Коло

»олели се, а нису се познавали. /Ч Наталија је живела у граду, а он, Душан, далеко, тамо у једном месту крај мора. Па ипак, љубав им је била лепа. Унознали су се преко једног часониса. Обоје писали песме, обоје певали о шуми, мору и бреговима. Опа је чезнула за птичјим појем,. жубором воде и мирисом двећа. Он је маштао о девојци на чија рамепа слећу птице и која пије воду са извора. И, једнога дапа она је угледала његову песму носвећену њој. Пољубила је тужне редове, наслов „Мој сан" и послала једну песму посвећену љему. И тако, мало по мало, почела је велнка љубав. Било је пролеће и они су се дописивали. Нежне су биле те речи, пупе блажепетва и усхићеља. Писао јој је о бескрајном мору, о плавој води, о хридима. Седво је иа врху стене, посматрао несташпе валове. и одблеске сунца у води, мислио о н>ој и писао песме. Често је и ноћи проводио крај воде, ноћи ведре и тихе. Звезде су трептале, а бледи месец обасјавао је глатку површипу мора. Певао је, а глас му се губно у даљини, летео са вала на вал, и одлазио на зелеиа острвца засаћена лимуновима и маслинама., Било је то најлепше пролеће љеговог живота, пролеће љегове велике љубави. Дошло Је и лето са дивним излетима по шумама, са дугим шстљама, купаљнма у мору. Пељали су се уз планине, пробијали кроз грање, прескакали потоке. Јурнли су се по шуми, китили цвећем. И то све кроз писма... Јесен... Одлазила је у нарк, седела на клупн, а увело лишће падало је по њој. Трава покисла, цвеће увело. Небо нуно облака, а у ваздуху ветар. Када ли ће доћи дан да они буду потпуно срећпи, приппјени једно уз друго?...

Тужна је била Наталија. Ево већ вшпе од десет дана како јој Душан не нише. Шта ли се десило? Можда је

наишла друга? Он њу заборавља. Срце јој се цепало. Проводила је дане у самоћи, у нарку и размишљала о минулој љубави. Једнога дана, док је седела на клупи, пришао јој је неки младић. |— Је ли слободно? — упитао је. — Слободно. Погледала је по парку. Било је много незаузетих клупа. Зашто је сео баш

Јзарала него ]уче. Дознала }е да и он воли природу. „Леп је. И добар" — признала је у себн. Тако се раћала пова љубав — љубав Наталије и Мирка. Душан јој није писао. У почетку Је патила, али сада, када је заволела Мирка, умирила се. Једном, у штењи, Мирко је запита: — Волиш ли ме? Погледала га је благо: — Волим те... Очи му се напунише сузама. — Промисли добро — да ли ме- заиста волнш? Ннје имала шта да мисли. Превукла

ту? А оиа је волела да је сама, да је нико не узнемирује. — Јесте ли ви одавде? — упитао је он. — Јесам. — Велика је ова варош. — Велика. — Да ли волите да живите овде? Ђутала је. — Ви сте нешто замншљени. Тужни. Да није школа, студије? Или ногледао је испод ока и додао — можда љубав? Није одговарала. Устала је н отишла. Сутрадан она га је опет угледала. И опст јој је пришао. Више је разго-

је руку по његовој црној коси и нежно прошапутала: — Само тебе волим. Уздахнуо је. — Ако ме волиш, значи, не волиш ме! Гледала га је зачуђепо. Није га разумела. Шта то оп говорн? — Да, што ме тако гледаш. Ако ме заиста волиш — онда ме не волиш! — Али... — Ево, слушај. Ја сам твој Душан! Волиш ли мене као Мирка, не волиш ме као Душана. А ја бих више волео да ме... Није му дала да довриш. Загрлила га и зајецала.

гез куцаља Љуба је ушао у Николин стан. — Здраво! поздравио га је весело. Свратих мало до тебе. Претпостављао сам да си сам. Али се Никола није миого обрадовао ЈБубином доласку. — Јест, сад сам сам. Али кроз нола часа очекујем једну носету! И ти ћеш бити тако љубазаи да ме кроз десетак минута напустиш. — Не брипи. А је лп лепа? Удата? — Лепа је. Удата. Муж не сумња ништа. Опа ми је бар тако рекла. У тај час на улазним вратима аазвони звоно. Обојица заћуташе. — То је она. Љубо, ти не смеш овде да останеш. Никола отвори врата друге собе. — Брзо улази и немој да се мичеш док не дођем по тебе. Затим поправи машпу, закопча дугме па капуту и поће да отвори врата. Непозпат човек стајао је на нрагу, држећи шешир у руци. Високо чело с обе стра.не окружавале су густе седине, нако му је лице, својом бомм, давало изглед четрдесетогодишњаЈса. — Ви сте Никола Берић? — питао је непознати. — Да! — Дозволите да ућем. Оклевајући, Никола га је нропустио у, собу. „Ко ,је тај човек? питао се у себи. Шта хоће овај незнапац, и то у овако незгодан моменат?"

-— Чиме вам могу бити на услузи? — питао је Никола нестрпљиво. — Госиодине — рекао је непознати, — моја жена била је код вас. Оиа се спрема да ^дас посети и данас. Знам, отприлике за иола часа биће у вашем

стану. Али ви је нећете примити. Ви је ие смете примити! Ви ми не смете отети оно што највише на свету волим. Јер, без ље и жпвот мој и жнвот нашег детета не би миого вредео. Господиие, погледајте овај ожпљак на мојој десној руци. Пре три годипе, када се она мучила у порођајпим боло-

вима у болници, ја сам се налазио у претсобљу. Не знајући, ие осећајући, ја сам, да бих угушио бол који ме је раздирао, стра.х који ме је доводио до лудила, гризао десну руку. Крв је текла из ране, али ја то нисам ни осећао пп видео. Рана је бнла све дубља, све већа, али нисам осећао бол. И кад су дошли да мп јаве да се све добро завршило, засталн су запрепашћени вндећн ми крваву руку. Али ја сам се од среће — смејао... Да је требало да ми тада секу целу руку, ја бих се и онда смејао. Смејао бих се од среће што је опа спасеиа. Моје срце куцало је за њу и за једно ново биће које је бнло наше. Моја радост била је нотпуна. Можете лп да схватитс, млади човече, колико сам је волео и колико је још данас волим? Можете ли да схватпте шта она зиачп за меие и за наше дете? Ви је нећете примити, зар не? Ви ћете мп дати часну реч? Никола је стајао нем. Гледао је нетремице у усне човека које су подрхтавајући изговарале речи. А онда је лагано спустио поглед. — Часна реч! Човек је пружио руку и Николнни прсти стегнуше један дубок ожиљак. Кад се Никола ноново вратно у собу, Љуба је већ био ушао. — Је ли то био он? — Да! ■— Па шта сад? — Одржаћу реч. Обуди се, идемо!

Какву корист има медицина од рентгенових зракова? ада је, крајем прошлога века, у)\ Копрад Вилхелм Рептген пронашао нове, до тада непознате зраке, који су ималн врло чудну особину да пролазе кроз разне предмете, ни оп, нп један од тадашљих најпознатијих медицинских стручњака, није нн слутио, какве ће огромне користи „икс зраци" (доциије у част проналазача с правом названи „Рентгенови зраци") чинити медицини. Већ' нсколнко година доцније они су били иримењенп, прво за утврђивање грубих промена у човечијем телу, као иа нр. прелома костију, да би доцније, благодарећи све већем и већем усавршавању технике, достигли последњнх година такво савршенство да се дапас с правом сматра да је рентген најдрагоценије помоћно сретство у медицини, да је Рентгеново открпће учинило нреокрет у науци о болестима.

Особина рантгенових зракова је да пролазе кроз мекане делове нашег тела (кожу, ноткожно ткиво, мишп-ће, плућа итд.) док кроз тврђе делове (кости) они пролазе у много мањој мери, практично говорећи не пролазе, тако да када се гледа иапр. грудни кош иза нарочитог стакла иза кога се налази извод рентгенових зракова, нлу-. ћа, која садрзке ваздух и кроз која: зратда врло лако пролазе, изгледају светла, док ребра, кичмеин стуб, на и срце и велики крвпи судови, који су, састављени од комнактиијег ткива, изгледају тампијп. Многа плућна обољења, парочито туберкулозне нрироде, изазивају промене у здравом плућном ткиву тако да оно на тим местима ностаје комнактније и због тога теже пропушта рентгеиове зраке те на стаклу изгледа тамннје. Ио месту, врсти и величини такве тамне сенке, лекари закључују о прнроди и тежини обољеља. Од када је усавршепа реитгенска фотографија, на снимку се могу, видети још већи детаљи и још фиИије промене, него ли па просветљавању.

Данас је рентгенска дијагностика (утврћивање помоћу рентгенових зракова) плућних болести и прелома, иапрслипа и ишчашења костију израћена скоро до савршенства. Од колике је то огромне користн за медицину, ннје потребно ни наглашавати. Међутим нарочито после прошлог светског рата, почело се са изграђивањем рентгспске дијагностике желудачних и цревпих обољења, обољеља жучпе бешике, извеспих хируршких обољен.а бубрега и мокраћне бешике и у најновије време обољеља мозга (разни израштаји) и срца (парочита врста реитгеиског снимап,а, тзв. кимографија). До каквог је савршепства дошла рентгеиска дијагпостика напр. желудачно-цревнпх болестн, најбоље се види нз чиљенице да' се данас могу утврднти не само грубе промепе у анатомском саставу желутца, као напр. његов облик и велгАииа, разие гризлице и рак, и то у самом почетку — што је од огромиог значаја за лечење — иего се могу доказатн и најмање промеие на желудачној слу•зокожи, па чак и то постоји лп мали катар иди не постоји. Али реитгсиови зраци не служе дапас само за доказивање извесних обо-* љеља. Опи су сада од неоцењиве користи и за лечење некпх болести.

Лекари знају у коме случају болести и какве податке могу добити од рептгепског прегледа болесиика. Али ^болесипци и њихова околииа то не знају и због тога се свакодиевпо догађа да захтевају рентгенски преглед и у случајевима у којима је то пцтиуно излншно, јер се њиме пе може увев добити користан податак за утврђивање и лечеп>е неке болести. Тада је то само изгубљено време н излишап трошак. Требало би да болеспици то имају у виду, 4 Др. С. .