Коло

Л)у-$и кци •су тцели

ре извесног времена стигла је јеII диа научна експедиција у једно / & мало урођеничко село Велгиског Конга, у намери да сними на грамофонску нлочу стари језик овог племена, као и најстарије песме које ови урођеииди певају. Разуме се, њихова прва дужност била је да се спријатеље становнидима села и да им поделе дарове. Тек онда су поставили апарате да би снимили н>ихов говор и песме.

Урођеници који су се окупили иису внали чему те снраве служе и зашто се плоча окреће. Да би постигли њихову сарадњу, научници су их опет васули поклонима и објаснили им шта од њих желе. Урођеници су почели да чаврљају н галаме, а оида су ударили у песму, док се плоча окретала, а игла уписивала у воску сваки тои песме и говора. Кад је снимање било завршено, научници су се вратили у своје шаторе е отсвирали снимљене плоче неколи-

СВОЈЕ ГЛАСОВЕ

ко пута. Успех је био потпун. Тада је научницима пало на ум да пруже прилику урођеницима да и сами чују плоче. Занимало их је каква ће бити реакција. Кад је грамофон почео да репродукује гласове говора и песама, настало је право занрепашћеље. Најпре су се искуниле жене и деца, а онда су нагрнули ратници. Само је стари врач остао у својој колиби. По завршеној емисији, настала је мртва тишина. Онда су ратници појурили врачу и пастала је жестока дискусија. На крају, врач се окренуо научиицима и упитао: — Како је могућно да ова справа говори гласом мога народа? Ви сте сигурно украли гласове ових ратника и кад одете они неће моћи више да говоре. Вратите им њихове гласове... — Пристајемо — одговорили су научници. — Али ове плоче морамо начинити опаквим какве су биле пре него што смо украли гласове. Научници су се вратили у свој логор и за тили час начинили неколико копија снимл,ених плоча. Ова процедура изведена је под надзором врача, који свакако није знао шта се ту дешава, али није хтео да покаже да је толика незналица. После тога научниЦи су наредили логорском куВару да се све плоче изломе и скувају у чорби. Та чорба сервирана је урођеницима, пошто су они веровали да ће моћи да поврате гласове само ако их поједу. Кад је ова вечера била готова, свн су опет почели да певају, као да то раније доиста нису могли да чине и као да су стварно нојели своје гласове. За време те галаме и певања научници су једним скривеним анаратом снимили још неколико драгоцених плоча.

мЊоналазачи и

) ема сумње да су сви проналасци настали из потребе. Али ' људима који су поједине зашнслв спроводили у дело врло често је ускраћивана свака захвалност. Смртник који прилегне на посао да оствари пеки користан проналазак као да је проклет од оног дана кад се латио посла. Ту заједничку црту налазимо у историјама скоро свих проналазача. Некад је за осгварење замисли потребан цео живот и за све то време прогоне проиалазача повериоци, а жена и пријатељи му пребацују да је занесењак и да је неспособаи за живот. Врло често тај човек клоне на средини пута или већ при крају. А нису ретки случајеви да се његовим изумом користио други и да су лаворике стигле доцкаи, тек само да украсе његов гроб... Исто тако, догађало се толико пута да ј 'е проналазач постао жртва свог изума. Изгледа као да Природа гаји не-

заситу мржњу према оним смртним који су се усудили да се послуже њеним закоиима. Роберт Фултон, чији је Историски пароброд у прво време исмејан као „Фултоиова лудост", а доцније изазвао читав низ процеса у којима су се против њега окомили други проналазачи, био је жртва свог генија. Умро је од повреда задобијених приликом израде импровизираног модела његовог брода „Клермон". Кратко време пре своје смрти, Д. Б. Весон, нроналазач револвера, рекао је: , Ја сам жртва свог сопственог проналаска". И доиста, убрзо је добио читав низ живчаиих напада. Прогонила га је мисао да ће бити убијен. Никада није могао себи да опрости што је створио оруђе које ће сејати смрт и био је убеђен да ће погинути од куршума из неког револвера. Кад су га пријател.и уверавали да ће његово оружје донети

свету само до"бпо и да Ке служити за ваштиту слабијих и поретка, он је одмахивао руком и говорио: „Ништа неће донети, сем смрти.. ." И умро је ужасавајући се свог изума, после једног снажног живчаног напада. ГГроналазач вулканизиране гуме умро је од отровног гаса довршавајући свој проналазак у лабораторији. Он Је индустрији целог света учинио невероватне услуге, а својој жени и деци оставио само — дугове... Свакако је занимљиво да је један проналазач справе која се сматра претечом гиљотине осуђен на смрт године 1581 и да је казпа извршена баш справом коју је он изумео. Лудовнко Сфорца, који ј "е изумео „гвоздену ципелу" био је први који је умро мучеи овом страшиом справом. Проналазач једие примитивне дизалице која је служила за дизање терета

од хиљаду и по тшлограма приликом извођења грађевинских радњи, погинуо јв случајно кад се терет откинуо и затрпао га. Клистенес, који је у старој 1' рчкој ' изумео систем тајног гласања да би се лакше могли људи осудити на прогонство, био је и сам на овај пачин ирогнан. Један средњевековни пропалазач изумео је такозвапи „гвоздени сандук" који је био одвећ мали да би човек у њому могао да стоји или лежи. Он је био први који је у њега затворен. Племић који је краљу Лују XI преиоручио овај кавез био је осуђен да у њему ироведе десет година. Миого је још примера о проиалазачима који су страдали од својих проналазака. Још су трагичније приче о патњама у беди оних који своје пропаласке пису могли одмах да нокажу, а многи су генијални проналазачи остали и данас незнани...

Шта ће бити с прстима на нози

/?Лво питање ретко ко од вас постав1у ља. У први мах не може се ни замислити да би ирсти на нози могли да слуасе печем другом него ономе чему данас служе. Али научници нас уверавају да ће човек једног дана изгубити прсте на нози, из простог разлога што му више неће бити потребни. Ово тврђење је научно сасвим основано. Јер наши давни преци нису имали прсте на ногама опакве какве ми данас имамо. Њихови прсти су били много покретљивији и служили су истој сврси којој данас код нас служе прсти иа рукама. Али, током времена, они су изгубили своју иокретљивост. Нема сумње, кажу научници, да ћемо их нотиуно изгубити. Највише ће се задржати они прсти који нам помажу ириликом кретања. Као што је познато, ми имамо у свом оргаиизму око 90 разних оргапа ко ји нам данас ничему не служе. Довољно је да вас потсетимо само на то да неко може да стриже ушима, али да је то врло ретка појава. Тај човек има развијен један мишић који ј 'е код

Али свакако ј 'е најславнији од свих бескорисник органа слепо црево. Баш зато што је иекорисно, оно је у стању да створи организму велике непријатности. Међутим, слепо црево је наследство од наших давних нредака код којих је имало важиу физиолошку Функдију у варењу.

других л,уди закржљао, али су некад сви л,уди могли да стрижу ушима, да их покрећу тамо амо, како би лакше ухватили и слабији шум, баш као коа. или нас.

НаЈсре&ниЈи брачни нар Тешко је рећи да ли је који брачни пар живео срећније од Јана Баратинског и његове жене Лујзе. Па ипак, њих двоје нису се били видели двадесет шест година. Занраво, оии нису ни знали како изгледају. 0боје су били слепи... Пре 26 година веичали су се у једној скромној црквици, а њихова л,убав била је, ма колико то било невероватпо, заиста љубав „на први поглед". Лујза је већ била удовица са троје деце а и Лујза и Јан били су слеии од рођења. Али никада ниједап облачак није номутио њихову породичну срећу. Они су уснели да одгаје све троје деце, радећи вредно и предано. И били су готово поносни што с.у независни и што им ни од кога ниЈ 'е потребна помоћ. Јанова жена била је сем тога врло добра кројачица. Нешто невероватно, али она је многе боје разликовала. Она каже да јој је то било могућно да одреди само захваљујући свом чулу пипања, које јој је потнуно замењивало вид. Увече, кад би се њен муж вратио уморан с посла, Лујза му је читала књиге начињене но Брајовој азбуци, а онда би он узео своју виолину и отсвирао неку своју омиљену сонату. Ту идилу прекинула је смрт. Готово једно за другим, умрли су Јан Баратински и његова жена Лујза, најсрећнији, можда, људи на зомл,и, иако се пикад нису видели...

Оглашујте у

ЗЛАТАН НАКИТ СТАРИ И НОВИ КУПУЈЕМ: Дијамантв крупније, брилијантв све величине, златне зубе, бурме, прстеље, минђуше, брошеве, бразлетне, панце, сатове златне, сребрне и метапне само исправнв и од бољих познатих марака; старо злато оштећено, изпиад 'воћа"и З ено и г °Р вП0 сваку количину, купујем сребрне есцајге и остапе ма писањ,1 >едмета од сребра купује и највише плаћа позната фирма сописа, & »БРИЛИЈАНТ«, власник МИЛИВОЈЕ М. МИТРОБИЋ Београд, Ђорђа Вашингтона 6 — Тел. 28-706 30502, 1—2

ЗЛВТЛН НВКиТ И ЗЛВТНЕ ЗУБЕ

Есцајг, фото-апарате, догледе, хармонике, ћилиме и све боље ствари купује и ппаћа највише дневне цеие.

»СТОВИ

УГАО КР. МИЛАНА И ФРАНКОПАНОВЕ. глаа из Фравкопапове бр. 34. тел. 37-1(1. 30506, 1—1

оправкп перснских лТЕПИХА

-ддмдск , Каиднна 26 м«

КУПУЈЕМ ОРИГИНАЛНЕ И ПОДЕРАНЕ ТЕПИХЕ 30496, 1—1

СТАНОВНИЦИ НАСЕЉА КРАЉА АЛЕКСАНДРА! Дечије играчке и разие друге ситие робе добићете у Вашем гсрају у радши „В О Ј и Н" КРАЛ,А АЛЕКСАНДРА ВРО.1 271 (пре1«о пута Гајкно кафане) 30503. 1—1

итаЈта СРПСКИ ИЛУСТРОВАНИ лист

.ЈС

0Ј10«

Овако] »енп највишв |в отало ао тога да Оуае свежа а тиме млада и лепа, а то се поетиже негом коже, препаратима који њој индивидуално одговарају. Посетите стручљаке. питајте аа савет. послушајте га бићетв вадовољни. сођите ва бесплатаа преглед и КРУНСКА УЛ. 4 (Краља Фердипапда 2-а)

КОЗМЕТИКА „ЖАНА

Вршимо ручну и електричну насажу липа. тела и косв. ОтстрашуЈемо: бубуљиае. брадавипе. флеке. иаље. длачипе в другв недостаткв кожа. Молимо пељеие даме аа дођу еа својим теглипама — флашицама - исте кууЈемо. 30505. 1—1