Коло

^Пише; Анра Депланк^

— Не, али собар на телефону могао би после тога сам да потражи огрлицу и да је сакрије ... — Да, то је тачно, —одговори Филип. И нагло скиде своју собну хаљину. — Ја ћу ићи. Лично ћу их обавестити и одмах ћемо све ирегледати. — Не, чуј! Ако не нађеш код Галибјеових моју огрлицу, а не наћемо је ни на другом месту, могао би да створиш измећУ Галибјеових и нас врло непријатну атмосферу ... Филип погледа зачућено своју жену. — Добро, али претпоставимо да си заборавила огрлицу у колима своје сестре. Дениза те је довезла? — Не, Дениза није била вечерас код Галибјеовпх. Сама сам се вратила. — Ништа, пријавићу ствар префекту полиције. Он је мој пријатељ. Она га опрезно погледа: — То је потребно? — Ти си несватљива, мала моја. Неопходно нотребно... Није очекивао да ће се оиа насмејати и он се разбесне: — Дакле, смешно ти је што си изгубила бисерну огрлнцу? Којим си се путем враћала? То се мора навести у нријави. Зар ти је шамнањац помутио памћење? Којим си путем прошла, иитам те? Праскао је од беса. А оиа, као да се пренула, одмери Филипа од изношене собне хаљине и изгужване ниџаме до неизбријаних образа. Пред очима Јој искрсну слика другог човека, опасног и лепог. „Он се сад бесумње игра за-_ борављеном огрлицом и смешка се .. Да, јер ЈТила увек скида огрлицу са свог белог врата који он толико воли... — Губимо драгоцено време' — продужио је Филип. — А ти ћутиш. Као заливена. Не могу да разумем твоју хладнокрвност кад си већ усиела да изгубиш ту огрлицу. И не помпшљаш на мене, иако ја избегавам да начиним ар један нови пар одела, да под/ладим своју капцеларију ... Лила се није ни номакла. Посматрала га је .ћутећи, унорно. Чула је речи „Фриволност ... немогућан живот ... моја морална самоћа..." (>*т је говорио оноро, брзо. Савијао Је у рукама нозк за сечење хартије. И у тренугку кад чу речи „Као да ниемо једно за друго", и кад нож за хартију одјодном прште, Лила нагло устаде. — Да — рече она. — Нисмо једно •за друго. Филип се заблену у њу. — Шта? Шта то говориш? Она је поправљала наборе своје хаљине иа куковнма. — Кажем ... да! Да и да! Нисмо једно за друго. Зар ти то не осећаш? — Лила... Шта ти је? Ти си луда... — Да, луда сам. Ако тако хоћеш ... Јер овде... Опа стави руку иа грудн, у висини срца. — Овде чувам једну тајну, непрестане бткуцаје који ми причињавају бол, чувам једпу слику... Је ли ти то доста? Погледала је мужа право у лице. Он је брутално дограби за руке и свом снагом стеже. Лила се није бранила. — Пази — рече тихо. — Ако ме и даље будеш стезао, дознаћеш колико те мрзпм. До које мере престајем да пред тобом будем жена ... Да, ја те .... Он се није усудно да је даље стеже. Отнустио је прсте и она је нагло ућутала. Пребацивши огртач преко рамена, опа пође у своју собу додирујући махинално на врату место иа коме је обично била огрлица. Иза закључаних врата за тренутак је остала непомичћа. Хладпоћа која се увлачила кроз отворен прозор и потпуна помрчина помогли су јој да дође себи, да постане млада жена у искуиењу, — још не грешница, једна од многих младих жена што имају и криј.у своје тајце. Потреба да каже истину, да све призна, лагано је нануштала. Ода седе поред тоалетног сточнћа и упали обе лампе ... Пред њом, иа сточићу са огледалом, лежећи преко свог рефлекса, увијеног у полукруг, бисерпа огрлица коју те вечери иије била ни ставила, блистала је својим благим сјајем. Највећи бисер у средишту зрачио је светлошћу звезде у измаглнци, ведре и спокојне звезде, једва приметно љубичасте боје. Она дохвати огрлицу несигурном руком, притисну на прса живу кожу бисерних зрна и клону у столици празних, бескрајп-о празпих груди...

^^остоје две врсте запаљења. плућне II марамице: тзв. суво запаљење и / запаљење са изливом (ексудатом), или како ое у обичном говору сасвим Гогрешно каже „са водом". Стварно и у изливу који настаје као последица запаљења плућне марамице, има воде. као и у свакој ћелији, сваком ткиву и органу и свакој течности на1цег организма. Само, тај излив није обнчнл вода, слична рецимо савској или оној коју добивамо са чесме. У изливу, поред воде има и доста крвних беланчевина, белих крвних зрнаца и ћелија илућне марамице, поред других састојака, што је сасвим разумљиво ношто тај „излив" води углавном порекло из крви. Запаљење плућне марамице настаје обично изненада (болесиик се можда неколико дана пре тога рђаво осећао;, са дрхтавицом и трескавицом, впсоком: температуром, до 39°, пробадима са стране оболеле марампце и у почетку сувим кашљем. Али почетак мож^ бити и мпого блажи,.па и тако благ да болесиик и ие зпа да је болестап и да данима, па и недељама вуче болест иа ногама. Он се истина пе осећа најбоље, има можда мање пробаде са једне стране грудног коша (обпчно мисли- „назеб" нли „реуматично обољење мншића") па и мале температуре од 37 Ј до 37 5 на које не обра.ћа парочиту пажњу. После недељу или две даиа појављује'се излив којн молге битн малн или врло велнки тако да је потребпо да га лекар извади из грудне дупље. По себи се разуме да запаљење нлућне маг рамице може да прође и без излнва, да остане гзв. „суво" запаљење и да св болесник од њега излечи. Запаљење са изливом не значи у правом смислу иогоршање болести, нанротив може се сматрати као повољаи зиак, јер се изливом организам бпаии од болести. * Обично се сматра да је запаљењг плућие марамице последица назеба; Тачио је само то да тзв. назеб тј. прехлада, али и други моменти, као душевни и телеснн премор, бриге, душевпе патње, телесни премор, слаба псхрана, недовољан одмор итд. могу бити непосредни изазивачи болести. Али сви ти моменти заједно не М1>гу да изазову занаљење плућие марамице, било „суВ ј ", било „са изливом" ако у организму ие постоје туберкулозни баиили. Према томе свако заиаљење плућне марамице носледица је тубсркулозие инфекннје. Али овде одмах треба додати за све оне који су од њега боловали, који сада болују или који ће боловати, да оно не значи туберкулозу у правом смислу речи. * По правилу болесник од запаљења нлућне марамице оздрави и никада не постане туберкулозни болесннк. Али ако болест није нарочнто опаспа, она захтева Да се нарочита иажња и нега посвети болеснику. Он треба пре свега да остане у постељи за све време бо.^есги, да буде у душевном и телесном миру и да се добро храни. Из горе наведених чињенипа лако се може извести закључак зашто има сада све више и више" болесника са запал>ењем плућне марамице. Нередовпе прилике у којима живимо-, веЉе бриге и већи напори, како душевни, тако и телесни, а пре свега слабија исхрана, изазивају попуштање одбранбене спаге организма против свих инфекцпја, па и против туберкулозне, коју сваки од нас, ма како здрав био, носи у себи јер се некада у животу, обичио још у детињству заразио туберкулозпим бацилима. Ако је инфекција била п сувише јака а организам и сувише слаб, настаје права туберкулоза; али ако је инфекција била слабија, а тада отпорност оргапизма довољна, онда се, у то време, никакви знаци болести пису морали испољити. Опи се јављају тев онда када, из многих разлога, отпорност организма попусти. Али благодарећи слабој ипфекцији и релативио јакој одбрани оргапизма, туберкулозио обољењо се иопољава у свом најлакшем и иајповољнијем облику, у виду запаљења плућпе марамице. Др. с.

Зашто има све више случајева запаљења плучне марамиде ?

ла ие опет доћи доцкан. Тим седељкама код Галибјеових никад краја. А моја жена увек оберучке прнхвата позиве. Тамо увек има некога да јој примети како су њени зуби и њена огрлица истог порекла... А да сам продао ту огрлицу..." Он уздахну и поче размишљаги о пријатним променама које би у кућу донела продаја огрлице, нородичног наслећа. Нов стан, нов намештај... Али та огрлица просто је залудила Лилу и. он јој је оставио. Ујутру је носила под кућним хаљинама, поподие на црпој хаљини, увече око нагог грла. Спавала је са својом огрлицом ... Филип Марга скиде уморно наочаре. Баци површан поглед на намештај од црвене коже и црног акажуа, достојанств^јго охол и стар, такође наследство од породице у којој је важило начело да ништа не сме да се баца и да све може нечему послужити ... Звонце одједном зазвони и Филип пожури да отвори врата. — А, ту си! Али откуд да вечерас пораниш? Тек је прошла поноћ ... Она га скоро одгурну прилазећи камииу. — Страшно ми је хладно. Напољу бесни северац. Разуме се, ти о томе појма немаш. Главио да је теби топло... — Да — одговори оп. — Посматрам из далека вас, заточенике на робији задовољства, и с особитим уживањем спремам једну одбрану.

— МОЈа огрлица! Ох, моја огрлнца. — Ти ... ти си је изгубила? Ох, моја огрлица, моја огрлица ... — Де, де... Чекај, видећу у иретсобљу ... У лифту ... Доле у вестибилу... За име божје, немој губити главу! Лила се већ била прибрала. У исто време, сетила се свега што се вечерас догодило. „Како сам се уплашила ..уздахну она. Да, огрлица се налазила иа једном сточићу порсд црпе вазе с ружама, у стапу за који Филип никад иеће дознати да је Лила тамо ишла. 0, нпкада неће дознати ... У њеним образима опет се појави румеиило. — Нишла — рече Филип вративши се. — Али не очајавајмо. Не треба да губимо из вида да ми је мајка, за случај крађе, оставила забелешку тежиие сваког од четрдесет три зрна бисера. Најпре телефонирај. — Да телефонирам? Ја? Коме? У очима јој се огледао страх. — Галибјеовима, него коме! Буди хладнокрвнија, Лила... — Али они су легли ... Помисли, већ спавају ... — Баш ме брига ... Пробудићемо их... — Пази, Филипе ... — Шта да пазим? Да још водим рачуиа о томе да ли ћу узнемирити доброг Галибјеа кад је реч о драгоцености од...

/•ртта оноћ. Таман да завршим. Пре јеШ | дан она се неће вратити ... - — Адвокат Филип Марга опет се удуби у проучавање предмета своје парнице, на чијем је данашњем рочишту, почев од оптуженог, па све до сведока и оштећене странке, свима било страховито досадно. Одговори оптуженог сводили су се, читава два часа, само на немарне једпосложне речи ... филип стави комаи дрвета у ватру, седе огриувши се у свој собни огртач и још једном баци поглед на злокобни дрпи часовник. Свим срцем усамл 5 еног човека желео Је да му се жена што пре врати. „Ли-

Филип се смејао, задовољаи што опет чује тај помало пискави глас, што види ту плаву косу и два необично блистава ока. — Збил,а? — упита опа расејано. Нека занимљива парница? Она се завали у стару удобну фотељу, задовољно уздахну и склопи очи. Имала је на себи нежну хаљину бледоплаве боје. — Уз неке светле боје — рече Филип, — налазим да је огрлица сувишна. Она се осмехну склопљених очију. — Мислиш? — Мислим. Уосталом, то је и твоје мишљење, јер вечерас ниси ставила )ГРЛИЦУ. — Шта? Лила скоро јаукну. Уставши нагло, лринела је голу дрхтаве руке.