Коло

Поноћни ветар — Ез циклуса: Кад срце малаксава —< (посвећено оцу у заробљеништву) Спушам наио поноћни допази ветар са оних страна где си Ти оче мој, са дапеке шумне реке и он носи уздахе Твоје — мени. Дубоко продиру ти уздаси болни у срце рањено моје и буде сећања топла, што скривена као цветови ћуте, ал' миришу дивно. Допази поноћни ветар... А ја дрхтим од чежње и радости болне, док сећања као визије лаке промичу кроз ноћ... Оче мој, не тужи! Нен ми поноћни ветар место уздаха болних донесе песму уздања и наде! Крагујевац, септембра 1942. Вукосава М. Евановић, ученица VIII разреда гимиазије

.»Ј««'-«- *»... 5. ...

.18®®!

шш

шшш

— 1

-1 Ш' -

Кад ћеш нам доћи? (Посвсћено заробљеном оцу) Лишће, лишће шумиће сетно, Певаће нечујно песмицу ноћи. А бпаге сенке (цзвећа гордог Певаће песму: „Кад ћеш намјдоћи?" Тишина нема настаће тада Чуће се само уморан дах ноћи. Зричак песмицу певуши сетно: „Кад ћеш нам доћи?" А лаке сенке прелећу чедно, Играјућ' се несташно у ноћи. Бпаги поветарац уздише дубоко: „Кад ћеш нам доћи?" Тамо у даљини, чује се гпас петла, Небо се смеши у тамној ноћи, Месец ишчезну са ппавог свода А зора ускоро долеће нам амо И шапуће нежно: „Тата, ће вам доћи!"

У Београду, августа 1942 г.

Арчески П. Радмила уч. VIII раз. гим.

9 Ш '' Ш

МШЖ Шк шШ\

ш шш | ШМГ *.*■. шмшш *: : ■' / . 8 И Г.. Лј%:,. ?

Поред две групе наше браће у заробљенигигву, објављујемо у данашњем броју и четири слике, које је израдио у заробљеничком логору један наш заробљени слнкар. Оне приказују разне лутове из Офлага V Д. а једна од н>их »заробљеников ручак«. У средини доносимо слику унутрашн.ег изгледа црквице наших у Сталагу VI А. Њу смо добили захваљујући једном нашем брату, заробљенику. Он нам је послао уз неколико речи, које, доиста, дубоко потресвју... Скромну црквицу подигли су наши оами, захваљујући предусретљивости немачке власти, која је омогућила не само да ое подитне барака за цркву већ омогућила и црквене слике, иконе и утвари.. Ту у томе кутку, сваке недеље наша браћа, у побожној тишини, далеко од Отаџбине, далеко од својих милих и драгих, далеко од своје мале црквице у родном крају, упућују молитве Свевишњем, топле моиитве и вечне жеље ... Ту пред светим ликовима док логорски свештеник шапуће молитву, враћа им се вера у боље, срећније дане... Ту, док клече пред Христовим распећем, хиљаде наше браће моле... Моле за здравље и живот њихових, тамо далеко, у Србији, исто онако као што моли жена, сестра, као што моле њихова дечица... Тај дан је недеља ... Тада се исти уздисаји отимају из груди, и оних у храму далеко од Мајке Србије, и оних у црквицама родне груде у плаветнилу мирисног тамјана... То је дан када смо најближе једни другом..,

" М 'Ш: г/,,