Коло

Ћако ]е једап од њих изгубио, остали су добри пријагељи... уопште нема калдрме. Притом се не сме служити никаквим помоћним средствима, али му зато стоји на расположељу цео дан, од јутра до мрака. — Поздрави се с парама! — добацио кочијаш пакосно мотористи. Рано ујутру били су ТЈорђе и Радован, заједно са сведоцима, на дунавској обали. Кочијаш стигао први. Ратоборно јучерашње расноложење било га је нотпуно напустило. — Много блата, брате Радоване! пожалио се. — Много! — сложио се хладнокрвпо моториста. Поћутао кочијаш, а онда продужвд: — Коња ћу убити, крда лолејлити. Него, да нам о§ вватб паре ... Јбк! — запео лађар. Ђорђе је увидео да опкладу не може ни у ком случају добити. Покушао је да па неки начин извуче новац. Али лађар ни да чује. Настала свађа. Али ту су били сведоци. Кочијаш није имао куд. Признао је да није у стању да одржи обавезу и да лађар може да носи новац. А Радовану Гајићу, мотористи с Дунава, није било стало до новаца. Однео 12.000 динара у кварт и поклонио београдској сиротињи. Кочијаш ТЗорђе Вељковић више никоме не досађује хвалећи свог коња Арапа...

(Онимак: А. Оииић)

^"»ојадио кочијаш Ђорђе Вељковић М целом Дорћолу. Дође у кафану, V« / поручи сатлик клековаче, раскорачи се, набије капу на потиљак, и нокаже напоље бцчем: — Ногледај га! Море, нн Вцда.. вијојла му није разаа.;.. А јак је каОц , . Ђ.а.Чг~ Л5комотива... Ето, јуче сам вукао песак. Тону и по извукао ,с дунавске обале... Прекипело Радовану Гајићу, бродару ;мотористи из Бјељине. — Зар твој Аран? Тону и по песка? Батали, човече! И као да је Ђорђу дирнуо у најсветије. Плануо. Разгоропадио се. А моториста мирно продужио:

— Можемо и неку пару да метнемо. — Важи! — Кладим се у пет хиља/И ДИнара да неће за јздад даи ви нола извући С, МЈта№е ооале. Дела кафана дигла се на ноге. Неко из угла потегао за новчаник. — Мећем хиљаду динара на Радована! — Две на твоју једну! — праскао кочијаш. За тили час створила се на столу гомила новаца. Тринаест хиљада динара. И била готова погодба. Кочијаш ТЈорђе Вељковић, овдашњи, има тог и тог дана да извуче са дунавске обале три четврти тоне песка кроз улице у којима

{}&€< СЏ

ИСТОГ ЧОВЕКА...

еки румунски листови донели су пре извесног времена једну врло занимљиву репортажу о трагедији две младе и лепе девојке из једног румунског села на обали Дунава, које су заједнички извршиле самоубиетво, јер ннсу могле да одлуче коме ће од њих две припадати човек кога су обе волеле. Ова несрећа оставила је тежак утисак у целој околини, а нарочито у њиховом родном селу Тополокуи, где су их сви волели. Марија и Илеана биле су сестре. Прва је имала шеснаест, а друга осамнаест година. У једној несрећи изгубиле су родитеље још кад су биле сасвим мале, и нека даља рођака узела их је код себе, у своју кућицу на обалама великог, спокојног Дунава. Марија и Илеана биле су више него сестре. Могло бн се слободно рећи да међу њима није било никаквих тајни које једна другој пе би хтеле да повере. Њихово нријатељство било је тако велико да се чак огледало и у истим особинама њиховог држања и њихових дражи. Поред тога, биле су невероватно сличне једна другој и можда је у томе и лежао узрок њихове несреће. И ма да је међу њима било разлике од две године, Марија је била слична Илеани као јаје јајету. Многи су их сматрали близнакама. Још је било занимљивије кад су две сестре пошле у школу и кад пи сам учитељ није мо-

гао да их разликује. А да забуна буде још већа, њихова рођака, која се о њима старала, унорно се трудила да их нотпуно исто одева. Девојчице, иначе врло бистре, брзо су искористиле овај стицај околности. Марија је увидела да она није увек нринуђена да научи своју лекцију, јер место ње може да оде у школу и да одговара њена сестра Илеана. Тим безазленим триком служила се и старија сестра коју је понекад у разреду замењивала млађа. Разуме се, Марија је имала много више муке да научи лекцију од своје старије сестре, јер је у школн учила лакше ствари. Девојчице, док су још биле у школн, нису се само заустављале на томе да варају учитеља. И њихови другови и другарице били су врло често жртве ове запањујуће сличности. Марија и Илеана су већ одрасле. Једног дана Марија ухвати Иле>а.ну поверљиво под руку и поведе је устрану. Било је то на једној вечерњој сеоској забави. — Драга Илеана — рекла јој је млађа сестра. — Догодило се нешто заиста крупно. Јоника ми је понудио да ме отпрати до куће. — Јоника? — насмејала се Илеаиа. — И он се, јадник, преварио. Уствари, он мене треба да отпрати до куће. А лепи Јоника? Он је напослетку увидео своју ногрешку и измирио се-

стре понудивши им, и једној и другој, да их отпрати заједннчки до куће. Размишљајући о томе, младић је увидео да воли и једну и другу девојку. И све то му је личило на неку занимљиву, несташну игру. Међутим, ово се убрзо показало км доста непрактично. Ако би на кекој игранци морао да пошаље Илеани букет цвећа, био је принуђен да исто тако леп букет пошаље и Марији. И готово увек били су све троје заједно. Зато је Јоника просто одахнуо кад је приметио да према Илеани показује све већу пажњу један његов друг. Али, нешто доцније, што се друг више интересовао, Јоника је постајао љубоморнији. Он је знао да не може имати обе девојке, али ииак није хтео да их одваја. Указујујћи нарочиту пажњу час млађој, час старијој сестри он је потпуно обесхрабрио своје другове и они више нису ни покушавали да се удварају лепим девојкама. Али Јоника је убрзо увидео безизлазност овог положаја. Он више није могао да одлучи коју сестру више воли. Покушавао је да откидајући латице са цвећа назре шта о томе мисли судбина, али је и даље био неодлучан. Отац Јоникин био је имућаи сељак и обећао је сину повећи посед кад се ожени. Младић је већ био дорастао за женидбу, али проблем да се одлучи илмеђу две сестре задавао му ,је сваки* даном све више јада. Марија и Илеана, опет, биле су искрене једиа према другој. И још више него иокрене поштене. Биле су одвећ безазлене да науче да је „у љубави и рату све до-

звољепо". И таЈ пбложа] 8ивад Је свв мучнији. Једног јутра било је ове одлучеш* Неки пастир видео је ове сестре у нв« помичном загрљају уврх једног понора над ДунавоМ' на такозваној Девојачкој стени. Мало доцније, и даље загрљене, њих две су се о криком сурвалв у Дунав. Својој старој рођаки, код које су живеле, оставиле су писмо у коме кажу да ни оне нису могле да виде бар један начин да се из тог тешвог положас ја изиђе, јер су га обе подједнако много волеле да би га могле једна другој препустити. А Јоника, дознавгш . за несрећу. покушао је да пресече венв. Међутим, хитном лекарском интервекцијом он је, срећом, спасен. У болници, кад је дошао свести, изјавио је: — То је моја погрешка- али ја са* их обе волео.. • ШТА ЗНАЧИ СРЕЋА? Тјити &4А>ен.? То је бесумње једна од најдраго* ценијих тајни среће: бити вољен; не само да вас воли бићв које с вама дели живот, већ и они који вас окружују, сродници и пријатељи. Зашто нас обично обузима толико узбуђење кад се сетимо првог детињства и зашто тврдимо да су нам то били најлепши, најсрећнији дани? Нијв то увек због легенди које се увек завршавају прослављањем прошлости, због потсећања на безбрижно време без икаквих одговорности нити због извесне туге која нас сколи кад се пробуде успомене на године од првих невештих корака до одласка из родител>ског гнезда; то је зато што у тим нашим успоменама постоји и даље топо и незаменљиво зр^чење љубави која нам је указивана док смо још били сасвим мали, највеће љ^бави за коју л,от знају, кајчине љубави... А у животу, доцније, и највећи саможивац осети неизбежну потребу да га подржава наклоност, љубав оних који га окружују. Ко је мизантроп у већини случајева? То је човек коме су V једној или више црилика недоетајала ссећања ближњих која је очекивао. Због тога, он тврди да та осећања не постоје, као што човек који стално живи далеко од приморја тврди да не постоји море, које није ни видео. Он их пориче и он се више заиста не може осећати срећним. На несрећу, нису сви људи заводљиви као дон Жуан нити изгледају као неки симпатични младићи према којима се одмах испољавају наклоности. Многи од нас треба вато да уложе известан напор да би били вољени, а сви се морају трудити да што дуже буду вољени. Међутим, то нијв нимало лако. То захтева много дисциплипе над самим собом и огорчене борбе против паших страсти, нагона и наше саможивости. То захтева бескрајно много одмерености, разумевања, психологије. Вештина да будете вољени саздана је на дугом стрпљењу. Па и онда нијв човек сигуран да је потпуно успео... Има једна пословица која каже: „Само златник сви воле". И тачно је да срећа у многоме зависи од љубави и нежности. Само их треба нађи...

Огпас рог. С. Бр. !»»»»„ од 4. X. 1?41