Коло

Српско коло Нек се вије, К'о тробојка Србадије... Будите нам ведри чили Ви Српчићи наши мили!

М ЈЕ т ЈЈ| Ж €Е ГА 3 ЈВ1СЈ> ЈД Ж Ш П О У 41

тгг<5и сиег -

гила је ноћ, та.мна ноћ. Ситна бубида изишла је у шетњу мало дубље у шуму. Месец јој се смешкао иза белих облака. — Овај месец би хтео да св »алт> са мном игра! — миелила је у себи бубица. Сакрила се иза стабљике полусмрзнуте траве и кадгод се месец иза облака иоказао, рекла му је: — Бу-бу-бу! и одмах се оиет сакриЛа Играли су се тако дуго. Одједном је дошао један већи облак и бубица више није видела свога веселог и дале-

ког друга. Оневеселила се и пошла даље на нут. После краћег времена је вастала. Хладан оштар ваздух тако је дувао да је бубида почела да дрхти од хладноће. Зима јој је прожимала цело тело, а назад није више знала да се врати, јер је био већ мрак. Погледала је још једном горе, али месеца тамо више није било. Али шта је то? Приметила је три звездице, како су се у путиле одозго право н.ој. Виле су врло лепе и трепериле су. Бубица није знала шта то значи. Није знала да могу звездице да падају с пеба доле и да буду тако лепе. Подигла је још једанпут плашљиво очи горе и гле, још једна звездица, исто тако лепа као и оне малопре, ночела је да пада. Беле сјајпе звездице! Бубица је губила свест када је видела крај себе све више и више зве8да, све беле и једна лепша од друге. Глава јој је клонула од умора и пала је у дубок и тежак сан. И у сну треперило јој је пуно звезда пред очима. Тих звездица гомилало се око бубиШ све више и вигае. Још јој је само носић испод њих вирио. И више се у-

Уврштене слине бр. 4

I #4

1 \

л*"--

шф

опште није видела. Сањала је под дебелом нерипом свој последњи сан... Више се није ни пробудила... Свитало је... Млади петао се протезао иза сна, отворио једно око и већ је отпочео јутарњи поздрав: —Кукуррр... — али нагло је застао. Цела земља као да је била иосребрена. Тако нешто он још није видео, јер му је ово прва зима. Ишао је тамо-амо, будио коке и свима показивао какво се чудо десило преко ноћи. Али кад су му други објаснили шта је то, био је много радостан и закукурикао је још много јаче и веселије него обичпо. Не једаппут, него три пута. Није мпого времена прошло, а са свих страна чули су се усклици деце: — Снег, снег... Три петла •у« ило једном једно двориште и у ње/$ му је господарио краљ Петао. Ка- _ да је остарио, сазвао је све коке' н саопштио им је: — Нећу више да владам. Хоћу да се одморим. Изаберите себи другог господара. Коке су молиле: — Имамо три петла, један вдо други, и избор је врло тежак. Ти си паметан и помози нам да изаберемо господара. — Добро, рекао је петао, помоћићу

вам. — Баците на ово место зрна и зовите првога! Коке су сипале зрна и звале првога. Млади петао је мислио да је стари изабрао њега за наследника. Ишао је гордо, подигнуте главе и гледао на коке шта о њему мисле и није због тога ни приметио зрна. Дошао је чак до старога Петла. — Склони се у страиу и чекај, ре,као му је стари. Коке су звале и другог петла. Овај је ишао и кад је видео зрна на земљи, брзо се сагао и покљуцао сва зрна. И њему је стари петао рекао исто оно што и првоме. Попово су коке разбацале зриа и звале трећега. Трећи на све стране пажљиво гледа. Посматра кокице и примећује зрна. Одмах је сав сретаи позвао све коке да заједно са њим покупе зрпа. Стари петао био је задовољаи и рекао: — Овога изаберите, он ће добро да влада. Тако су коке и урадиле и он с#гурио још и данас влада на овом дворишту, ако није и он остарио, па нашао замену. • Сима и магла „Како магла бива?" — питао се Сима. Сетио се најзад, па причао свима: — Не би Сила, чујте, ова магла густа, да људима она не иде из уста! М. Васкип

Зебра

Батица и сека, радозналци мали, пред кавезом зебре у циркусу стали. Гледали Је дуго, око пола сата, и секици тада рекао Је бата:

— Е, баш пиЈе тако, већ је како велим: та Је зебра црпа, са пругама белим! У свађи се овој и побише здраво, али Једно другом не даде за нраво.

— Како видим, секо, та је зебра бела, па пругама црним премазана цела.

Ово исто, децо, питаће се свако. а одговор том Је: и тако и тако!

М. Васкин

Ко се туђим кити смешан мора бити

Дао себи патак чудноват задатак: да му буде реп, ко паунов, леп. Мислио је како то да сврши лако. Ал' му крај све муке, не пође од руке. А због чега? Знате, и секе и бате: није имо иера да свој реп дотера, да му се свак живи ко пауну диви. Ал' га завист пекла, па му тихо рекла: — Кад друкчије није, биће најмудрије: да пера украдеш. Шта му друго знадеш? И што завист рече, оно се и стече. Једног лепог дана, крај патковог стана, паун се прошета између дрвета. Чим га спази патак, скок направи кра-

так и три пера лепа откиде му с репа. Паун смотри крађу, ал' не хтеде сваћу, већ кроз осмех слатко рече патку кратко: — То слободно носи, ал' остаћеш ко си! Патак се пожури и реп накинђури с три крадена пера, па стаде да звера: да л' га пилеш туна гледа ко пауна. Ал' би лоше среће. Кад ста да се креће, даље или ближе, свуд га потсмех стиже:

— Ко се туђим нити мора смешан бити. * Читаоци мали, да л' би касти знали: да ли има ђака, које жеља јака за похвалом гони, па су зато склони (као перје патак) да туђи задатак нрепишу и смело, као своје дело, ноказују сваком с охолошћу лаком? А. Л. Таког му је суђено... Знате људе богате. знате и сироте; Има пуних пакости, као и доброте. Тако вам је у свету гдено људи живе: Једне само хвале, друге увек криве. Па и код животиња није ништа боље: Једне човек милује, друге опет коље. Ето, бедно магаре (шта је Богу криво!) Вуче јадно батине докле-год је живо. Често нема да једе; нико га не поји. Под теретом великим повасдан се зноји. Ап' оно је скромно, никад се не тужи, Тако му је суђено да га сваки ружи! Препевао Ал. Е. МилићевиН ЦпШШЉ <АШ (пи ЏаШАПО-? Ког јунака мајка роди Нека проба и погоди Исто име. које ходи И по гори и по води. (ТЗЛО (1 и ЂНИНТЈ1ГП — « (I V X) А. Л.

Р Е Б У С