Коло

(ЈШШ

Лишес ^и-ЛАИ ООВЛНоби*?О лзмеђу љих две разпика је била //[ једва годину даиа, и једна ДРУгој мново су биле сличне; исте тамне косе, иста дубина гласа, исте румене успе као у расцветалог мака. А ипак је постојала огромна разлика међу њима. Нада је била само годину старија, али зато за сто година искуснија. Живела је самостално и слободно и никоме нпје полагала рачуна за своје поступке. Јелисавета, опет тпха, без енергије. Она се увек губила у прису-

малом салону за вримаље. Тог дапа његов пријатељ, најбољи друг, ирвн иут их је посетио. Бора је леп човек. И кажу да има великог усиеха код жена. 0 томе му је неко причао. Наравно, тада је то бнло тако безначајно. Њега се нису тицале ириватие ствари и љубавне пустоловине Ворпне. Али сада... Сетио се још много чега. Сетио се учесталих Вориних посета после тог дана, свих Надиних осмеха који су у овом тренутку у Владшшм очима до-

ству своје сестре, која ј« на н>у бадала велику сенку. Покрај свега тога оие су се слагале. Управо слагале се све дотле, док није искрсао Влада. Његове плаве очи пореметиле су добар однос међу сестрама и створиле немир у њиховим срцима. Влада се убрзо очарао Надом која је умела да искористи све своје женске дражи, са вечито насмејаним уснама и кокетним погледима. Јелисавета је Јзутала, јср је била иобеђена још ире него што се и машила оружја. Патнла је и првп пут у животу спремала сестри освету ... Пола годпне после тога Нада и Влада су се венчали. Бпли су срећни. И уверени да за њих двоје инко други не постоји на свету. И кад је једног дапа довео први пут у своју кућу свог старог пријатеља из школскпх дана БоРУ, Влада пије нн помишљао да. би из те другарске посете могао да се родп неки жалоснп свршета.к љубавног фељтоиа из дневних листова. Целог тог дапа Влада није долазио кући. Бпо је уморан. У исто време забрииут. Кад је јутрос пошао иа посао, који га је све до увече одвојио од Куће, Надз ге жалила на главобољу. Изразила жељу да позове лекара... Вече се полако спуштало. На углу једне улице оп наједном доживе необичан сусрет. Двадесет корака испред њега ишла је витка женска прплика одевена у хаљину боје јоргована. Та хаљппа побудила је Владину пажњу. Убрзао је кораке н наједном застао. Била је то Нада ... Влада је превукао руком преко чеЛа. Сетпо се да је остала болесна код куће. Сетио се њене молбе да одмах позове лекара. Он је телефоиирао једлом свом нријатељу доктору. Сигурио је већ лекар био код куће. И откуд еад Нада на улици? Пошао је неколико корака за женом Т хаљинн боје јоргована. И застао као уконан. Сто мет&ра одатле био је Борин стан ... Све му је заиграло пред очима. Није могао да верује... Зар је код његн била, код његовог иајбољег пријатеља? И наједанпут искрснуше му пред очима миоге поједипости на које дотада нпје уопште обраћао пажњу. Видео је своју жену како седи у р>иховом

били значење које им је Нада свакако онда иридавала. — То не може да буде — бунио се неки глас у њему. — Једва је годииа дана откад смо се венчали. Ми се волимо и не знам зашто би требало да буде тако незахвална према мена. Тргао се. Погледао је испред себе. Више пигде није видео жепу у хаљини боје јоргована.

Шта сад да радп'? Да; ировери ла ли је доиста била код Боре? Шта ће му рећи? Човеку није нимало угодио да пред другима контролише кретање своје жене. Поготову нред човеком који му је можда отео... Али понос увређеног мужа био је јачи у њему. Вратио се лагано кући у којој је Бора становао. Попео се уз стеиеннце, застајући свакп час. Зазвонио. На вратима је стајао Бора. Његово лице одавало је крајње изненађеп.е. , — Нада? Откуд ти то нада на намет? — Остави се те игре — прошапутао је уморно Влада. — Ништа вам нећу. — Кажем ти, дајем ти часиу реч, Нада овде никад није била. Било му је потребно пола часа док је стигао кући. Успут је размишљао. Пред очнма му је лебдела прилика жене у хаљини боје јоргована. Није веровао Бори... — Надо — рекао је он. — Напусти мој дом. — Јеси ли полудео? — Ништа ти ја не пребацујем. Ти сама знаш шта треба да чиниш. Она је лежала у постел>и. Изгледала Зс збиља болесна. Да ли је заиста у стању да се тако претвара? — Била си данас код Боре! У његовом гласу није било прекора. Био је готово равнодушан. — Ја? Шта тн пада на памет? •— Имала си хаљину боје јоргована. Шта? — врисну Нада. У једном тренутку било јој је све јаспо. Скочила је из постеље. Отворила шпром свој орман с хаљипама. И показала једну хаљину боје јоргована. — Је ли то била ова хаљииа? Јеси ли баш сигуран? Малочас ју је вратила Јелисавета. Дакле, зато је њена сестра с времена па вјземе узимала ту хаљину. Говорила Је да иде на састанак. Али то је било готово увек у време кад је Влада излазио из канцеларије. У једном трснутку пред очима су јој искрсли сви они бојажљиви, ирекорни погледи Јелисаветнни нз дана кад је Влада долазио у њихову кућу. Она је још тада наслућивала да га и она воли. Алц зар је она бнла у стан.у да ово учиии? Зар је и даље волела Владу? Зар је збиља толико мрзела њу, Наду, што јој га је отела? — Дакле то је љена освета! — прошапутала је она. У љеном гласу није било суза. Из њега је избијала нека тупа безбојност. Влада је, не разумевајући, збуњено гледао исиред себе...

СХХЈ (31 ^

ПИШЕ -МАРИО РОББРТИ I / свом атељеу снабдевеном ружа1^/. ма и колачима као добро опремљена гарсонијера, крај отвојјоне књиге коју није читао, Ђулио Сполети бројао је откуцаје времена, који су избијали у његовом срцу од меса, • по такту откупаја металног срца старог часовника... — Бу-бан... Бу-бан... тик-так..« пролази време, а ње нема... Наједном одјекну звоно.За трен ока Ђулио је био на ногама и потрчао да отвори дрхтавом руком врат^ атељеа, а затим улазна врата. Али у том тренутку речи добродошлице које су му трепериле на уснама загушнше се У трзају разочарења. — Па да, то сам ја, Едмондо Копчини. Дошао сам да видим шта је с тобом. 1Лгледа ми да те је то запрепастило. Да ти не сметам? •— Не ... не ... Тојест, не сметаш ми засад ... Само. треба да ти објасним ... Хајде, уђи! Вдмондо Кончини је ушао и бацио око себе насмејан ноглед својих округлих очију. — ПЈта је, дакле? Шта значи сва ова инсцепација? Да се ниси решио да дигнеш руке од кичице? Ја сам се обично чудио како можеш да радиш у онаком нереду. Данас, напротив, чудим се нечем сасвим супротном томе. Чак си и сијалппе покрио свиленим абажурнма... И диван си претрпао јастучићима ... Муку ћеш имати да наместиш свој кревет. Не знам шта бих дао кад бпх само могао да дознам кога то очекујеш. — Ђути мало. Одмах ћеш дознати. Доћи ће госпођица Ченети., в

— Доћи ће Силвија?... •— Да, госпођица Силвнја Ченети.*Ти је називаш просто Силвијом као да сн... — Ох, никажо!... ие пада мн ни на намет... Истина, ми смо некада имали исти укус ... али ова твоја велика. страст мене није надахнула. И она ће сад одмах доћи? — Не знам... али у сваком случају доћи ће данас... Ја се бар надам.. предосетио сам то чим сам се пробуДио... — Вдмондо, који се.шетао по соби, аауставио се наједаред пред тањиром са колачима. — Нећу тражитн од тебе да отвараш флашу са випом, али ћепх мн донустити да пробам ове индпјапере. — Чекај... Чекај... Ако ми пећеш замсрити, даћу ти оне нрекјучерашње. — Како прекјучерашње? — Тако, ево их ... Замисли! Три недеље су већ прошле откако ми је обећала да ће доћи ... — Разуми, колачи не могу тако дуго да чекају. — Морам сва.ки други даи да их м«њам ... Ови које једеш, још су добри, зар не? — Да ... да ... Могу да се једу, — потврдио је Вдмондо. — А докле ће трајати та твоја игра? — Убеђеп сам да неће дуго ... Рекао сам тн малочас ... Имам предосећаље... Добро је кад сам се сетио, ако дође, гледај да нађеш какав било разлог и губи се што пре. — Не брини ... Знам ја ред. Очекујеш ли ти много од овог састанка?

— Па паравтто! Помисли само... То ће бити први наш састанак у четирн ока. Код њене куће ми никад нисмо као што треба разговарали једно с другим. Код ње ти је увек пупо светц. — Она прима много гостнју! И нигде не иде ... — Па наравно, има само две рукс а треба јој времена да измаже све ош тобож уметиичке слике, које нродаје за лепе очи. — Дабогме. Кад човек некоме зави' ди на успеху, он нађе макар шта да му замери... Што се мене тиче ... Неко звони!... Сигураи сам да је то она... слушај, гледај да се изгубиш... — Хоћу, под условом да ми вечерас телефопираш како је било. Хоћеш ли ми телефонирати? — Може бити... То је заиста била она,, Сивија Ченети. Била је елегантна и свежа, као и све надриуметнице, које добро зарађују без много муке. Она је љубазно задржавала Вдмонда Кончинија, али се он ипак брзо и п» штепо повукао, а 'Булио забезекну1 од среће спремио се да јој ода сву почаст свога украшеног, окићеиог, опре мл.еног, уређспог и накннђуреног атсљеа... * — Ало! Је ли то Едмондо КопчиниГ Ти си то?... Овде је Ђулио Сполетн ... Ја сам очајан, избезумл.сн ... Треба да ми учиНиш једну услугу ... Сутра увече, кад Силвија буде прпмала, ти ћеш ићн к њој... Да, да, иди свакако... Покушај да дозпаш шта ју је увредило... Шта ми замера... Шта је то могла да помисли... Огишла је од мене после пет мииута. Било је немогућио задржати је ... Није нрегледала моје слике... Није ни окусила колаче, отишла је као да се бојала мепе, мепе који сам дрхтао од узбуђеља... Можда сам несвесно казао коју глупост. Вдмопдо, ти си ми прави пријател.... Молим те, преклнљем те, нађи какав било начин да разговараш сутра увече с њом. И чим пођеш од ње, јави ми се телефоном. Нећу лсћи пре но што ми се јавиш. Ја ништа не разумем од свега што се догодило. Шта је то могло на мени да јој се не донадне? Нолудећу!...

Сутрадан, у поноћ. — Ало! Да, то сам ја, Едмондо..« Долазим од Силвије. Хтео бих да чујеш решење загонетке ... Наравно да га имам» Свему је криво то твоје снремање. Чим сам спомснуо оиу поссту, Силвија ми је објаснила смејући се од свег срца... „Баш чудан случај! 'Гребало је да кажем 'Вулију кога ћу тачно дана доћи, као што ме је толико молио. Уместо тога, мени се учинило забавније да му одем изненада. И добро сам наишла: випо, цвеће, колачи! Одмах сам приметила да чека пеку жену и гледала сам да се што пре изгубим". Орах

Сав је наг и мрк од кише мој орах гороетас. Октобар му лигаће узе: вихор му је доле енео, жут, увијен, свео лист по лист. Падале су као сузе многобројне крпице одеће му златне: тап, тан, тап као каи из облака црног. Сад је сасвим чист, голих грана, тамне коре, тај најлепиш див нз горе, мој лиснати орах. Некад беше зелен, бујан, а шум његов беше песма, ал' кад дође месец рујаи лишће поче да му нада ои оголе сав; тужно шири гране своје, оллакује енове моје, обмануте наде и бескрајве јаде, мој нријатељ јак и прав, мбј столетни орах. 31-Х-1941. Ловодом четрдесетодпевног помена преминулој песникињи и књижевници Драги Илић, доносимо једну од њсних још нсобјављсних песама — једну који је међу последњим написала: