Коло

8

^ЛшМ( СШ> Ч^ШМЛМ (тЈШЈ> V Џ . (г Т1ИШЕ'0ЕЛКА НОе>А1<$С>В^

/Лајзад, овоме мора доНп крај! г Ји Овако више не може. Не могу да издржим. Откада Ику познајем, мрзим ово име од три слова. Ослабила сам за три килограма. Изгледам врло лоше, јер се више ннкаквим спортом не бавим, све сам запустила. Читам само глупе меланхоличне романе, пако важим као савремена жена. Морам учинити крај томе, и готово! Ово је већ неподношљиво. Свакн ударад срца куца: „Ико", сат удара: „Ико". Кад возом путујем, кроз тутњаву чујем: „Ико, Ико". Кроз сирене аутомобкла чујем „Ико... Ииико".. « Сваку наду да ћу га ман>е волети изгубила сам. Ноћу саљам о њему, а даљу чекам само када ће ме телеФоном позвати. Треба да се потпуно предам послу п позиву, тако да ми не остане времепа да мислим па њега. Ја немам разлога да мислим на њега. Ика ми је сасвпм изопачио укус, тако да више пе умем да разликујем који су људп лепи, а којн ружни. Нарочито они који су духовити, изгледају ми досадни. Људе са лепим и углађеним манирима не могу више да подносим, јер ми је Ика пајодвратппје о њима говорио. Ика је па крају крајева страшан. Усне су му дебеле и неправилне, а уста велика. Ја внше не могу да га подиоснм. Ои је један обичан споб п сиобове никад нисам волела. И онда, кад год ме зове телефоном, мени срце најпре лупа, а онда добијем праве паступе беснила. А то ми ннје потребно, ја морам своје срце да штедим. И онда морам увек да измишљам како да пред шефом прикријем узбуђење, тако да он добије утисак да је то пословаи разговор. Како сам уопште могла да волим овога човека? Али ја га уствари и пе волим, то је само једно уображење. Све што ми буде рекао, кроз једап сат више неће имати иикаво значење. И две Лдине ја сам ово трпела. Па то је немогућно! Али сва је срећа у томе што сам то бар сада увидела, што сам својнм очима прогледала. Све ћу му ја ово иаппсатн. Јер кад бих хтела усмено да му саопштим своју одлуку, не би ми дао да дођем до речн. Како ће се само забезекиути када му будем изненада све треснула у лице, јер је он веровао да га безгранпчво волим. Али ја нећу ништа да отказујем; једноставно нећу отићи на састанак. Само да га се решим! Најзад, ја немам више воље за живот. Али зашто, управо? То је овај човек крив, он

Тугованка

Т1ИШЕ 5 ОЕЈ7КА НОЕ>А 1<Ј©ВИ-РС ми је живот затровао. Али кад будем учинила крај, све ће бити друкчпје. Хвала Богу, мучење ће престати. Зашто сам ја досада уопште ишла на телефон? Не, више нећу да одговарам на телефонске позиве, нећу га више авати. То је глупо. Али сада је већ пола осам и криза је прошла. Ја га нисам звала, а уобичајепо време је већ прошло. Не морам да се журим, могу да идем куда хоћу. Могу чак и да изаћем и не морам никоме да полажем рачуна. Ићи ћу у иозориште. Не, него на пеко друго место. Како је лепо полако се облачити, дотерати се без журбе и онда..."

Телофвн "Је зазвонно. Мила Је полако ћошла. — Не, то није он, у ово време оп ми се никада не јавља. Он је већ у позоришту. — Хало! 1 — Ико! — Ма шта је то са тобом? Ја сам се уплашио да се је са тобом нешто догодило. Чекам, претстава је одавно почела. Карта ће бити код портира. Обуци ону твоју црну хаљипу. Мила је мпого задоцнила. — Опрости, Ико, али данас је постојао велики разлог због кога нисам дошла. Написала сам ти писмо, тп ћеш видети... Али не, пе тп га нећеш никада прочитати. „Како ја овога човека волим! — размишљала је Мила кад су излазили из позоришта. И ја стварно не знам зашто сам хтела да томе учиним крај",,,

ОМОЛ I*

Брео, запаран јулски дап. Цветпе леје у врту и црвени кров виле, усамљеле па узвишици. На дивану, уморпа од врућипе, лежала је жена. Посматрала је ћерку која је седела поред ње, у наелоњачи. — Ти мислиш да те оп воли? — Наравио, мама! <— Он ти је то рекао? »— Да, мама... — Хм... Бол.у прилику не бисмо Могли пожелети. Па ипак, његова нородица је отмена, угледна... ^— Да, и ја се тога бојим.

Вече. Кроз мрклу ноћ Злобокно ветар пева Пеому жалости. Патим у души, Жељан сам родне груде, Где оста мајка моја. За н>има бол ме гуши Срце ми стрепи За тобом данас тужим, мајко, Јер си далеко од мене, На узглављу не осећам вишо Мекоћу твога крила. Горчина раздире груди А око срца ко змија Туга се свила. И док се спомен прошлости будИ, Срце вапајем жуди О, мајко... :ајко... Поноћ је прошла давно, мајко, И нови дан већ ид'е. Још ветар тужно фијуче Можда још тужније него јуче . ?, На срцу ми је зима, мајко, Зора већ давно руди А миоао још Теби жуди, Мисао тужног сина. Бсоград, септембра 1942. Бора ЈоветиН

1 — Врло отмепа... Видиш, ко вна шта ће рећи о пама... Ти, разуме се, нисп могла да чујеш шта се говори ива наших леђа о твом оцу, скоројевићу који с* тако брзо обогатио... И шта ти Ја знам... Мислим да ће ићп врло тешко... Да будем искрена, ако мепе литаш за савст, мислпм да никако неће ићи... И нема никакве могућности... ? ■— Не видим... ►— Мама, нешто ћу ти поверити..,

ПИШЕгТ.ПАИАЈОГОВИРч

Нас двоје размишллли смо о томе ... И, како да кажем, у старо време било јо младих, храбрих људи који су узимали драгане и против воље родитеља. Отмицом, например. Почивка. — Којешта! — одговори жена с дивана. — То је пајобичнија бесмислица. 0 томе немој више ни да размишљаш. Шта би реклп људи? Па новипе ... Опет почивка. У салону је тихо. Чује се само хркање белог мопса.

Вече. Сепке су прогутале жбуновеу врту. Једна тамна нрилика упути се проаору у приземл,у виле, између бокора руже. Прозор се отворио и на њему се указала белина летње хаљине. Глае се једва чуо у пригушеном шапату. — Дакле? — Ништа. Разговарала сам. Мама ни да чује. Мпого штошта ми је напричала. — И? — И... ништа... Нажалост, свет је друкчији него што смо га ти и ја замизнљали. Да. вшпе пема храбрих људи са лествицама од свиле... Почивка. Оида је разговор постао врло тих. Мало доцпије: — Дакле, тачно кроз један час. — Да. Чекаћу те на овом прозору. Прилика је печујно утопула у помрчину. ПоноУ. Месец испловно иза облака што су почели да се гомилају после спарног дапа. Прилика је опет била ту. ПЗапатом: — Јеси ли спремпа? — Да. Девојка се хитро пребацила преко руба прозора у његово наручје. Један прозор нагло треснуо. — За име Вожје! Пропали смо.,, На прозору је стајала мајка: — Милице — шапнула је, — заборавила си ташпу..,

и лекар као болесник ије то пријатпа ствар бнти болестап. И то није пријатна из многах разлога; прво, јер се болеспик рђаво — већ према врсти и степену оболења чак и врло рђаво осећа. — То је лично његова несрећа и личпо његова судбина. Али болесник је терет и за његову околину и породицу, па и за цело друштво. Према томе кад постоји болеовик у кући, од тога трпн цела кућа, јер се према њему мора имати обзира, о ае>му се мора водити посебпа брига и њему треба угађати да би болест лажше подносио. Напослетжу бо-; лесник не само да активно не пр'лвређује, него се због њега!, напротив, мора више да троши, које због самих лекова, лекарсжих посета и др., толико и због свих других ситних и крупних потреба које увек постоје у кући у којој је болесник. То су чињенице о којима мора да води рачуна и болеспжк и његова околина. Тачпо је да болеспику није лако, већ самим тим што је болеотан. Али он треба да зна да ни околиии није пријатно и лако имати болеопика у кући. Због тога мора бити разумевања, добре воље, стрпљења и попустљивосгл и са једпе и са друге стране. Нема горе отвари од размаженог и недовољно васпитаног и неламетног болеоника. Али исто тако нема ружније ствари од неувиђавне и безобзирпе оредине у којој се он налази. Да би болеслик мотао да оздрави потребпа су пре свега два услова: прво, да апсолутно слуша све лекарске савете и упутства и друго , да има неограиичеио поверење у лекара који га лечи. Ако ти услови ниоу иоиуњени, лечење је врло отежано. Најгоре је кад болесиик покушава да се мсша у прописано лечење и да се „погађа" или „протерује" са лекарем. То је погрешпо из мпогих разлога. Пре свега због тога што болесник — осим ако је и сам лекар — нема појма о медициии и правилима лечења, према томе пема никаква права да се меша У посао човеку који ее за то спремао и који је једило поЗЈваи дато Ч'ини. Друго, када би „знао негато о медицпни, то Је сигурно иоловно и недовољно да се баш то његово „знање" на њему самом испроба. На.послетку када би то знање и било колико-толико довољно, болесник га но би могао на себи да исироба јер редак је човек којп може бити хладнокрваи и потпуио објективан када је он сам, или бол>е речено његово здравље, иа и његов живот у питању. * Због тога је локар као болесни.к, у великој већини случајева, врло незахвалан случај за лечење. Не због то» га што не би имао поверења. у колегу или колеге који га лече — бар њему је лако изабра.ти онога у кога има поверење! — него због тоа'а што он мисли да и он, макар болесник, ипак као лекар има право да учествује у — сопственом лечењу. А то је грешка. Јер и лекар Је човек, те према томе ни он не мозке бити довољпо хладнокрван и довољно објективал када је његово здравље, или здравље пекога од његових ближих, у питању. Због тога лекар као болеспик моРа да буде као и оваки болеоник нелекар. Он мора исто тако да буде послушан и иото тако да се придржава нропнсаног лечења као и оваки другн болесник. Он у толико пре што и сам ана од колнке је то важноста аа успех у лечењу. Али за то мора аисолутно бити иснуњен услов' да има поверење у онога који га лечи. Јер чудна је то ствар. Има лекаракоји имају и довољно знања и довољно лекарско1г искуства и довољпо равумевања за болесника, па опет немају толнко успеха, као други који можда; са мањим знањем и мањим искуством: по-сглжу боље резултате. То се може објаснити једино поверењем које они уливају болеснику. А оио се не учи и не стиче, као зпање и искуство. Оно мора бити урођено у лекару. Др. С.