Коло

а" трсп ока настао 'је "таЗац. ТТе* 9 чујпо и опрезио, дебели дрем),№РЈ љпви мач ак се привукао прозој« ру. А онда се пагло залетоо. И ГЈГЈГ у хитром скоку дохватио се прозорске даске... Доцкаи! Свих осамиаест преплаше. Јгих капарипаца били су већ прхнули на своје кавезе. Трееући се од страха, накострешепог шареиог перја, ити,чиде су као оичиљепе посматрале белу опасност раширеиих зелеиих зенида. Онда је мачак лепо мљациуо језиИом, зевнуо и одвукао се. Био је го једини догаћај који је узиемирио једполикост ових малих распеваиих жиЈзота... * — Волимо их као рођене — каже И. Сувајџић. — Деце иемамо, птице ХРапимо. Десетак кавеза стоји обешено о зиду. На кавезу су решетке. Мали пева,чи родили су се у решеткама. Али, аима то можда и не смета. Можда сматрају да то тако мора да буде. За јпих је то слобода... До мрачпог сутереиа сиве кућерине центру града једва допире светлоет. У уско, камеио двориште с каптама за ђубре, поломљеним мердевииама, ростељппом која се проветрава иа

Зирозорнма и лименнм олуцима — је1ДИНИМ расиеваним створовима у кишним данима, никада није завирило Сунце ии пролеће. И тешко би човек ловеровао да је осампаест чилих каларинаца нашло свој рај у суморном јбсоградском сутерепу. — Али, ето, навикли смо и ми на Ј бих и оне на нас — вели г. Сувајџић, пастојник куће. — Продавали смо пх, носили их људи. Бадава, нису хтели да певају. Некад су иам издетали кроз прозор, па се враћали... У том кутку одаје, у мпогобројним кавезима, рађала се годииама и умирала велика породица канарипаца. Волели су и патили. И пису хтели да иду. Љима је ту било добро. Нису ни слутили да негде може и боље да буде. Најмањи и највеселији становпици мрачног сутерена, који се ие воде звапичпо у списку станара сиве палате пити ко од њих тражи кнрију, донеЛи су овом тамног кутку и сунце и рролеће... * Сасвим разумљиво, ова весела пеВачка дружипа у мпогоме се разликује од осталих стаиовиика куће. Кад 'би били људи, мозкда би се мали иевачи због тога осећали срећним. Сем оних који се о њима сТарају, г. Сувајџића и његове жене, никог другог се не тиче како опи живе. Није поЈгребно додавати да сусетке, кад се искупе на кафу, не претресају све поједипости домаћих неприлика малих иевача, пошто често пе стигну да ис-

причају ни све што знају о осталим станарима, људима који стану/у у другим деловима вуће. Па ипак, у овом малом кутку зна се зашто је помало повучени и прилично уображени канаринац Боби јуче целог дана заносно певао. Певао је тако лепо да су се сви остали мали певачи притајили. Био је врло усамљен и тужан... А мала „Принцеза", вапредног шареног перја, али охола и непристуначна, није се много обазирала. Или се само претварала? А кад је тужни певач умукнуо н суморно оборио главу, опет је настао жагор и весело чаврљање. Око једне главице кеља били су се посвађали кочоперни „Микица" и нргави „ТЈоле", вечити ривали. „Лола", једна од најбољих певачица, била је врло запослена. Требало је да што пре начини ново гнездо... За то време је „Златан", оперска

ведета у дружини, стајао на малим лествицама и певао једну своју композицију. На крају, охоло је подигао главу и погледао скуп. С правом је очекивао одушевл.еии аплауз. Али пљеска иије било. Његови мали другови нису знали да треба пљескати... Весели певачи не могу да виде кад има сунца у граду, изнад крвова. Али опи то увек осете. И настане читава светковина: поздрав топлоти И сунцу. Цео хор запева, па се чак раскраве и филозоф „БоОи" и хладиа „Приицеза". И так је то већ годинама. Од првог дапа кад је г. Сувајџић донео пар канаринаца и начинио први кавез. Мали певачи слећу му на рамена. Не боје га се. Можда и верују да им је пријатељ и да разуме њихове мале невоље и њихове велике радости, о којима осампаест малих певача у сутерену по цео дан певају?.