Коло

<4 пише - [Р. А' Агрее.

■' /- 1 овек ]е имао у рукама велики / мегафон обојеи црвеио и бело. —' — Даме и господо — заурла он, — за који часак бићете сведоци најјезнвије акробатске егзибиције која. је икад изведена под циркуском шатром. За неколико треиутака, даме и господо, неустрашива артисткпња, славна Лизбет де Шалонвил, позиата васколикој публици као Лупи Лиз, краљица трапеза, извешће четворострукн скок смрти. Видећете смелу артисткину. насмејану, хладнокрвну, како взводи четвороструки салто мортале с већом пемариошћу пего што би смо ви и ја скочили са шамлпце. Умољавате се, даме и господо, да у гледалишту за време ове сензационалне, смртоносне егзибиције на реметите тишину. Хвала вам на пажњи, даме и господо! У врху великог шатора Рамоп је чврсто држао Лупи. Заправо, једино што је Лупи Лиз спречавало да се као тег сјури на земљу биле су Рамонове челичне шаке, налик на клешта која су је стезала за доручје. А Рамои је висио стрмоглавце, са шипком од трапеза под коленима. И док је доле гомпли застајао дах, трапез поче да се њише заједно с Лупи и Рамоном. Мало даље Жорж је висио на другом трапезу, у истом положају као и Рамон. Плавокоси младић пратио је сваки покрет пара па првом трапезу. И, очекујући да ухвати Лупи после љеног четвороструког скока, Жорж поче да пева... Он је био свестан тога да у овим тренуцима све од њега зависи. Оп мора, напрегнутих живаца и стиснуте вилице, очекивати часак да ухвати Лупи Лиз у лету. И док је очекивао, певао је... Да, он је увек певао. Овај посао није му се допадао. Сањарио је о тренутку кад буде могао да ношаље доврага овај незахвални, паћенички живот и да пева на — радију. (бЈјјјрШ Жга дрносп евромска Велики богати журнал из Берлина и Беча ШШ? 1

&1

*

м(гатат довсси моделе, линије и боје овогодишње европске јесеље моде. Показује нове мантиле, комплете, костиме и јесење хаљине за елегантне жене, као и спортска одела, блузе и сукње, тканине у новим дезенима, љупке дечије хаљинице и практичне ручне радове. За мНоге од модела, које МоАеп"шеИ већином доноеи у боји, постоје чувени »ЕМмк-кроЈеви. Други нови број изићи ће ускоро. Цена сваком броју 15.динара. Тражите први јесењи број МоДепгиеИ- а Код свог продавда новина или код

РНЕ38Е ВЕОГРАД Влајковићева број 8. Тел. 25 -5-52

|Г»:Ј

Урлпк запрепашћења трже га из размишљања. Био је то последњи часак. Лупи Лиз, окренувши се четврти пут у ваздуху, сунула је поред њега. Грубо, али одлучно, Жорж је ухватио жепу за мишицу. Гомила пије ништа прцметила. Бесомучан пљесак проламао се одоздо. Лупи је била изненаћена. Али ни трага страха није било на њеном лицу. Кад је села крај Жоржа иа пречагу трапеза, рекла му је мирно: — Ти си будала, Жорж! Умало се нисам стрмоглавила. Шта си радио за све ово време? Спавао? — Не, Лиз — одговори Жорж прекорно. — Певушио сам... — Драги Жорже, мислим да ћеш једном увидети да ниси славуј. За све то време трапез се равномерно њихао. — Хоћеш да кажеш да' ми глас не ваља? — Којешта! — одврати девојка потсмешљиво. — Да си теиор, Типо Роси не би се више усудио да стане пред микрофон. Лупи се спремала за скок на други трапез. — Хеј, Лиз — рече Жорж изненада, — хоћеш ли да се удаш за мене? Лупи је после неколико тренутака опет била крај њега на трапезу. — Жорж — рече она, — ти уображаваш да лепо певаш. Друго, сматраш да бих се ја без предомишљања могла да удам за једног акробату. Не, Жорж, бићу искрена према теби. Удаћу се за Хермију. Жорж умало не паде с трапеза. —За Хермију? — Понови он запрепашћено. — Мислиш, ваљда, на Хермију Фернандоса? — То је' јунак мојпх снова — климну Лупи главом. Била је на реду следећа тачка. Жорж није имао времена да одговори. Узео је у уста један каиш, налик на ремен за оштрење бријача, и чврсто га стегао зубима. На другом крају каиша налазила се велика карика кроз коју је Лупи провукла ноге и опустила се. За то време Жорж је под колепима стезао пречагу трапеза. У величанственој фигури висили су обоје неколико тренутака над понором... Кад су се опет пашли на трапезу, Жорж прихвати започети разговор не обазирући се на бурно одобравање гомиле. — Хермија Фериандос? — рече он не долазећи себи од чуда, — Одлетео би само да га кврцнем по челу. — А он би могао да те купи само новцем који носи у левом џепу од прслука. Поред тога, Хермија има и других квалитета. Можеш да ,се цериш као хијена, али он има ту особину коју називају моралном храброшћу. Слушала сам једном неког свештеника који је рекао да је људима данас потребна морална храброст. Разуме се, то не значи да си ти безиадежан случај... — Зашто се онда пе удаш за мене? Видиш, Лиз, ја... ја просто поблесавим кад помислим на тебе... У Лупиним очима ублажи се баршунасти сјај. — Жао ми је, Жорж. Али, ваљда ћеш ме заборавити... У Лупиној гардероби разговор је продузкеи. — Знам шта -хоћеш да кажеш, Жорж. Све је узалуд. Ти си велико, заиесено дете. Сневаш о певачкој слави Всчерас си опет певао и умало ме писи упустио. Настаде тишина. — Шта? — одјекну с врата узбућени глас. На вратима је стајао зајапурени Хермија Фернандос, власник циркуса. Био је то ситан човечуљак, црне браде и блиставих пацовеких очију. Док је говорио, у устнма му је бесно поигравала недопушена цигара. —Како сам разумео — настави г. Фернандос, улазећи у собу, — г. Френе вас умало није упустио за време извоћења скока смрти? Је ли то тачно да г. Френе пева на трапезу?

Жорж није могао да дође себи од изненаћења. — Којешта! — упаде Лупи. — Жоржу се не би могло десити да ме упусти. Поред тога, доле постоји мрежа... — Каква мрежа! Као да се мрежа не може поцепати. Ви сте данима, драга, били у опасиости само зато што је овај г. Медвед спавао зимским сном на трапезу. Г. Ферпандос је све више падао у ватру. — И мило ми је што ће вам од прекосутра бити партнер, место г. Френеа, славни артиста Соли, „краљ ваздуха", кога сам јуче ангажовао. Тек тада заусти .Жорж. — Значи ја сам... — Отпуштен — допупи га г. Фернандос.. Одједиом, из собе до њене, насупрот Индусовој, допре тиха, топла, мелодија: „Отиче тромо стара река, Отиче и к'о да размишља, Отиче стара река . . Песма је била сетна, монотона, сањива. Час тихо, час јаче, а онда опет тише, низали су се дремљиви звуци. „Годиие многе памти река, Године бола и јада Памти етара река . . . а Страшан змијски загрљај паједном понусти. Питоп зањиха главом. — Певај Жорж! — јаукну Лупи. Жоржово лице се разведри. Још нико шгје тражио од њега да опет пева. Поготову не Лупи. Није ни слутио шта се у суседној соби одиграва.

Лупи је седела замишљена. Вечерас ће последњи пут изводити с плавокосим, веселим Жоржом њихову прослављену тачку, че-свороструки скок смрти. Из туробних мисли трже је једва чујаи шум. У следећем тренутку била је на погама. Из стегнутог грла отео јој се крик ужаса. Неколико метара од ње, насред собе, пузио је огромни питон укротитеља змија Рам Чундра Сипга, чија је соба била одмах до Лупине. Страшна змијурина, коју је Лупи вићала само кад је Индус доносио, изгледала је тада безазлено, упркос својој дужини. А сада? Лупи је била, после многих часова кад јој је живот висио о концу, заборавила шта је страх. Па ипак, посматрајући гнусну животињу, није била у стању, у првом тренутку, да се макне с места. А онда се нрибрала. Било јој је јасно да треба да се извуче из собе. Опрезно је пошла вратима. Питон опрезно подиже главу. Лупи застаде. Срце јој је бесомучно лупало. Змијурина јој је препречила пут и бекство је било неизводљиво. Лупи Лиз начини још један корак. Питон у истом тренутку исправи главу и почео лагапо да се издиже њишући се телом. Змија победоносно зашишта ... За тренутак нису се мицали ни питон ни жена. Скамењена од уасаса, посматрала је Луни ову црну, љигаву телесину. Она опрезно коракну уназад. Змија прикова на њој свој страшни по' глед. И даље се нретећи њихала насред собе. Неко закуца па вратима. Хермија Фернандос протури своју пацовску главу. — Чујте, Лиз — поче он и застаде пренеражен. Лице му побеле као креч. Замуца нешто, али ни речце не изусти. Питон окрете главу и језиво зашишта. Тресући се од страха, Хермија изјури из собе и залупи вратима. Опет се жени оте крик из грла. У следећем тренутку змија се била обавила око ње. Лупи и против воље склони очи. За којн часак биће крај.

— Опет ћу певати, Лиз — рече од страсно. „Отиче тромо отара река ..." У истом тренутку питон је почео опет да њише главом. Његов стисак није више био тако снажан. — Сјајно, Жорж! Певај, певај!... Змијурина као да је склоиила очи, обамрла. Њепа телесина лагано се поче одмотавати. У следећем тренутку улете Жорж у собу. И застаде као громом ошинут. — Певај, Жорж!... Као без душе улете унутра Иидус. За њим су се гурала два клауна, а тек на крају Хермија Фернандос. Спазивши господара, змија се прену, онуста потпупо и омота око његовог стаса. — Било је крајње време! — одахну Чундра Синг отирући зпој са чела. А ви, младићу, где сте то чули да иевање успављује змију? Заправо, ко вам је рекао да питон клоне чим дуже ослушкује неки упоран, монотон шум? Жорж је био запањен. — 1 Зар ви моју песму називате монотоним шумом? Одушевљено је урлала публика. Четвороструки скок смрти оиет је усиео. Лупи и Жорж нису обраћали на повике одоздо. — Знаш шта, Жорж, чипи ми се да је свештеник бадава говорио свету о моралној храбрости. Не бих се удала за Хермију, макар имао десет циркуса... — Значи? — замуца Жорж. — Значи да сам се предомислила. Удаћу се за другога. Спремали су се за другу тачку. Жорж је узео у зубе каиш кроз чију је карику Лупи провукла ноге и опустила се. — За тебе, Жорж! — Шта? — дрекиу он и испусти каиш из уста. Крик ужаса оте се гомили. Лупи се стрмоглави. „Само да мрежа не попусти", мислила је она. није попустила..«