Коло

дитељи, браКа и сестре', "синови и кКери. Траже једни друге. Не распитују само људи из Србије. Из свих крајева света, из трндесет шест земаља стизку иисма Друштву црвеног крста. Долазе писма из Шангаја, из Финске, из Гватемале, из Конга... На хиљаде је згсеља у сандучићима у картотеци. И овде је упослен велики број чиновника. Свакодпевно стижу иове молбе и нови одговори. У колико су доспели одговори одређени, људима, који шттају одмах се одговара. Одговара се у мпоге земље, на многим језицнма... Понекад се дешава да Црвени крсг не добије одмах поуздап одговор. А људи чекају да им се јави. Зато се одмах шаљу цисма, такозвани упитници, па другу страну, где постоји пи најмања могућност да се пронађу сродници српских заробљеиика. Понекад се мора чекати недељама, месецима. Одговори треба да стигНу нз најудаљенијих плапинскнх заселака с којима врло често и нема саобраћаја. Рачуна се да је, од првих дана пре-

Лево — Преглед пошиљки са свих страна света претставља замашан посао

Доле — Сваки српски заробл>еник и. ма свој картон у картотеци

( >0Т0Р,0 сваког дана по стотину V/ _писама стигне Друштву црвеног крста. Велики број чиновника запослен је у сређивању тих великих пошиљки из логора српских заробљепнка у Немачкој и њихових породица из тридесет шест земаља. Постоје одељења у којима чиновници морају да знају неколико језика. Пишу заробљеници. Пишу тешке ратарске руке. Пншу полако, прибирају мисли, пажљиво ређају слова једпо до другог. Пишу, моле, захваљују ... И сва та многобројна писма, понекад иаписана туђом руком, увек су иста. Моле људи из заробљеништва да им се пошаљу књиге, гусле, футбалске лопте, виолине, фруле, позоришиа литература. А после захваљују. Има ту дирљивих страница. Има ту мпогих писама на чије је жеље тешко одмах одговорпти. Многи људн из заробљеннчких логора траже своје миле и драге, од којих ни носле годину и по дана, далеко од домовине, ни ретка иису добили. „ГГисао сам иеколико пута — каже у писму један заробљеник. — Погледао одговоре, очи ми побелеше..." Вихор рата развејао је људе као сламчице. ЈБуди из града отишли у села, људи са села дошли у град. Пишу и заробљеници, пишу и њихови ро-

Десно — Увек има посетилаца у обавештајној секцији Друштва црвеног крста ^

{Оннмци: А, рцмаћ 3 и нриватна својина 1)

Ј! оц м °лц Н<гђ е О

,с * . т* & * еЈ иер с '

Ч °Мк и «°* а

Мо

т е ? г " е X ' СОЈ " е еЈ *>е, ир 0т

с& 0Уе *> об Лен"° н Је И, н ^ •* бег °- 1°. 4Г

и Ри Мв ",/' р Угоа и КЧс*. '™

к УНе

"е к .

обп,,' " Ј, и Ра ЛУје.

ниске српских заробљепика у логорима у Немачкој и Италији, стигло око десетак хиљада писама наших заробљеника у којима траже своје породице, и молби породица српских ратиика за које оне месецима ништа нису чуле. Сваки дан долазе људи у Црвени крст. Многи су из Веограда, доста их има из унутрашњости. Долазе и питају да ли је стигло нисмо за њих. Већ одавно немају вести од својих из заробљеништва. Чиновници у обавештајној секцији често су гапути дирљивим призорима. После мпогих и многих дана узалудног чекања, после многих будиих ноћи, седа старица гуши се у сузама стежући на груди прво писмо од Сииа... Ради се неуморно у Друштву црвеног крста. Има их још миого који очекују одговоре. У Србији, у заробл,е^ ничким логорима, у тридесет шест земаља. Очекују одговоре на миогим језицнма ...