Коло

урају с.е људи и галамс у велпком осветљеном холу. Онда као бујица ироваљују у дворану. Крцкају и Јкваћу бонбоне, мешкоље се, јопипавају џеиове. Дворана одједпом јутоне у помрчпну. Сребрни светлооии (споп обасја бело платно. И читава два &аса, за, десетак дииара, путују људи Јсроз . векове, путују око света, путују Јсроз џунгле, кроз иоларне области, ујчествују у баловпма на двору Марпје ГГсрезије, прпсуствују бокс-мечевима, јолушају Бетовеиову музпку, суделују [у гусарским нападима на старинске »аравеле, нљескају Бен.амину Ђилију, (пате заједпо са заљубљеним, решавају бамршеие крнмипалие мистерије, аилаудирају хеии-енду ... Да, то ради цела дворана. Сви људи 1;оЈи су платили' за своје место и пи!л.е омамљеии у платпо. А други, они који су увек ту, девојка иа каси, враЈгар, разводнпци, нродавачице слаткиша, кнпо-оператери, они који уиравјљају „машинама за сиове"? Шта оии !раде за то време? Да ли толико воле јфплм и људи који су увек у биоскоцу? * — Два партера, бол.а места, мало вклонитнја, да не устајем свакоме! ђаповета неко нред прозорчетом. Зановетају п други. Ретко ко је заЈдовољап. Опда се гурају. Оии позади Впчу. Протестују. Хукће гомила, гвађа :се, јадикује, ликује. Хукће и свађа се 'сваки дап ноподне пред прозорчетом [биоскопске касе. И тек кад се све улазнице распрода' Зу, кад по сто пута одговори оним најсртљивим да. више нема карата и кад !се они у то тачно увере, моаге девојка ба касом најзад да одахне. Али то не Цраје дуго. Већ се нојављују л,уди 1 :01ји желе да виде другу претставу. Ја[днкују, ликују. И опет зановетају: — Два иартера, боља места ... Не, девојка за кпсом не воли филм ћако је увек у биоскопу, не одушев'љава се јунацима с белог платна у диу Дворапе, не пати и ие радује се с љима. Опа само — продаје улазнице... ' С* * 'бу -,де,? 1Ш лечаци с Карабурме и БулIIIто као ончишени буље у

За све време док се па платну одигравају туробпе драме, ведре комедпје, тешке трагедије и бесомучие лакрдије, док се смењују нустоловние накленпм гемиом, док људи у дворани скачу, покривају очи или се као махнити смеју, он седи н — чита... Шта чнта? Свеједно шта. Док ви гледате дирљиве љубавне сцене, он чита страну хумора у недељном часопису, док присуствујете огорченим окршајима између подморница и ратннх бродова, док људи тону у занаљеном мору вапећи за помоћ, док их у рововима разносе на комаде тешке гранате, оп чита — лирске иесме ... Ои мора да води рачуна да ли је тон у реду, да лн је слика оштра, да ли су све светлости угашене, да ли је угаљ у пројекционој машини прегорео, да ли је време да се мења „рол-

блиставе пзлоге са сликама лепих жена са скупоценнм накитом, срчаних људи у беспрекорно скројеним оделима, раскошпнх палата и суичаннх предела, драге во.ље бп мељалн с.воје дечје судбпие, своје убоге мале лгпвоте са човеком који стоји на улазу п ирегледа карте. Он мора да је врло срећаи кад је но цео дан ту, у биоскопу. Молгда је, баш зато што је срећан, тако вао да ппкога неће да иропустн без улазнице. Не мисле тако само сиротн дечаци са Булбулдера н Карабурме. Мисле 10 п многи други, старији од ших. А шта каже човек на улазу? — Једанпут месечцо присуствујем — половшш претставе, — поверио пам је ои. Разводнпци исто тако. Тек кад се у двораии угаси светлост, стигну да за кратко време опруже н одморе ноге, и иредахпу, заједио са својим другом иа улазу, Врло често опи су пре подпе на иеком другом тешком и замориом послу. Уморнн, изпуреии, једва стижући да ручају, долазе у биоскоп. А продавачице слаткпша? Можда је пека од љИх сан.арила о својој слави омиљеие филмске звезде, о сјају и раскоши, о удобном и безбрижиом. животу. Можда је о свему томе сневала тамо негде па периферијн, у трошиом кућерку ћа покислим, тужним старим липама. Можда поиека још о томе сањари. Али оне скоро цело поподие иуде своје слаткише, иуде неуморно, гласови су им тупи, промукли, лпце потампело у непроветреним иросторијама. Ни човек иа улазу, пи разводници, ни продавачице слаткиша не верују више варљћвим сеикама на филмском платиу... * Лепо. А како стоји ствар с киио-оператером, човеком који управља машилом за спове? Тамо, на ила.тпу, иоћ. Месечипа. ,0бала у палмама огрезла у сребру. Јеца гитара. Један тонао глас из срца кида мелодије..,

Слика се мења. Тече.филмска врпца. Иромпчу иредели. Иромичу људи. Воле, срећии су, страдају, убијају се. Плачу, певају. Тече филмска врпца... Тутње топови, јаучу сирене, урлпчу гванате. Гасе се људски животи... Тече сЈшлмска врица... И шта за то време ради човек у кабини за пројекције? Да ли се и он узбуђује? Или је, можда, равподушан? Љегова собица је врло мала. Једва три до четири кубпа метра ваздуха. А ваздух је тежак, засићеи. Готово не може да се дпше у овом уском оловном и бетоиском простору где настају спови о далекнм земљама и сунчаним пределима. Звучинк трештн. Зврји пројекциопи апарат. Штекће нека дпнамо машииа. 'Грешти, зврјп, штекће по цело поподне. Човек којн управлл машипом за спове може да впди кроз прозорче све шта се догађа на платиу. Он може да чује све шта се тамо говори и пева. Али оп ие види ни морска жала у месечипи, пи огромне планинске врхунце под сиегом, ии бескрајну пучипу, нп прострапе равнице. Он ие чује јецај гитара, он не чује несму. Њега не узбућују плач и сузе, борба и смрт. Он то већ по двадесет пута гледа и слуша. Оп је равнодушан. И док све људе у тамиој дворани обузима грозничаво узбуђење, док без предаха преживљавају све патње и радост својих .јунака, човек којп седи код „машиие за снове" далеко је од тог света.

На платну пшпе крај. ЈБуди бучио устају,-жваћу и крцкају последње боибоне, нрежнвљују последн,е утиске, опинавају џепове и одлазе. Они су углавиом задовољшг. И тек кад у дворапн потпуцо завлада помрчина, кад остану унутра само празне столпце, хиљаде исцепкаиих хартпјица и кора од поморанџи па поду, кад остане сав плач и сузе, сав смех н грохот две стотнпе Лзудн у тешком ваздуху, они који су увек у биоскопу журно навлаче капуте, трче расквашеним тротоаром у коме се огледају мутне светиљке, јуре за иоследњим трамвајима пут периферије... на". Он мора по двадесет пута да слуша јецај гитара, иретећи глас превареног љубавника и тутаљ тоновске наљбе, да гледа људе који се смеју и који убијају једци друге ... Негде, нарочито у неуређеним биоскоиима, човек код „маишпе за снове" издожеп је опасности по живот. Фнлмска врнца од целулонда је врло унаљива и неки од ових људи иашли су смрт у својој заиаЉеној кабипи. А шта желе? — Просто чезнем за макар мало чистог ваздуха и тшшше — каже један од љих. Ои добро познаје своју машину. Он зна да је то само машипа.у просторији од три до четири кубна метра ваздуха. А снови с платна? Он исто тако добро зна и њихово наличје ...