Коло

'Стишао се и Сретел. Онла су сб опет затворилн сами у собу. Тек иосле неког времена изишли су. Али по том делу вароши, где су их сви знали, брзо се прочула вест о једној заиста певероватпој иотодби. — Да пе правим џумбус — рекао је Сретен кочијашу општииског возног парка, — даћеш ми две хиљаде динара. Погодили су се за једну хиљаду динара, иа да Сретен иристане. * ГГротицале су године. Судбина, понекад заиста иеобјашњивих ћуди, по» нела је дотле нераздвојне љубавиике разним путевима. Вероватно ненавикнут на самоћу, а можда и из других разлога, Сретен се оженио. А нешто доцније је пензионисан. Онда му је умрла а?еиа, друга но реду, не рачунајући Милеву, с којом није ни био венчан. Остарио, онемоћао, тешко повређен у једној саобраћајној иесрећи, Сретен је онет био сам... И судбина, која се тако ћудљиво поигравала овнм старцима, као да није била завршила своју нгру. Стари еу се опет срели. Боље речено, Сретек је позвао своју бившу невончану жену на сахрану своје друге жепе, која ,је недавно умрла. И, како је и Милеви био умро муж, внше није било никакве сметње да опет почну заједннчки живот. Стари Сретеи већ је

имао пепзију, а старица је паследила од мужа кућу у Јатаганмали. Били су сада обезбеђени за „цео асивот"... . У својој седамдесет шестој години старац је дошао иа доета нео<5ичну иДеју: — Да се венча.мо — рекао је старици. —Ко зна шта нас још чека..« * Кум је власник. једног бнфеа у непосредној близини Електричне централе на Дорћолу, где је и стари Сретен нровео готово цео сво.ј век. Г. Коста Димитријевић пристао је да венча ове необичне младенце. Стара Милева већ се преселила у Сретенов стан. Ту је све остало каа и раније. Ту су и слике Сретеновтгх зкена и старииске фотографије старчевих коња којима се некада толико поносио, Очекује се оамо један дан, 19 октобар, када ће у цркви Александра Иевског бити обављено ово ретко венчање. Сретен Делимарковић, нензионисаии; возар Дирежције трамваја, сваког даиа је у бифеу свог кума, с великим сребрним ланцем преко трбуха и дутим: чибуком од морске тгене „аконтацијом" мираза од своје будуће, иаслсђен од љеног ирвог мужа. Пућка и прича: — Е, ко ће са судбином. Тешко }е рећи шта све човека чека... у аигвоту... И до-иста... Чудна је и недш«учива птра судбине...

Лево — Пушећи на диги чибик (Јретеп прича ..,

Свештеннк је био збуњен. Готово није веровао својнм очима. Двоје необичних младенаца. изјавили су тог тренутка да су чврсто одлучили да приме свету тајну брака и да до смрти деле свако добро и зло. Млади је било шездесет пет, а младожењи седамдесет шест година. Старац је имао уске чакшире и круту крагну, а преко трбуха огроман сребрн ланац од часовника. Старнца, још креика упркое седим власима, обукла је најлепшу хаљину. Понела је стручак пОзиог јесењег цвећа, купљеног тог јутра на -Јовановој пијаци. Стари су били одлучни. Дошли су да се вере и нспитају. И, све дотле, дубоко у срцу чували су једн.у заиста .ретку, готово фантастичну љубавну историју— * Један од миогобројних тадашњих беотрадских листова донео је нре двадесет две годгше невероватну вост, која је у чаршији нзазвала нраву сензацију. На видном месту забележено је да је возар с београдских трамваја Сретен Делимарковић продао своју певенчану жену неком познанику за хпљаду динара... Дуго се о томе причало у Београду. 'Али и то се временом стишало. Човев ко.ји ,је продао своју Јкену, оагенио се другом. Онда су нролазнле године. Сретен Делимарковић, који је већ постао иензионер, изгубио је жену. Његова некадашња невенчана жена Милева Радоваловнћ изгубила је мужа који ју ,је некада кпшо за 1.000 дииара. Данас, после двадесет две године од тог необичног догађаја, они су се опет срели. И одлучили да се венчају. Он у седемадесет шестој, она у шездееет петој... * Годинама ,је Сретен Делимарковић деверао са сипљивим коњићима који су у то време вукли београдске трамваје Душановом и Васином улицом. Некада млад, плећат, поносито усукана брка, погрбно се, остарио. Бнло му је тада педесет четири године ... Па инак, ништа није мутидо спокој домаћег огњишта, на коме је Сретен веровао да ће у миру дочекати своје последње дане. Ни њему пи Милеви пије сметало што се иису венчали. Сматрали су да је то лично н.ихова ствар и иа своје велико задо-

вољство установили су да су пријатељи и суседи већ нрестали да о томе уонште воде бригу. Јсдног дана, изненада, треспуо је гром из ведра пеба. Неки кочијаш онштинског возпог парка дошао Сретеиу, сео и рекао: — Ствар је важна. Морамо гово« рити у четири ока. — У реду — одговорио Сретен и махиуо главом жени да се изгуби. Није ни слутио да ће га просто запреиастити кочијашева жеља. — Па, ево шта је — продужио је кочијаш. ■— Одлучно сам да се женнм. Ношто Сретен пије у томе видео ништа необично, а сматрао је, можда, да ће га кочијаш позвати да му буде кум, гост је наставио: — али ићи ће мало потеже. Казаћу ти све, да много не врдам. Хтео бих да се оженим Милевом, твојом иевенчаном Јкеном. Таљигајући годинама на београдским трамвајима, Сретен није био навикао на велика узбуђења. Алн, учинидо му се у том тренутку као да се цела соба окренула око њега. Пазкљиво је загледао кочијаша, не верујући ушима: — Баш Милевом? Ама, побогу човече, како то одједном. Шта ја на то да кажем, и, ианослетку, шта ће она да каже? Сретена је чекало и друго запрепашћење. Кад је Милева стндљиво ушла у собу, вероватио иаслућујући о чему се водио разговор, Сретен Делимарковнћ је био принуђен. да се још једном уверн да ли сања. — Јесте — прошапутала је жена. И ја бих хтел« да ее удам за њега... Треће сазнање деловало је најпоразније: — Шта да гу околишам — заврнгно је кочијаш одлучно, — ми смо се већ верили... Али Сретен се брзо прнбрао. — Како ви то, без мене? — нодвикпуо вереницнма. — А, не, може то тако... Ова.ј отпор нн.је нико очекнвао. Кочнјаш се прво свађао. Говорио му да нма подједнако нраво на ту жену као и оп, Сретен, који за толике годнне није нашао за сходно ни да се венча. Онда, кад је увидео да то ничему ие води, почео је да говори номнрљивије. Десно — Срећми „младенци" Сретен ДелимарковиН и Милева Радоваповић. Доле — „Младожења" у ра;>говору са будућим кумом, власпиком бифеа „Чајетииа" г. Костом Димитријевићем. (Снимди: А. ОихМић)