара, То сви добро знамо, истина је стара; Све се ту продаје још од јутра рана, Јер вашар не траје више од три дана. * И трговац овај на свом коњу бесном Јахаше кроз шуму све стазицом тесном. Уморан од пута, да мало почине, Морао је најзад с ноња да се скине. Да угодно спава, уместо узглавља Наш трговац јанџик испод главе ставља. Код ногу му Хектор верно псето лежи, На сваког но приђе, готов је да режи. Копико је спав'о, то вам не знам рећи; Можда Хектор знаде, ал' говори псећи. И кад се трговац из слатког сна прену, На коња узјаха и на пут се крену. Па журеУ да стигне што пре до вашара, Заборгви кесу напуњену пара. Апи Хентор, верно псето, све то добро виде Па пред коња истрчао, не да му да иде, Лаје, скаче и урпиче, газди мира не да Не би пи га натерао да кесу погпеда. Кад никако не могаде псето да отера, На Хектора он опапи из свог револвера. Посред верних груди рањен, Јздни Хектор болно лану, И до кесе једва оде, На њу оеже П а издану.

Препсвао Ал. Н. Милићевић

(ПИТАЊА)

Одговорите, децо, на опа питања писмено: Која се све имсна дају псима? 1) Шта је то ватнар (сајам); ко тамо највише иде; загато? 2) ТраЈе ли вагаар дуго? 3) Зашто је трговац сишао с коња? 4) Шта је трговац ставио под главу уместо узглавља; ко му је лсзкао код ногу ? 5) Зна ли се колико је трговац спавао? 6) Шта је трговац заборавио после снаваља? Ко је то видео? 7) Како је Хектор опомињао госнодара; како је за то био паграђеп? 8) Како је Хектор издахнуо? Нрепричајтс, децо, ову иесму писмено!

Другога дана он поведе пса, везаног за синџир. Кад је стигао у гору, веза га за једно дрво и остави га самог. Увече стиже чопор вукова, и на пса се лрвн баци његов пријатељ, с ким је пас јсо чобанинове овце. Паметно магаре Сунце се леп.о клопило заходу. Сенке дрвећа су расле. Жега је попуштала. Почело је да захлаћује. Задрема лишће и липе почеше да шапућу. Задремале птице почеше да се крећу... Путем од мана'стирске горе долазио је деда Стојан с магарцем. Деда Сто-

јан је био бос, са раскопчаном кошуљом. У једној руцн је држао велику шубару направљену од мечке, а у другој крпу, којом је брисао зној с лица. Магарац је стуиао леп.о иза њега. Уши му висе, а иоге потањају у златни меки песак. На леђима му два џака са ситном сољу. — Хајде, дедино магаре, немој да идеш назад као рак! Рожури мало. Сад ћемо да стигнемо до реке, чим прегазимо реку, остаје нам само још један врлетни пут до нашега села. Знам да ти је со тешка, али ти си јако и младо магаре. Крв ти кипи. У твојим годинама ја сам могао да понесем планину, а ти се повијаш под малим теретом соли. Срамота је! Ох, што сам ожеднео! Проклети пут! Од манастира довде нисам ни капи воде метнуо у уста! Па ни са реке мп се не пије она вода! Тамо жабе крекећу! Хајде, дедино магаре, немој да се враћаш пазад!.. Уморно магаре једва је ишло. Рој мува летео је око њега и досађивао му. Од лењости, магаре нпје имало снаге ни ушима да мрдне и да их отера. Кад су стигли до обале, деда Стојан пусти улар и рече: — Ти чекај овде, а ја идем до Маринкоиог бостана да му потражим једну лубеницу. Уста су ми се осушила! Немам више снаге. Кад је деда Стојап отишао, магаре поче да размишља да ли да сиђе до реке и да се напије воде. Гледајући тако, на другој обали примети један трп, који се био расцветао н мамио

вог бостана, а магаре остаде крај Т»еке. Чим оде деда Стојан, магаре се баци у најдубљи вир, потопи главу и уздахну од задовољства: — Ох, каква благодет!.

га. Магаре није могло више да издржи и загазн у реку. Како је газило по води, ступи на један клизав камен и паде. Кад је потонуло све до главе, ноче магаре да размигаља: „Ако уста,нем и одем да поједем трп, опет ће ми бити вруће. Ако останем у води биће ми свеже. Боље је да останем!" Да би отерало муве, магаре потопи испод воде и главу. Пролазило је време, а из бостана се враћао деда Стојан и поче да гледа где му је магаре. Гледа горе, гледа доле, и најзад га виде у реци: лежи у реци као биво! Старац зину. Мрави почеше да га подилазе, јер се уплаши за со. Брзо загази у воду и извуче непослушпог друга. Поче старац да пипа џакове. Они беху празпи. Со се беше растопила. Деда Стојан се почеше по потиљку: — Лепо си урадило, ти, магаре! Идем ја сад да отсечем једну мотку, да ти се одужнм! Деда Стојан сврати у оближњу шуму, а магарац лако потрча и поче да размпшља: „Кад би на свакнх двадесет корака била по једна река, ова земља би личила на рај!" Шта је даље било, не треба да вам причам. Друге суботе истнм путем су ишли деда Стојан и његово магаре. Даи је био спаран. Деда Стојан је бректао као мотор, а магаре није знало шта да ради од лењости. На леђима јс носило товар вуне. Кад су.стигли до реке, деда Стојан опет свратл до Маринко-

У пеко доба врати се деда Стојан. Кад виде шта је магаре урадило, он се наљути: — Знао сам ја! Лепо си се удесило! Ухвати магарца за, узицу и извучв га из реке. Муку је видео док га јв извукао. Вуна се беше натопила водом, и магарац је запињао из све снаге да изиђе на обалу. Напред је игаао деда Стојан и осмехивао се нспод великих бркова. Иза н,ега је стуиало магаре и размишљало: „Па овоме своту све је лажљиво! Кад би све реке нресахнуле — земља би личила на рај!"

Кер, |еж и зричци Поноћ топла, тија.» Месечиеа сија. Зричцн песму вију, док встрић ћарлиЈа И по таквој ноћи — да лов какав прсжа Кер се шумом крете и нањуши — ]ежа. Јеж осети кера, у клупче се смота. Кер се зарадова: „Охо! Баш дивота! Овај овде .Јадник не мисли да бежи, Већ ме, луда, чека и ко клада лежи. Без муке ћу поћас лов имати Оогат ПоЈешћу га у еласт, па ма био рогат" И да Г»и показо своЈу кураж мушку Јуриша на јежа... Скикпу.... Трже њушку« Окрвављеп страшно Јежа одсвуд мсрка. УрлаЈући пита: „Каква је то зверка? Нити има главе, ни рена, ни ногу, А Ја, краЈ све снаге, ништа ЈоЈ не могу? О, Господе Божс, гадпа створа груба! Пипгга друго нема осем самих зуба!? а На то зричци, тихо иевајући. веле: „Сви пролазе тако, што зло другом желе"* А. Л.

Сам — па га срам Две цурице А он сам Па га нао Мало ерам.

Иано га не гпедају, Он се нпан од њих стиди; Ако добро загледате, И на спици то се види. Ано, баш и треба Да се мало срами, Ал' никаио само зато Што су, ето, сами. Већ што цуре нешто радв, Дон он само дрема, А ко, децо, тако чини, Тај поноса нема. Препевао Ал. Н. МилићсвиК