Коло

12

БЕОГРАД€К1И1 КУЈУНЏИЈА

Посао захтсва вснико стрпљсње и истннскџ љуОав.

Кујунџилук једна стара уметност на измаку, преносила се стотинама година са оца на сина, с колена на колено ...

тара калемегдапска црква Ружица прославила је и ове годи-пе своју славу — Малу Госпојину на врло свечан начин. Велики број всрних присуствовао је служби Вожјој V храму. Пагиа слика снимљена је за време литије после молитве. (Снииди: а . Симић)

да је у то време добила нов полет. Ретко који странад није понео из тих к»ајева, па, разуме се, и из Београда, неку укусно израђену стварчиду, муштиклу или табакеру. Данас је већ све друкчије. Накит св израђује у серијама. У свакој дуванџиниди могли сте да купите табакеру или муштиклу. Ново в[>еме, захуктало и бурно, однело је многе успомене. Наше старо занатство потпуно је потиснуто из великих градова. У п.има више нису имали терзије и кујунџије никаквог посла. Дућанчића старих београдских терзија и кујунџија било је све мање. У Београду данас постоји само један кујунџија. Стари Панта Денић из Приштине није изневерио занат који му је пре четрдесст четири годиие нредат у аманет. — Посла још има — каже он. Нађе се у породици нека уопомена. Донесу је л>уди да поправим, очнстим. А понеко, бвгами, и застаие пред излогом Пажљиво уврћући једва видљиво парчепце жице које треба да ое уплете у орнамент, стари Денић вели с уздахом: — Али наше је прошло. И иикад се г.игае неће вратити ... Многи и не слуте колико је тежак и наиоран овај посао. Потробна је читава недсља дана рада од јутра до мрака да се начини једна кутија за цигарете. И те крупније ствари изгледа да се готово никако је купују. Може јога да се прода по која ситпа украсна стварчица и скоро ништа више. Али, стари Денић није заборавио аманет. Занат, који се преносио с к»лена на колепо, пренео је сада на свог сина, иако је чврсто уверен да младић никада неће имати прилике, као он, да искује опрему за коња од срме и сребра за неког бесног приштинског бега или велику златну кончу за негову кадуну

Слава цркве Ружице на Калемегдану

Ретки су пролазпици који се заустављају прсд излогом у дућанчићу последњег беогридског кујунџије.

олом дугом низу ииских страћара, безбројиих старинарница у Александровој улиди готово и не пада у очи мрачно, уско дућанче. И док се преко целог дана мота свет око телалннца, ретко ко застане пред излогом носледњег београдског кујупџије. Некада их је било много. Нарочито после прошлог рата. Стара кујунџиска уметност, која је стотинама годииа цветала на српском југу и која је на нрагу Новог века претстављала безмало једину пластичну народну уметност, као