Коло

шше' оиер се<з^един

Бећ трсћи дап како је Стамбул покрила густа магла, Она је оделила дворац Топ-ка'пу од осталог света. Престарели падишах пије више могао да се види У малој башти с мермериим шедрваном ни леја с лалама. Јаничари су преврнули своје казане и спремили се да варош предају огњу и мачу. Остала је још једна једина нада: велики везир Кјосе. И султан је позвао Кјоса да му преда државни печат. Златотканица завесе се помакла. Нечујно као сенка ушао је у дворану мали сув старчић са огромним саруком на глави. Оборених очију и скштених руку пришао је престолу и клекнуо на степениште. Падишах му је отресито показао на наслоњачу покривену црвепим сомотом, лево од н >ега. — Седи, рекао је. Ослаљајући се десном руком о златни наслон, падишах је изложио тешко стање земље. Говорио је полагано, климајући главом... Потребна је гвоздена рука. Само човек до крајњих граница поштен, који не зна за влоупотребе, побожан, мудар, искусан, који изнад свега воли отаџбину, само такав човек може да спасе ситуацију. — Ти си баш човек каквог тражим, рекао је на крају падишах. Старчић који је саслушао говор свог господара покорно погнуте главе исправио се и рекао: — Опрости ми, господару, али јасам се зарекао дј. се више нећу мешати у политику. Ово неколико дана, који су ми, по твојој милости, још остали, решио сам да проведем у молитвама. Падишах, позивајући се на коран и хадисе, рече на то, да је тупост и неинтересовање, особина животиња и мртваца и да непокоравање вољи падишаховој од стране робова није друго него одметништво од вере. — Мој живот вреди мање од једне косе на твојој глави, падишаху, рече старац. — Ја сам се већ опростио са

смрћу, постојаност којом је бранио своју независност, верност речи коју је сам себи дао — колико су то драгоцене црте једног карактера! Само такав човек кадар је да управља државом у оваквим тешким временима. Падишах је то добро знао. Пред његовим очима су прошле паше и челебије. Страх пред смрћу чинио је да се пред њим савијају као црви и лица су им била бледа као крпа. А они су умели само да плету танку мрежу интрига и да мисле на разврат. Употребљавајући лаж и клевету опи су били спремни један другоме да прегризу гркљан. Али везир Кјосе није био такав. Он је био мудрац. Он је знао свет и његову сујету. Тај човек, који је целог свог живота ишао ивицом провалије, знао је шта је истина. Он се неће подати саблазни богатства, раскоши, власти. Оп живи као аскета и згража се над лакомим незналицама, који, пошто напуне своје сандуке, сматрају овај пролазии свет својим сталним боравиштем. Али како да га присили да прихвати државпи печат, кад не приклања главе ни пред ким сем пред Богом и не боји се ни смрти. Падишах намршти обрве: — Има ли каква казна гора од смрти? Страшне су муке блиске смрти, али нису страшније од ње саме. Падишах је знао да се коначпа победа може да постигне пером, а не мачем. Али пије знао шта треба да предузме да би присилио на послушност човека који се не боји смрти. И тако размишљајући заспа. У сну се пренео у она времена кад још није био седи падишах, и кад овај дворац још није био његов. Сен његовог ујака, који је умро пре тридесет година, непознатим гласом му рече: „За мудраца је разговор са глупим човеком гори од паклена пакла". То су биле речи из неког дела, али падишах се узалуд трудио да се сети из кога. Затим се

женом н децом и само чекам твоје наређење да се упутим престолу Свевишњега. Државни печат више нећу да преузмем ... Увело лице надишахово потамне од гнева. Руке му вадрхташе. Наслонио ее у престолу и намрштио обрве: — Водите га! — викнуо је. Слуге које су се као сенке појавиле иза вавесе, нечујним корацима притрчаше везиру, опколише га и изведоше из дворане. Кроз мермернн наткривени ходник где су с оштрим Јатаганима у рукама * дању и ноћу седели подвијених ногу црни џелати, повукле су слуге старог везира базену са рибама. Али гнев старог падпшаха као да је убрзо попустио и он поново помисли на опасности које су претиле престолу. Ако нестане везира Кјоее може једнога дана све да пропадне. Ето тај мали човек гледао је смрти право у очи. Он Је Један од мудраца који знају да од смрти нема лека, макар живео стотину година. Зато за њега није било важно да ли живи један дан или пет година више. — Затворите га у собу за чалмоносце, ваповеди падишах Јаничар-аги. И не дајте му ни књига, ни пера, ни хартије. Падишах Је тврдо решио да натера везира да прими власт у своје руке. Смелост, неустрашивост пред самом

блатњавим опанцима на; свилом прсвученом отоману, извадио иза паса двоЈнице и засвирао. Мир и усамљеност старога везира који је о<зекивао смрт били су парушени на најгрубљп начин. Али он не рече ниједие речи. Гледајући укочена погледа кроз прозор, он се није освртао ни на слуге које су му доносиле јело и пиће. Тако је прошло десет и двадесет дана. Везира и чобанпна посматрали су кроз кључаоницу. Падишах, видећи да ће стари везир да отрпи и муке заједничког живота с будалом, заповеди својим слугама да нађу још већу луду. Али слуге ие могоше у целом царсгву пронаћи већу будалу од Хасана. Тако нрођоше месец дана. Хасану је дбсадило већ и да свира. Као и његов друг у несрећи, стари везир, лежао је цело време и дремао. Једном изјутра стари везир се трже из сна. Пробудило га је нечије грцање. Погледа и зачуди се: стварно: чобанин-будала плакаше као мало дете. Везир га пожали. Можда се сетио жене, куће, свог села? — Зашто плачеш, сине мој? — упита га стари везир са саучешћем. То су биле прве речи које Је везир проговорио од дана откад су га затворили. Чобанин, бришући рукавом сузе, погледа га и рече: — Ако ти кажем, наљутићеш се. — Реци само, сине мој. Зашто да се љутим? — Не, ти ћеш да се нал.утит.

— Кажем ти да нећу. ХаЈде, само говори. Хасана опет облише сузе. — Реци, како би могла да ме наљути твоја невоља? — Не, ти ћеш да се наљутиш, оче. — Нећу, говори само. — У мом стаду које сам чувао био Је и Један стари јарац. И чим погледам тебе, сетим се тога јарца... Вто зато плачем... Чим то рече, прсну у смех. Смејао се и плакао. — Имао је исто такву брадипу као и ти! — објасни најзад. Стари везир не рече ништа. Устаде, покуца на врата и рече чувару који се појавио са високим саруком на глави: — Јави нашем Господару, да примам државпи печат... * Годииу даиа доцннје јаничари су билн нокорени, сипахи побеђени, лопови и поткупљиви чиповници истребљени и царство Је опет стекло стару величину и моћ. На лицу падишаха поново се појавио осмејак и вратило му се добро расположење. Хтео је само да зна какву Је то муку гору од смрти претрнео стари везир од будале-чобанина тако да се решио да нопусти. Једном Је упитао везира за то. — Ништа, господару... збуњено рече стари везир. — Савест ми није дала мира што се тај невини чобанин мучи због мене у затвору и. .. и зато сам прекршио своЈ завет...

прену из дубоког сна. Глава му Је била тешка. Пошавши у харем, устаде. Да, ако Је беседа с глупим човеком гора од паклених мука, онда треба на таЈ начип присилити старог везира на покорност. Заповедио Је одмах својим робовима: — Одмах да ми нађете Једну будалу и затворите га заједно са везиром! Дворске слуге и уходе целу недељу дана тражили су по градовима и селима целе земље једпу такву будалу. Најзад, на пашњаку Карамир-села нађоше Једног глупог чобанина, у правом смислу речи будалу и незналицу. Он Је био снажан и јак, али тврдоглав и глуп као магарац. У селу су га тако звали: „Хасан-магаре". Није се знало да ли Је глупљи или тврдоглавији. Није имао ни поЈма о добром понашању, ни о поштовању старијих, ни о клањању ни о молитвама. Кад су га питали: „Ко је Алах", он би одговорио: „Откуда Ја да знам? Ја сам Још млад". Кад су га позвали у варош, никако није хтео да се растане са својим овцама. Опирао се очајно и најзад почео да се брани батином. У дворац су га довукли везана и одмах бацили у собу у којој Је стари везир, пребирући бројанице, очекивао своЈу судбину. „Хасан-магаре", огорчен због неправде коЈа му се чини, три дана се драо, грдио и псовао наЈгрубљим речима, а затим се умирио, сео, подвио ноге с

/^ад је грануло пролеће, он осеЛ\. ти да му је у души све некако чудновато празно ... Осећао Је да се око њега све обнавља, буди, осећао Је пријатни дах пролећне свежине, али у њему самоме као да Је остао Једап непопуњеии кутак коЈи ниЈе могао бити надахнут лепотом пролећњег сунца. Свуда око себе видео је весело лице пробуђене младости коЈа Је, уз прикривен и шеретски осмех, крила у своЈим недрима срећу и љубав ... Увиђао Је све веће промене око себе и полако је почело да му пуца пред очима... Био Је млад, леп али несрећап. Био Је весео, али му је душа често крварила. Као добар и несебичан био Је радо примљен у друштву, али га се он клонио ... Мпого је давао, мало тражио и био неповерљив... Подносио Је жртве али их није захтевао ... Према девојкама Је био непажл,ив, понеки пут чак и циничан, те су га оне, мада им се допадао, избегавале. Он их Је мрзео, презирао... Још у првоЈ љубави, пре пуних шест година, сахранио је он све своЈе лепе идеале о срећи и радости и од тог времена избегавао Је све што је у њему могло потсетити успомену на његову љубав према девоЈци која му Је бездушно, иако много млађа од њега, дала доказа о превртљивоети и подмуклости женске душе ... При дискусиЈама о женама само би одмахнуо рукама и ћутао. Али овога пролећа срео је њу — малу Лелу. Ни сам није знао шта га је привукао њоЈ. Да ли дубоке дивне црне очи, да ли њен осмех или свежа младост?... Виђао је Још зпмус како покаткад протрчи улицом, лака, хитра, док Је не заклони зид суседне куће. Дубоко у сећање утиснула су му се два жива, црна ока са дугим трепавицама, која су испитујући, пркосно гледала све око себе. Упознао Је неочекивано ... У први мах ни сам није знао шта ће и у њему се, за часак, опет пробуди она суревњивост и мржња. Размишљао Је, али два црна ока и њен весели осмех, наЈзад, однеше победу. Време је летело ... Од приЈатељства разви се љубав. Можда је томе било криво пролеће, или црне очи, тек он осети, Једнога дана, да Је воли више него што мисли. Мај Је лагано низао дане љубави коЈа Је цветала и расла... Оп Је бивао све искреннЈи и осећао све више да та девојка претставља за њега све, Јер је његово срце куцало само за њу. Често Јој Је, док Је њепа рука мирно почивала у његовој, причао о љубави,

срећи и свему што Је лепо и племенито. Кад би се понекад препирали и опа му, у тренутном бесу, окренула леђа, он би стрпљиво чекао... Увек су обоЈе попуштали и то Је био најбољи доказ да не могу једно без другог. Али Једног дивног поподнева затече Је у постељи... У ватри, изнемогла и ситна, дочекала га Је раширених зепица... Са муком и болом слушао Јв како тешко и са напором изговара речи и гризао је усне до крви... Боловала Је тешко ... Сатима Је седео краЈ њене постеље и слушао њено тешко и испрекидано дисање и у њему се рушио читав Један свет. Свет среће и будућности ... Често, кад би болест мало попустила, онако ситну и врелу чврсто Је привијао уза се желећи да је спасе и отргне од црне авети која беше пружила своЈе грозне канџе. Желео је да пропадне заједно са њом, да подели сав терет болова и помогне јоЈ... Његово лице почело Је да се издужуЈе и бледи ... ЈБегов глас иостаде промукао и озбиљан, чело памрштено и пупо бора... НаЈзад, срећа се ипак осмехну ... Са првим врелим зрацима летњег сунца почеше и њене очи да биваЈу светлије. Она постаде веселија... За неколико дана, мада Још у борби са болешћу, она Је већ храбро одолевала и снгурним корацима ипгла путем оздравЈБСЊЗ.... Срећни даии се наставише и он сада, јаче него икад, увиде колико Је воли... Љубио је до бесвести, и осећао да има само њу, да живи само ради ње. Посматрао је њен омршавели лик и желео је да упије у себе сваку њепу црту, сваки осмех и осети сваки њен дах... Мислио Је опет на срећу и будућност, мислио Је на своЈу велику љубав. Али ... Да ли је судбина заиста тако груба, или Је суђено да све велпкв и искрене љубави буду покопане и заборављене. Да ли је увек потребно чашу среће и љубави платити болом и разочарењем? ... Лела Је изненада отишла — отпутовала ... Нзегов поглед Још увек безизразно лута и свуда тражи њен лик. Његова машта још увек живи у прошлостп, а срце лагано и болно крвари ... „Волим те" рекла му Је на растанку и те њене речи попут посмртног звона Још увеж брује у његовим ушима . Лагано хуЈи време ... Његово бледо лице још увек покрива бол, док и она, тамо далеко, можда, исто толико пати, Јер је изгубила срце коЈе је живело и куцало само ради ње...