Коло

{ "у«.осн Млађа, пре свега, никада у V/ животу иије постио. Једиио на Велики Петак, па и тога дана једва чекао да изиђу звезде те да се само омрси... Ни мали ни велики ност, ни онај божићни ни онај ускршши г. Млађа није фермао... Не зато што пије био нобожан... Напротив. Целог свог века, и деле своје чиновничке каријере био религиозан, чак дубоко, празиовао и сведе и гајио неку нарочиту л.убав за црвено слово у календару, али, ето, пост није марио... Његова боља половина госпа Каја шта све није радила да га натера кад су навршили десет година брака да пости, бар три недеље, али није уснела. Иокушала је то и кад су навршили двадесет година брака, па онет ништа, иако била спустила пост на две недеље. Најзад по трећи пут била навалила да иости и то само недељу дана, кад су папунили, срећио, тридесетогодишњицу брачног живота. — Не могу, жено, па да ме убијеш... Не да ми нешто изнутра тако, да постим па то ти је... И нешто изиутра јаче је од мене самог, па чак и од мене и од тебе заједно... Копкало, разуме се госпа Кају шта је то изнутра било што му неда да пости као што цео свет ради, али никада није могла.да дозна... Уствари то само она пије могла да дозна, а ближи иријатељи г. Млаћини знали, наравно каква је то „изнутрица" тиштала и није му давала да се нреда посту... Г. Млаћа је био стари грешник. Волео ,је да спусти своју ћелаву главицу на свачије раме, и то је био главпи разлог. Оно и многи други воле то што воли г. Млађа, и баш зато су и постили да би им греси били предани забораву, односно опроштени. Ту потребу да се испости и да му греси буду опроштени осећао је и г. Млађа, и почињао би с постом али би се још истог дана огрешио, тиме што би неку од својих ближњих — из канцеларијв — пољубио, па као сваки грешник напуштао даље пост. И ишло то тако... Приближила се такорећи и четрдесетогодишњица брака, па госпа Каја опет навалила: — Матори, сад има да ностиш... Само десет дана... Сад о божићиом посту. Неће ти бити тешко, јер смо ионако дотерали до дувара с нашим резервама у погледу масти... — Море, батали, жено ... Знаш да немам чврст карактер... — Али кад те молим... Сад је рат... ГГрилике су такве па да заједно самном постиш... И, овамо онамо, госпа Каја га убедила... Постио г. Млађа три пуна дана и то по свим православним прописима. Кад било четвртог дана, он остао нешто дузке у капцеларији да посвршава нека несвршепа акта, па му се оиако занесеном у цифре и датуме, омакло и пољубио госпа Нату распуштеницу (његову чиновниду). И пољубио је па ником пишта, да се госпа Ната, тамо негде код тридесет и четвртог пољупца није присетила нечег, па вриснула и отскочила: — Ију! Млађо! Пропали смо! Грепшом г. Млађи се отсекле ноге: — Како пропали. Зашто...?! — Па огрешили смо се о пост! — Тачно! — нромрмља г. Млађа... — И то може да нам се освети. — Може! Не кажем... Само шта ћемо сад... — Ништа ја нећу да се причестим! — рекла госпа Ната. — Па готово, пећу пи ја... И г. Млађа, у свој својој истииској побожности пе би се, зацело причестио да га не притисну госпа Каја: — Мораш! Уосталом писи се омрсио и зашто да се пе причестиш после толиких година... Него, сутра рано изјутра, Боже здравља, идемо у цркву Ружицу па да се причестимо, а у подне бпће ручак: ђувеч с месом, и гужвара са сиром... — Ама, жено, мани, молпмте... Не-

ћу... И после, вндиш владају заразе, а ја сам слабуњав... Причестићу се у души... — Ајак... Мораш ... Сутрадан сабахиле, нробудила се госна Каја Чула иеко мрмљање и то је пробудило. Кад се мало расанила н кад је ослушнула чула г. Млађин глас, очигледпо из дубоког сиа: — Осећам, оче ирото, грижу савести и зато сам дошао да се исповедим. — Ју! — цикнула госпа Каја, али се брзо савладала, и схвативпш ситуацију, предузе онако у спаваћој капи и рекли, протину дужност: — А, шта ти је иа души, сине, рецн и биће ти све оирогатено? — Вх, оче прото, стари сам грешник... Ето и овај, један једини пост, па сам га забрљао... — А, чиме синко! — питала госпа Каја као прота, кроз своју вунену мараму да јој глас буде што крупнији и духовнији. — Па, ето... постио сам... А, отимао сам се... Знао сам каква сам нанаст... И, баш некако уочи поста, она Иата и ја... Госпа Каји застаде реч у грлу. За тренутак оста забезекнута, а онда од-

баци онај шал па свим својим природним гласом дрекну што је више могла: — Која Ната!?! * То исто јутро госпа Каја пође иа причест. Грешии г. Млађа кад је видео шта је излануо савио се и замолио: — Кајо, опрости!... Ето видиш да није за мене то...

А, госпа Каја, да не ремети свечаиост причешћа, оћутала, и добацила тек с врата, на изласку из куће: — Кад се вратим с причешћа разговараћемо... * Кажу да му је госпа Каја одредила пост од шест месеци — под кључем и својеручним надзором! М. Дим.

с т о р и п н аруге ДНЕКАОТЕ?

ИЗ ВАЉЕВА У ВИЗБАДЕН Седео Љуба Ненадовић у некој ваљевској кавани када се зачу с улнце силна бука. Сви полетеше из каваие да. виде шта се догађа. За столом остао сам чика Љуба. — Шта значи та узбуна? — упита Љуба своје пријатеље када се вратише у кавану. — Да видите, чика Љубо, шта се десило! Неки дивљи вепар упао у град па полетео за неком питомом свињом!

Каква само трка пастаде кроз Ваљево! — Море иије то никакво чудо! рече на то Љуба. — Због једне привлачне даме ја сам једном приликом полетео из Ваљева чак у Визбадеи! ЧИКА-ИЛИЈИН ЗУБ Заболио чика-Илију зуб и отекао му образ. Тако неаол.ног и отеченог Илију срете неки пријатељ, познат по томе што је сваком давао савете: — Шта је то с тобом, чича? — Хаволски ме боли зуб! — Е, тако? Сад ћу да ти кажем како ја лечим зуб! Легнем ти поред своје жениде Милеве, ставим образ на љене груди и од топлоте зуб престане да боли. — Сјајно! То ћу и ја да проДам. Је ли твоја Милева сад код куће? ЧИЧА ИЛИЈА КАО ЋОРАВКО Било је то пре 1914 године када се чича Илија с друштвом решио да пређе у Земун на випо. Претходно је пошао у Савски комесаријат за објаву. — Како ти Је име? — упитао га је практикант. — Илија Стапојевић! — Заипмање? — Глумац! Дошао је на ред и лични опис: глава округла, проседа коса, нос шпрок и... ћорав на десно око! Весели чича Илија све дотле је зкмурио на то око! Практикант поче затим да провсрава састављени личии опис, а чича Илија у том трелутку зажмури на лево око.

Шта је могао практикант друго да уради, номисли да се забунио и прецрта оно „десио око" и написа „лево"! Опет подиже главу кад има шта да види: чича Илија опет жмури на десио око! — Па иа које си бре око ћорав, оца ти твог глумачког? — наљути се практикант и узе да пише нову објаву. ВЕТЕРАН И ВЕТЕРИНАР Истакнути политичар и национални радник прота Милан 'Бурић славио свој јубилеј, па се на банкету њему у част нашло много званица. Више говорника је истакло патриотизам и пожртвовност овог пашег угледног ветерана. Устао је коначно и неки јубиларев земљак, подигао чагау и патсЈтичним гласом узвикнуо: — Дижем ову чашу у здравље нашег старог ветеринара проте Ђурића! МУШИЦКИ У СЛИКАРСКОЈ ГАЛЕРИЈИ Године 1828 песник Лукијан Мушицки, тада всћ епископ, посетио сликарску академију у Бечу праћен неким младићима Србима. Лукијан, нетпто замишљен и расејан, на улазу у дворану се ирекрстио. Његови пратиоци, аесвесно, исто учииише. Мушицки се тада осмехпу п рече: — Тако и треба, јер је и ово храм! СПАСЕЊЕ ЈАНКА ВЕСЕЛИНОВИЂА Седи Јанко Веселиновић у друштву код „Три шешнра" и прича: — Море, људи, ноћас замало не изгубих главу!

СКЕРЛИЋ И ШТАМПАРСКЕ ГРЕШКЕ Неки писац дао чланак за „Српски књижевни гласник". Како се у напису поткрало неколико грешака, отишао уредиику др. Јовану Скерлнћу да се иожали. — Да ли се види да је ово гатампарска грешка? — упита га Скерлић. — Не 'види се! — Сјајно! Кад се пе види да је грешка, онда је све у реду. Сем вас нико неће ии да примети!

— Шга кажеш? — запрепастшпе се његови пријател,и. — Како је то било? — Ето како! Ту у Скадарлији имам стан у кући, која је у турско доба била нова, а сада трошна и рабатна, таваничи натрула. Синоћ, после оне силпе кише, једна грдна греда се одвалила и сручила управо па мој кревет. — Па како си се спасао? Дела причај! — Знаге, то се догодило пред поноћ, а ј* у то доба ннкад нисам код куће!

— Да, али овде се впди! — рече упорни писац и ноказа извесни пасус. — Па шта се онда л.утите? Сваки ће да види да је то штампарска грешка и ствар је опет у реду. Скерлић је па тај начин увек успевао да умири сараднике свог листа, који би се секирали због неизбежиих штамнарских грешки. ГИГА ГЕРШИЋ И МУВЕ Професор Гига Гершић седео за својим омиљеннм столом вод „Дарданела" и поручио каву. Таман нагао да пије када примети како по кави пливају две муве. Гига ће тада рећи келнеру: — Слушајте. пријатељу, ја сам тражно капу али не и муве. А кад већ хоћете и њих приде да ми дате, сервирајте ми одсада друкчије. Донесито ми муве у једној тацни, па ћу ја сам ставнти у каву онолико мува, колико будем мислио да треба! ШТА КОМЕ НЕДОСТАЈЕ У једној београдској кавани Тин Ујевић водио с неким другим песником жучну књижевну полемику. Тинов колега се напослетку наљутио и осорно рекао: — Шта ја уопште са вама дискутујем? Зар са човеком коме је име Август? Недостаје вам само још оно „глупи", па да сваки зна с киме има посла! — А вама, — одговори Тин, — фали само име „Август", па да све буде у реду!