Коло

7

/

роман о д харалда ребелинго

(13) Кад је прошло прво узбуђеље, покушала је да мирно и сабрано размишља. И тако је дошла до закључка да јој се на путу испречила нека друга жена. Она мора ту жену да присили да одустане од Стефана и онда ће он сам да се врати њој, Нори. Само, требало је радити што брже, јер ће иначе Стефан сваким даном да се све више од ље отуђује. Али она пије још знала ни која је то жена. И зато га је, ето, уходила. Патова кола стадоше пред кућом у Черниновој улици. Нора зачуђено погледа. Овде, дакле! Не, то није могућно. Пажљиво је посматрала и како је Пат изишао из кола и са цвећем и пакатима у рукама ушао у кућу. Да, нема сумље: црвене руже поклањају се само једној жени, жени која се воли. Једва се уздржала да не заплаче од јада. Ипак је одлучно изишла из кола и унутила се према улазу. Са многв љубави припремио је Холер дарове да об.радује своју ћерку за рођендан. Сто је стајао снреман. Али Хана је била нервозна. Нестрпљиво је чекала да зазвони кућно звонце. Зиала је да ће Пат доћи. Јуче га је видела свега неколико тренутака. Био је расејап и замишљен, али није јој рекао шта му је на души. Кад је најзад зазвонило звонце, Хана је сва радосна притрчала вратима. Пред н.ом је стајао Пат. Радосно му је пала око врата, јер се није могао бранити. И Холер се обрадовао, иако га је заболело што Ханина љубав не припада више само љему. У очима јој је видео да је у том тренутку била срећна и нресрећна. Неприметно се повукао у претсобље и запалио лулу. Да, време пролази. (Његова Хана, још пре кратког времена девојчица, сада је већ одрасла девојка која се спрема за удају. И ускоро ће свакако да напусти свога оца и да почне да живи својим животом. А он ће остати само са успоменама. Уосталом, тако је то на том свету ... * После краћег колебања Нора уђе у кућу. Добро јој је дошло што је у ходнику наишла да настојницу куће. За- • питала је тобоже равнодушно: — Да то није био славни Пат Старпер из циркуса „Метропол"? Настојница је погледа неповерљиво као и све настојнице на свету, слеже рамеиима н не одговори ништа. Шта ое н.е тиче ко долази у вућу? Нора нестрпљиво извади новчаник и пружи јој већу новчаницу. Женино лице намах се нромени. Неспретно бришући руке, рече поверљиво: — Добро сте виделн, милостива госпођо. То је збиља био Пат Старпер, чије је име тако дебело штампано на плакатима. Ушао је код Холерових. И они су из циркуса. Мала Хана има данас рођеидаи. И донео јој је много дарова. А целу прошлу недељу били су на излету. Аутомобилом је дошао по н.у. Фини господин ... Нори је н то било довољно. Климну)га је само главом и иапустила кућу. Дахнула је душом. Дакле, само једна мала девојка из циркуса! Оиа се бојала и горега. Са њом ће вероватно лако изнћи иаврај. Тоје само нека проЛазна љубав, треба само брзо радити. На углу улице ушла је у једну ма»у кафаницу. Потражила је најскровији угао и села. Келнер је зачуђено гледао. — Молим вас, кафу, хартију и перо. Нора иије ни чула шта јој прича келнер. После краћег размишљања паписала је неколико редова иа хартији и замолила келнера да пошље нисмо по дечку у суседну кућу... * Ханини образи горели су од узбуђеља кад је Пат размотао дарове. Тако дивне стварн могла је до сада да по-

сматра само у стакленим излозима. Толико се збупила да се постидела. Са запренаштењем Пат је приметио да је купујући дарове заборавно најважније — вереничко прстење! Нежно је загрлио Хану, пољубио је и рекао: — Онрости, драга, нешто сам заборавио. Идем и за неколико минута ћу да се вратим ... Хана је остала сама. Погледала се у огледалу. Посматрала је себе као да посматра страну особу. Пред љом није више стајала млада девојка него развијена жена. Погледала је и дивну хаљину од жоржета, променила је, а затим обукла. На вратима се појавио њен отац: — Хана, забога — прошаптао је, па ти си већ права дама! Али он је хтео нешто друго да каже. Хана је у том тренутку толико личила на своју покојиу мајку да је умало није викиуо по имену. Потресен, пришао је својој ћерци, загрлио је и пољубио. У очима му се појавише сузе. — Што је Пат отишао? запитао је, тек да нетито каже. — Одмах ће да се врати. Заборавио је нешто. У тај мах зазвони опет звонце. Хана похита ка вратима., Што ће Пат да зипе кад је угледа у'иовој хаљини! Али на вратима је стајао неки непознати дечак. — За госпођицу Холер, рече и пружи писмо. Са непријатиим предосећањем Хана узе писмо. Дуго га је вртела у рукама, пре но што га је отворила. Рукопис јој је био потпуно непозпат.

Писмо је садржавало свега неколико редова, али кад их је прочитала, Хапа пребледе као крпа. — Шта је, Хана, забога? — запита је отац видећи је онако бледу и збуљепу. — Ах, пишта парочито — рече Хана, која се брзо прибрала, јер није желела да отац ишта примети. — Неко обавештење за Пата. А у писму је, међутим, писало: „Госпођице, ви волите Пата Старпера, а не знате ко је он. Он је обичан убица, Стефаи Рајнер, који је пре дванаест година убио у Бечу човека. Њега и данас полиција тражи и наћи ће га иако живи под туђим именом. Само толико, знања и равиања ради. Неко ко вам добро мисли." Да ли је то могуће? Зар она није цело време предосећала неку несрећу? Или се нашао неко ко хоће из пакости да јој поквари срећу? Као муља сину јој кроз главу да је још прво вече које је провела са Патом он зпао где се иалази Чернииова улица, иако је тврдио да се први пут налази у Бечу. Не, то не може бити. Пат није убица. Њена осећања, њена вера били су јачи од сумње. Осећала 4 је само да је нека мрачна сила устала против ње и њепе љубави... Пред очима јој се омркло и она је беспомоћпо клонула у наслољачу... Дошла је себи кад је опет угледала Пата пред собом. — Шта је, забога, Хаиа? запитао је видећи је уплакану. Без речи му је пружила писмо. — Да ли је истина шта пише у том писму? запитала га је кад је прочитао.

/-ии. у [*****

.1лооСе.-тХо

% јСА Ј

<ЈГ

ГЈ—г г Ј ксСл« ђое Цј*ру.јг? 3. ј.Г 4.

г Ј

„ 4: --а

г1 а; Г

г Г

г:—^ 1ј

—Г

г—

л«АА*

ј>р

^

а- Ј-.

н

~ " ' '

~Џ*~ Г * •;

г ј ? - - ^

-

- . ■■ ■ ■ Т

Кроз тиху мајску ноћ т 1ује се песма нека, Тако тужна н тако мека.

То је песма звона Што облаке растерује, Живе дознпа и мртве оплакује.

И док човек у овој титиии Дубоко расмотри њену моћ, Дотле се звуци чаробне песме, Далеко губе у ноћ. Ову песму објављујемо (заједио с композицијом г. От. Христића) поводо-м годиши>ице смрти ггрерано премииуле Јелеие Рузмарин талентоване Орпкињице, песника и писца.

Гледала га је дубоко и пемо. — Да ли ми верујеш, Хана? запитао је наглашујући сваку реч. — Верујем, рекла је с лажним осмејком на усиама. — И увек ћу ти веровати. — Дакле, онда чуј. Све ћу ти рећи. Ја сам стварно Стефаи Рајнер кога тражи полиција. Али убиство нисам извршио. Ту је посреди велика забуна... Испричао јој је затим цео свој роман са Нором. И онај кобни, поновпи сусрет са њом. Хана га није прекидала. — А шта ћеш сада да радиш, Пате? Ко је извршио убиство? — Ко је извршио убиство, не знам. А шта ћу да радим, зависи од тебе.., Одлучан тренутак је-дошао. Уговор „Метропола" био је раскинут и он слободан. Још колико сутра у вече могу да отпутују. Опа жена је спремна на све, као што се види из 'писма. — Дакле, одлучи се Хана. Хоћеш ли са мном, хоћеш ли да будеш моја жена? — Хоћу, рекла је Хапа одлуТно. Он је ватрено загрли. — Хоћеш лв да пођеш са мном? — И на крај света, драги! * Полагано се смркавало. Све клупе у Турском шанцу биле 'су већ пусте, само па једној, у црикрајку, седела је Нора. Да ли ударац који је спремила погодио циљ? Да ли је успеле? да се реши супарнице? Да ли је успела да разори љубав човека кога је волела? Из собе њенога музка надао је сноп светлости у парк. Шта ради у то доба код куће? Вероватно, чека њу. Устала је уморно и пошла у кућу. Много би дала у ввом тренутку да није морала да се сретие са њим. Било јој је одвратно његово тобозке равнодушно, увек љубазно лице. За тренутаж је размшпљала, а затим ушла у кућу. " Кад је отворнла врата собе свога мужа, заокупи је облак плавог дуванско? дима. Видело се да је Шандор много цигарета попушио чекајући је. Седео је управо за столом, подбочивши замишљено главу руком. Тргао се кад .је угледао, али лице му се ипав развукло у љубазан осмејак. Пришао јој је и отмено пољубио у руку. — Зар си још код куће? Он тобозке пречу љено питаље. Влегантним покретом понуди јој да седне. — Хтео бих нешто да разговарам стобом — рече Шандор значајно. Нора је, својим Финим иистинктом осетила да је узбуђеи и нервозан, више него обично. — Изволи, рече. Без обилажења, Шандор продужи: — Норо, морам нешто да ти кажем. А то је: ако ти пе престанеш са својим посетама извссном Пату Старперу, ја ћу морати да га предам полицији као убицу Стефаиа Рајнера. Она га већ и онако одавно тразш! Нора се ч не помаче сместа. Дакле, Шаидор зна све! Седела је као да је ударио гром. С очпгледним узкивањем посматрао је Шандор дејство својих речи. Сад је било јасио као дан да Нора тог човека воли. Али било како му драго, он неће да попусти. Ако не припада љему, неће ни оном другоме!... Дакле, он зна и за моје састанке у Империјалу, мислила је Нора. Сада је Стефан и за њу, изгубљен! Шта треба да ради сад да га спаси? Само кад би могла да савлада своје нерве! Руке су јој грчевито стезале рукавице. И паједном забаци главу и насмеја се својим звонким, мелодичним смехом. — Кад већ толико знаш, рече најзад кад се прибрала, треба да зиаш и шта је све претходило том догаћају. Али сада је свему крај. Није била потребиа твоја опомена да више не идем на састанке... (Наставиће се)