Коло

6

гчлш^огист Бд<јИ

/ј спричајте нам вашу најлепшу //[ љубавну успомену, Жак! Ове ЈЈСчи изговорила је Симона Фервал; обратила се истраживачу, још младом човеку четрдесетнх година, али већ надалеко прослављеном. У његову част позвао је љегов пријатељ из детнњства Клод Астије пет до шест другова и исто толико лепих жена у свој атеље. Жак Мар«з окрете се Симони и осмехну. Од тренутка кад је те вечери ушла у сликарев атеље он је унорно посматрао ту жену чију је необичну лепоту, топао глас, непосредну и искрену глуму, пуну осећајности и уздржане страсти, недавно прославио један филм у коме је она играла главну улогу. Он понови: — Моју најлеппгу љубавну усномену?... А ако вам кажем да љубав није заузимала ни најмање место у мом животу? — Не бисмо вам веровали! — одговори Симона — Већ петнаест година обилазите планету у свим правцима: ако баш и нисте тражили пуетоловине, оне су морале саме исжрсавати. Није могућно да ниједна жена није сачувала у вашим успоменама неко повлашћено место и да сте ви еве заборавили из ваше прошлости. Жак Марез био је за тренутак загаедан у те лепе блиставе очи које су се упијале у његов поглед, и оп осети да је побеђен: — Имате право — прошапта он наиослетку. — Нисам у стаљу да вам ее опирем ни да вас лажем. — Онда... причајте! — рече она, готово нежпо. — Зар је потребно да дуго размишљате да би сте се сетили? Он одмахну главом. — Не, рече он. Моје пустоловипе, бар оне које заслужују да их се потсетим, нису биле таво многобројне жао што ви замишљате. Али има једна авантура међу њима која ми се заиста дубоко урезала у сећање. * Он запали цигарету и, заваливши ее полусклопљених очију у широку кожну фотељу, као да прибира, све појединости прохујалих тренутака које жели опет да нреживи, поче: „Догодило се то у Мароку, пре једва десет година. Примио сам се, за рачун једног банкарског и ипдустриског конаордиума, опасне и врло узбудљнве мисије да проучим један планински предео, неистражеп и врло небезбедан, пошто се претпоставл>ало да се ту крију велика минерална налазишта. Пратиле су ме две слуге, два Бербера, на својим живахним мулама на које је био натоварен мој пртљаг и инструменти. Ја сам имао поуздано арапско коњче, један карабин. извесну залиху цигарета и ■.. тридесет година пуних одушевљења и неустрашивости. Зашто да страхујем, Позиавао сам нз искуства поштено срце ових горштака, говорио сам арапски као и француски, н уздао сам се у своју звезду: живећи толико време међу муслиманима, прихватио сам овај фатализам као најизразитији облик животне мудрости. Неколико недеља обилаздли смо ове пустињске пределе, бележећи топографска открића и скупљајући узорке минерала. Ноћивали смо под шаротима или у логорима номада, где су ме увек гостољубиво дочекивали. Готово сам био и заборавио на нека фанатичка горштачка нлемена о чијој су се свирепооти причале приче. Али кад сам једног даиа ујахао у мрачан планински кланац са својим Берберима, одједном се одозго обурва огромна стена која би нас сигурно здробила да у последњем тренутку нисмо избегли опасност. Мало затим запрашташе плотуни: било нам је јасно да смо упали у заседу. Невидљиви непријатељи били су добрн стрелци и моја два пратиоца се срушише смртно погођени. Покушавајући да се у трку заклоним иза једне стене, одједном осетих страшан бол у прстима. Последље што сам видео било је парче плавог неба Егзнад урвине и његов блесак ме заелепи. Пао сам наузнак.

Кад сам дошао свести, ако се свешћу уопште може назвати то стање потпуне отупелости и заборава свега што се десило, опазио сам да лежим на некој постељи, одвећ слаб да бих се покренуо. Видео сам један део таванице од кедрових греда у резбарији и много ћилимова и јастучића на поду. Онда сам чуо лаган, дубок глас: — Дошао је себи! Спасен је! Нека је слава Алаху ... — Нека је слава Алаху! — понови као одјек други глас. Опет сам склопио очи да бих прибрао сву снагу и онда их отворио. Видео сам једног старца беле браде, коме је турбан падао све до обрва, и једног можда мало млађег човека у свиленој хаљини зелене боје. Овај човек одбројавао је дугачким прстима зрна на бројаницама. Старац је био лекар, хирург, помало и врач, како је то увек овде, и њему је пошло за руком да извуче куршум из мог десног плућног крила. Други човек био је шеик Си Мухамед Бен Фекар, једап од најмоћнијих суверена у Мароку. Али ово сам дознао тек доцније. Тек десет дана после овога било ми је допуштено да устанем и да начиним неколико корака по соби, а затим

и да изиђем напоље. Кад сам изишао у башту пуну ружа и јасмина, пришао ми је шеик Си Мухамед. Он ме је дотле редовно сваког јутра обилазио и овог пута ми је све објаснио: — Ја сам — рекао ми је он, — врховни поглавица неколико племена у овом крају и вас су напали моји људи. Кривци су кажњени смрћу. Твоји другови су убијени, али — нека, је, вечита слава и хвала Алаху! — ти си остао жив. Буди у мом скромиом дому као код своје куће. Пошто је твоја рана била озбиљна, мораћеш овде да останеш неколико недеља пре но што будеш у могућности да наставиш пут. А оног дана кад пођеш, — нека би тај дан био што даље од нас! — изабери најбољег коња из мојих коњушница, и даћу ти два роба место твојих пратиоца. Дотле ћеш бити мој пријатељ и син. Тако је говорио овај стари ратник, апсолутни господар фанатичних племена заслепљених страшном мржњом према хришћанима. Становао сам у одајама из којих се излазило на пространу терасу на којој сам остајао дубоко у ноћ загледан у модро небо и светлуцање милиона звезда. И увек је уз мене била Ајша, млада и лепа робиња — како ми је сама рекла. Једне вечери дошуњала се на моју терасу и шапнула ми на ухо: — Видела сам кад су те донели наши људи. Био си готово на самрти. Никад досад нисам волела, а тог дана заволела сам те бескрајпо. Ја сам твоја, ако ме ти желиш. Знам да излажем живот опасности, али шта то мари! Једино се може мени нешто десити, а теби, догод си Си Мухамедов гост, ни влас с главе не може пасти. Дубоко узбуђен, посматрао сам то танано и чисто лице које су осветљавале тамне велурне зенице што су ме гледале с изразом грозиичавог ишчекивања. — 8ар се може волети незнанац? рекох ја напослетку. Она одговори оборивши главу: — Што год је писано/ збиће се. Пнсано је да ћу те заволети ... Пружих јој руку да устане. Она св нодиже, приби се уз мене и, склопивши очи, приближи своје усне мојима. Тако је почела наша љубав: она нас је зближавала сваке ноћи шест недеља које сам провео код Си Мухамеда Бен Фекара. Преко дана сам читао, писао, спавао, а врло често одлазио у лов са старим поглавицом: била је то најпламенитија душа коју сам упознао, и ни код једног пријатеља није ме обузимало осећање толике безбедности као код тог муслимана који је толико мрзео моју религију и који би и свој жнвот дао само да мене спасе. Сваке вечери одлазио сам на терасу. Опијао ме је омамни мирис поморанџиног дрвета. Доле је невушио један шедрван. Ноћ је била увек врела, а у Ајшиним очима огледале су се све звезде. Она је често шаптала: — Одвећ сам срећна! Волела бих да умрем... У њеним пољунцима осећао сам самртничку махнитост. Распитивао сам се

о њеном животу, о њеној прошлости. Али она је избегавала моја питања шга би затварала уста пољупцем. Али ка.д сам једне вечери био врло упоран, она ми напослетку рече: — Зашто то питаш? Ја сам овде робиња. Не жалим се на своје робовање које ме је све досад чинило срећном. Али ја треба убрзо да променим дом и господара и ужасавам се при помисли на ту промеиу. Не знам да ли ћу бити довољно јака Зато ћу нобећи... — Мислиш да бежиш? — Да. За бекство је већ све спремно. Она ми показа велики златаи прстен: — Под каменом у прстену имам неколико зрнаца јаког отрова. То је најсигурније бекство ... Није ми дала да више говорим, дограбио сам је у загрљај и заборавио сам потпуно на сав остали свет. * У међувремену сам успео да, се јавим својим пријатељима у Француској и индустријалцима за чији сам рачун предузео ово путовање. Никакав видљив разлог није смео, више да ме задржава. Сем тога, плашио сам се да Си Мухамед не дозна за моју љубав с Ајшом и да је свирепо не казни, И тако сам саопштио свом домаћину одлуку да пођем. — Разумем — рекао је он, — твоју журбу да се што пре вратиш својима. Спремићу ти све за полазак, у надч да ће те животни пут опет нанети поред мог дома. Требало је још да обавестим Ајшу. Већ унапред сам страховао при помисли на бол који ћу јој тиме задати. Заустих да јој све кажем, али ме она прекиде: :— Знам! — рече ми она.

— Како"... веК знат? — вамуцах. — То није толико важно — одговори оиа. — Ово су наше последње ноћи. Али ти си ми поклонио довољно среће за цео живот. Ми се морамо растати, јср близу је дан кад ће и мсне еудбина понети другим путем. И опет је избегавала да ми одговори на ноја питања, али у нашим загрљајима опет сам све заборавио. Два дана доцније један иицидент дубоко ме је потресао. Био сам изишао са Си Мухамедом и упутио се дворишту где су нас чекали коњп и слуге кад се одједном обресмо лицем у лице с младом женом која је излазила из другог дела зграде. Она журио намакну вео на лице, али сам је ипак познао: била је то Ај|па. Си Мухамед ми се окрете смешећи .се — Наша религија — рече ми он, забрањује нам да показујемо гостима жене из наше породице; али за ово данас нико није крив; тако је хтео случај. Ти си једини жив човек који је видео лице мог детета... и ја сам скоро срећан због тога, нека ми Алах опрости! толико се поносим својом ћерком. Он продужи озбиљпијим гласом: — Моја ћерка, најлепши цвет моје расе, за мене значи исто што и живот... Окамењен тим сазнањем, али трудећи се да крајњим напором савладам своје/ занрепашћење и забуиу, ја прошаптах: — Нека је благословена!... Једва сам је видео, али ме је њена ленота инак засенила. — Она је најлепша, најмудрија, најплеменитија од земаљских кћери, одговори Си Мухамед наглашујући речи страсном нежношћу. — Нажалост, убрзо ћемо се растати. За који дан она се удаје за поглавицу племена Дамната. Он је мојих година, он ће је обожавати, она ће у његовом харему бити потпуна господарица. Тек тада било ми је јасно у чему се састојала та промена господара о којој ми је Ајша говорила. Срце ми се цепало од бола, али у исто време обузе ме страшна грижа савести што сам обешчастио огњиште најнлеменитијег домаћина. Те ноћи Ајша није долазила на моју терасу. Више је никад нисам видео и отишао сам и не опростивши се с њом ... * Жак Марез ућута и замисли се, обузет успоменама. А опда уздахну и продужи помало уморним гласрм: — То је моја најлеша љубавна пустоловина '... — А Ајша? — упита Симона Фервал. — Да ли сте могли да дознате шта је било с Ајшом? ■— Да — одговори Жак Марез, — да, дознао сам... За све време пуТа на повратку, све моје мисли биле су њој уиућене и, чим сам стигао у Францу®,ску, обавестио сам се тајним, сигурним путем о њеној судбини. — Па, шта је било с њом? — понови Симона. — Није се вал,да... — Јесте — упаде Жак Марез тихим гласом. — Заказаног дана за свадбеиу свечапост, затекле су је жене мртву у постељи ... Ајша је била побегла ...

Оглас С. Бр. 3145 ОА 31 марта 1042.