Коло

/~"*у*оспа Милевин највернији пратиЧ./ лац у животу није био њен Атанасије..Није, нажалост! Вер пији од њега био је љеп стари аидии сат на тегове, који је, између осталог, ире четрдесет и једие године донела у мираз... Још као дете расла је поред тог старог часовиика. По њему се равнала у кућном пословању, по љсму кад је требало да пође у школу, а да не говоримо о њеном сањарељу (девојачком) уз његове <јасне и помало чудне и тупе откуцаје, нарочито зими, поподне, кад цела кућа замирише на љуске од јабуке испечене у загрејаној пећи... Тај њен највернији пратилац у животу ако би кадгод и изневерио, заостао или пожурио за сат-два, дао се лако и поправити. Једним потезом нрста сказаљке би ое вратиле на своје место и све би било — као и пре. За госн Атанасија се то већ ие би могло рећи". Њега ни потезом партвиша, акамоли потезом прста, госпа Милева никада није успела да врати на пут верности. Није се он плашио ни потеза адвоката, ии конзисторије, чак ни таште се није прибојавао, а волео је често да изостане — много чешће од старог зидног сата, и увек је био на,вијен, нажалост не за тачност, него да тако отумара из куће, да би се ко зна кад и ко зна где присетио да је ожењен и да је крајње време да се врати кући... Зато је госпа Милеви и пало тешко (као да јој се она највећа стена на Ташмајдану била свалила на.срце) када је оно лапи морала да номакне сказаљке на сату за један сат уиапред... Покушала била да се противи: — Слушај, матори, ја нећу да помичем сказаљке... Нек остане овако, а кад нам треба сат ми ћемо сами да додамо по један сат унапред и — квит!.. — Море, жепо, ти ниси читава! Не пада ми пи па намет да израчунавам неку математику... Има да помакнемо сказаљке као цсо свет и иишта... Не видим шта ти треба. да измишљаш нешто друго и копликовано... И, нанослетку, чему то треба да служи ? — Како, чему!? Ничему... Жао ме да дирам у сат... — Ех, жао те... Шта има ту да те бУде жао... И било онако како је г. Атанасије хтео... Госпа Милева је отплакала, разуме се то помицање казаљки, али се после помирила... И нрИвикла... Вкше од године дапа куцао сат, лепо и равномерно, као и некада... Радио тачно а и кад би се пребацио за једно десетак или нетнаест минута, госпа Милева би се већ снашла, по

Огаас раг. С. Бр. 19Ј99. од 6. X. 1942. 30405, 1—1

старој навици, и прстом: би поправила ррешку.... Јадна и добра госпа Милева... Једино што ни.је могла ,још никако да се снађе и да поправи грешке непоправимог госн Атапасија... — Бар да је иа тегове, као овај мо,ј сат, гром га спалио, па би знала шта би с њим, а овако, но остаје ми ништа друго него да отплачем сваки његов иопад..! — тако је јадиковала сама гооиа Милева, јадиковала и уздисала из дубине груди... А, г. Атанасије, збиља, био непоправим... Није био на тегове, што рекла госна Милева, и терао ои по своме... Терао, такорећи — јавпо! И ишло то тако. Он по своме а госпа Милева опет но свомс. Оваку нову авантуру његову отплакала би и на томе би се сврхшло... Опомад, међутим, дошао г. Атанасије кући, увече, и чим је вечерао узео шамлицу и вратио казаљке на старом сату за .један час упазад! Госпа Милева се згранула: — Шта радиш то море? — Враћам сат! . — А, што? — Па сад је знмско вре\(е... — Оно моје старо време? — Јесте. Госпа Милева се прекрстила... у знак задовољства, и као да је одахнула... * То помицање сата прво унапред па после враћање иа старо, изгледа да .јо дало неку идеју госпа Милеви, јер, већ сутрадан, чим је г. Атанасије отишао, узела, своју шамлицу, попела се и помакнула сказаљке за још сат и по уназад, а кад је г. Атаиасије дошао кући, увече, и по обичају, пре легања извукао свој џепни часовинк и метиуо га на сточић, узела и њега кришом и дотерала га ирема старом зидиом сату: за још један сат и ио патраг. Г. Атанасије давио је већ у иензији, и није имао разлога да се жури, или да буде. нарочито тачан. Па иггак је водио најсавесније рачуна о тачности, односно о кретању казаљки иа часовнику зато што је често заказнвао састанке (које је обичпо госпа Милева отнлакивала). Сутрадан г. Атаиасије устао. Погледао у сат, сравиио га с његовим и полагано, не журећи се узсо да се сиреми. Чак је сишао у подрум да својеручно прегледа кацу за куггус, а кад је било 11 сати изипгао, и рекао да ће се вратити на ручак тачно у један... Госпа Милева је ликовала... Још више, кад је г. Атаиасије дошао кући сав бесан од љутине. Вило очггглбдно да је промашио састанак... Чим је стигао почеоје да праска: — Тај твој сат је старудија... Заостаје скоро два сата... — Како то? — као ишчуђавала се госпа Милева. — Тако лепо. — Па, добро, и ти имаш сат, па што се по том твом не равнаш? — Како да се равггам кад је и он пешто поремећен... Идућег дата удесила госна Милева па помакла казаљке и на зидном и на његовом сату за два ипо сата унапред. И, г. Атанасије оиет дошаз љут као паприка месечарка. Очигледно чекао на састапак чекао па му се смучнло и отишао, уверон да је преварен. Тог истог дана дао сат на оправку. Рекао часовпичару да му сат или страпшо иде наггред или непојампо изостаје... Трећег дана госпа. Милева опет се пењала на шамлицу, и опет баратала пешто око сказаљки, и како тако тек и тог дана г. Атанасије промашио рапдеву, и оггет дошао бесаи... — Слушај, жено, — рекао — овај сат има да скинемо и да га бацимо у старо гвожђе!

— Ју, а пгто? — забезекнула се бајаги госиа Милева. — Тако што не ради тачно! — Вх но ради! Ваш ради тачпо. И толике године радио а сад ти одједанпут не ради... Стари зидпи сат, иајверннји пратилац у животу госна Милевип није отишао у старо гвожђе. Епо га и даиас куца на зиду, у трпезарији, и још и данас заварава невернот г. Атанасија... Заварава га толико да му већ дозлогрдила иетачност његових позиа-

пица тако да већ од прекјуче не излази од куће... Ствар успела... Госпа Милевино старо време се вратило...

Ако имате такав сат и ако имате за мужа таквог г. Атанасија, покушајте и ви... Упалиће, верујте... Ево, госпа Милева благосиља то помеђање казаљки, зато што јој дало идеју, а има ли што дискретније од зидног сата... Ем куца, ем ћути... М. Дим.

лко се мушкарац до своје 35-те \>'{ године још ие ожени, има да плаћа казну храму заштитнице брака Хере. Сем тога такав човек неће уживати никакав углед и нико не треба да слуша његове речи". Тако је писао Платои, који је, изгледа, први предложио наплаћивање порезе на нежење. Један ученик велнког грчког филозофа Аристотела отншао је и даље. Ои је предлагао велике казпе за безбрачшгке оба пола. Сч^ари век је теорију жустро нретварао у праксу. У опо време у сваком нежењеном човеку преко 25 година живота гледало се као на човека врло опасног но друштво и тражиле се мере које ће такве тврдоглавце да иатерају у наручје нсвесте. Да би се нежењенима што внше загорчао живот, закои је ожењеним људима давао велика преимућства.. Ликург, закоиодавац Сгграте, одузео је неожењсиима цео низ грађанских ирава и ностарао се да буду предмет јавне шеге. Један нежења није у Спарти никада могао да постане војсковођа. Иако је морао да плаћа високе таксе за свечапости, могао јо лпчно да учествује у такмичењима. Једанпут годшнње све нежење морали су да се искупе па јавном тргу, где су били предмет јавиог потсмевања. И касни брак, опсигамија, била је нредмет норуге код Спартанаца. У оно време најпогодпнје доба за жепидбу сматрало се код мушкарца 25 г^дина, а код девојке за удају двадесет година. У старом Риму девете године после Христа издат је закои зван „Лекс Папиа-Понеја". Тај закон предвиђао је велика ограничења у праву наслеђивања за нежењепе од преко' 25 година и иеудате од преко 20 година. Стари момци-од преко 50 годипа били су искључени од свих почасних јавних звања. У театру су за њнх била-резервнсана најгора места. У Средњем веку, по једној клаузули швајцарског кривнчног законика на смрт осуђеном био је поклоњен живот, ако би се нашао когод ко би га узео за супружника. Такав случај десио се 1825 године, кад је нека де-

војка била осуђена због скитње на смрт. Неки кожарски помоћник из Шваггске -изјавио је да је спреман да ту девојку коју никад у животу није видео венча. Швајцарски врховни суд прихватио је његову понуду и девојка је била спасена и ослобођена. Тај помоћник изјавио је да је и његов деда спасао некада живот једпој осуђеници која је стајала пред вешалима и да је с њом био срећаи у браку. У Фаицу, Хановеру и Брауншвајгу у Немачкој, постојао је у Средњем веку закон, по коме се нежењама „због непослушности болсјим'.законима који наређују свету установу брака" одузима казне ради право слободног располагања имовииом. Имања окорелих иежеља припадала су држави. То се односило на нежење између 40 и 60 године. Ритмајстор фои Телеи који је умро у Минстеру 1782 године био је последњи коме је одузета имовина на основу тог закона. Доцније је овај законски пропис изиграван тако да су наследници доказивали да се повдгш нежења старао да на све могуће начнпе стекне сапутиицу у животу, али да му то није полазило за руком јер је сталпо био одбијан, или, како се то данас каже, јер је сталпо „добијао корпе". Дакле, да је без своје крнвице осгао ножеља. Овај приговор изазвао је међу правницима велику дискусију, јер нравници никако нису могли да одреде колико пута треба неки нежеља. да добије „корпу" па да се реши да остане нежења. Једни су мислилп да одбИјање пије ништа па да се неожењен човек мора старати све док пе наиђе па „ону праву". Други су били хумапији и предлагали да се тај закоп уопште укипе. Опи су најзад и успели. У новије времо већина дрзкава увела је „порез па, нежеље" да бн код окорелих старих момака повећала воЛ ј У за браком. Стало се на становиште да се такав човек одриче оиог најленшег и пајбољег у животу, иако ће једнога дана морати да прпзпа да пичим не може да надокнадп оно чега се једном одрекао због тобожње толико слављене „момачке слоболе" Г. Астен