Коло

Недеља поподпе џ селу Стрмостену у Ресави. • 4 Дан који мајке посвећуЈу писмима својих синоса у Ђаробл/еништву (Фохо; 1п&. Ратомир Сгефаповић)

косово Мртпачки Ле покров завио ти куте. По покрову месеп сав крвав се проли; Док вечерња звона самрт само слуте. Дар у Грачапипи смерпо Бога моли. Уа Језиве звуке по ратишту равном. Уз звекет мачева, оклопа од сребра, Недогледна поља постадоше славном Гробнипом свег племства и јупачког ссбра. Замро је |ек боја. —- Тако беше вол,а Свемогућег. да на твоја родна поља Проспе се крв паша до последње капн, Ноћ је пала прна. к'о накао зјани. И царска се проли по теби крв света. Црвеп божур од тад твојом равни цвета. •»

ЦАРИЦА МИЛИЦА Саранили су те у твом манастиру, У припрати цркве, да вечно у миру, У твом саркофагу. у мермеру белом, Почиваш под црним игуманским вслом. А твоје Је срце у грудима зпало, Да удара снажно. да нрашта и воли. И када је племство на Косову пало. Љубљаше ти скуте сав твој народ холи. И у свако вече, по глувој тишипи. Властелинке миоге, с болом у црнини Твом гробу су дуго доносиле цвеће. А ти си се иоћу, у тешком брокату, Дизала из гроба под круном у злату, Изгинулом племству да припалиш свеће. •«

ЉУБОСТИЊА Ва месту, па коме први пут Је срела Преспстлога Цара ког п мртвог коли, Ко вечити спомеп Царнца |е хтела Да мапастир зида, аа се смерпо моли И посвети Вогу, — и ту. да у миру ОплакуЈе судбу... У мермеру Селом Љубостињу диже. — Калуђсрским велои И са црном риаом замени порфиру. Стрпљиво чекате када буде вол.а БожиЈа да скопча. — Мапастиру даде Илодие випограде, мвоге шуме, поља. И у поко] душе Цареве што пале Иа Косову тужпом, свакога су дана. Литали молитве Још од Јутра рана.

ВЕЧЕ НА КОСОВУ Цвстиим. пустим пољем пада сетно вече, Све црвено сунпе на западу тонс. С Грачапице звона на бдсниЈе звоне, Лаб уморним дахом Једва чуЈно тече. Мир свечан Је свуда. — Језива и нема. ТаЈапстненост пала по Косову кобном. Месеп се полако свом пзласку спрема. Свуд тиншпа стравпа слична миру гробпом. И Ја ко да видим све ужасе битке, Где Цар пада с мачем пуп крванпх раиа, Док се око њсга ломе сабље бритке. И све ми се чини док се спушта вече, И месеп нгћ светли врх Газиместана, Да од крви патс Лаб Још црвеп тсче. (Песме К. Поповића 1920 годинс)

Манастир Љубостиња

*