Коло

Промрмл.а човек пеко име, певероватно дугачко, језик да се поломи. т- И опет,.су људи били срећии и задовољни — заврши он беЗ предаха. — Вто, вас сигурно боле зуби, госнодине... И тек игто је неки несрећник климпуо главом, доконао га човек са столице, разјаиио му вилице и тутнуо шаку унутра: — Овај? „Пацијент" бесиомоћио заколута очима. — Врло добро. Као што видите, овај господии пати од зубобоље. Мучи се, страда, иатн зато што ниједном није размислио откуда то долази. А то долази отуда што није неговао своје зубе. Извадио човек одиекуд и неку шарену таблу с цртежима и стао да објашљава. Људи придолазе. 1 'рупа постаје сваког трепутка све већа у „ордииацији". А човек се распричао. Млатара рукама. Док одједиом онет јаукну.онај иесрећник: — Бре, човече, спасавај већ једиом! . Д руги „пацијент" била је једпа сиаша. Трећи — неки судски нозивар. Док је дошао себи, човек му је завратио главу и за тили час извадио зуб — прстима... — Док трепнеш, нема га више! галами човек и онет се ироииње иа столицу. * Помаже ли тнта, нитате се сигурио. Да ли боли? Ако сте доиста толико радознали, или можда и сами патите

Ча&ек к

»задужио човечснство«

/ТЛткуд се створи сто на тротоару и ( у кад нре човек расиореди снлу божју којекаквих бочица и кутијица, то је заиста тешко рећи. У сва•ком случају, док се иснне на столицу и замлатара звоицетом, људж се већ иочну да искунљају... А човек се раскоича, прописно искашље и онда се развнче колико га грло носи: — Чувајте зубе, гоеиодо! Ннкоме од вас не пада на ум колико сваког даиа губнте у коме год хоћете погледу зато што ие назите иа своје аубе. Зубобо-

Г(,ре — Док грепнеш, нигде га нема! Десно — Публике у „ордипацит" сваког тренутка ј* све више.

— Штлеца ли још, снашо? (Снимци: А. Симић) од зубобол.е, отидите иа ннтајте остале „нацијенте" . .. А њих је увек много... Сваког дана и увек, на сред улице...

а зглед Београда се мења. Чита//I ви блокови кућа нестају, иросецају се нове улице. Па све стране дижу се велике вишеспратиице [[ тек поиегде остаје још неки кућерак, стиснут између кућерина. Пусте нољане које су се још ире днадесетак година прулсале одмах иза града иостале су булеварп и шеталишта. Спаким даном Београд све више лнчи иа инлиоцску варош. И лагано, једиа за црутом, нестају све оне усномене ста(»ог Београда којих се још поиеки сецн Београђании сећа са уздахом... Хиљаде љуДи нрођу сваког дана Јеоградским улицама. На све стране гутње трамваји, пиште сирене аутомобила. И људи нролазе иа осврћући се. Гек попеком застапе око на ниској ку(шци под ћерамидом, на контрасту тог 5вета који нестаје н новог времена, у »иаку вишеснратиих налата, густог •илета телефонских жица, бесомучиог ктектања нисаћих машина које донире кроз отвореие нрозоре и задихане агурбе у холовима зграда велнких надиештава. Пролазе људи норед тих кућерака. Ретки су они којн слуте да су се у многим тнм кућицама рађали и умирали људи који су у прохујалим децеиијама и столећима управљали државом, стварали исторнју ... А још ређн су људи који бн о тнм старим усноменама Београда умели пешто да испричају. Међутим, нашао се један београдски сдцкар који је одлучио да све те втаре успомене београдске, којих је сваким даном све мање, сачува иа сликарском платну. Београћанн су га већ виђали ца улици, са кичицом у руцн, гамо гдесу нре кратког времена нмапе да ншчезну оне страћаре на Славији или у некој другој улнци са још којим заосталнм кућерком ломе немииовно ирети иста судбица. На тај пачин, овај сликар, г. Лукијан Бибић, усиео је да пачини око тридесет плагана са мотивима из старог Београда. Међу п.има постоји и слика кафане

л,а, та опака бољка, која већ вековима мори човека, квари вам расположен.е. И тако је то бнло од иочетка љу.дског рода. Трудили су се мудрн л,уди да доскоче злу, али узалуд. Мећутим ... Тек ту човек предахну. И продужи нодижући узбуђено глас: •— Међутнм, нашао се ипак човек који је задужио културу једним ванредпнм ироналаском, који се заснива на тајнама лековнтог горског бнља и који је стао на нут том бичу човечанства... „Зелени Венац". Данас се свуд упаоколо дижу велике грађевине. око те страћаре, једне од носледн.их у некадашп.ој Господској улици, које се мало који жнви Београђаиип сећа. Чудно звучи да је ту још 1870 године било београдско гробље. Попека седа старина сачувала је успомену, пз иајранијих дана свог детињства, на нразнике у старом Београду, када је Књаз Миханло пролазио Господском улицом, поред гробља, дапашњим Зеленим Венцом, ндући у Саборну Цркву. У данашњој улици Краља Петра недавпо је иестало једног кућерка, некадаши.е кафане „Ресаве", иајстарнје београдске кафаие. Ту је за турске владавиие био такозвани ућумат, са лагумима испод куће у којима су се држали затвореници. Још доскора, до самог рушења кафане ,,1'есаве" остале су још па зидовима алке за које су се

везивали сужњеви лаицима. У дворишту кафаие налазила се стара трошна кућа, која је дапас такође срушепа, и у којој је у своје време, нре некнх 200 годнна, аснвело неколико турских наша. И ту старппу, Београда очувао је г. Бибић на својим илатиима. Г. Бибић је иасликао п миоге друге мот[[не. Ту је она трошна кућа тУрског типа у Босаиској улици, која је пекада нрипадала Стевп Бајаловићу, ирофесору реалке, и која и дан данас привлачи пажњу пролазпнка. Т у је кафана „Манак", на књижара ВаЛожнћ, па недавно нестада „Три сељака" иа Славији, и многи другп мотиви. Али г. Бибић не памерава да се заУстави еамо на овоме. — Желео бих на свакн начии — каже он, — да обезбедпм трајан спомеп последњим остацима Београда који лагано ншчезава ...

Г. Лукијан Вибић завршава један од својих последњих радова из старог Београда.