Коло

ЗЖ Д Е1Д ДЖ СЕ РАЗОНОДЕ Ш ИО^Ч1Е Јади лажљивице Ренати/е

лима. Снег је покрио и брда и по"% ља. Заледиле се речице, заледиле и баре. Ето, заледила се и бара у којој је становала жаба Ренатија. Но, једнога дана допреше сунчани враци до Ренатије. Срце јој је бурно закуцало, а велике очи радосно засијале. — Сунце, сунце! — викала је радосно. Пронашла је рупу на леду и изишла вапМве. Вила је усхићена. Бара се белила покривена снегом, и све је било чисто, Село. Снежне пахуљице блистале су се на сунцу. Па ипак — чудно је било то сунце. Иако је још увек било онако исто златно и сјајно, није било тако топло. Његови зраци били су студени — Охо, зубато сунце! — узвикнула Репатија и пошла да се врати. Али, гле чуда! Рупе више није било. Заледила се. Јадна Ренатија покушала~ је да разбије лед, али узалуд. А било јој је хладно, врло хладно, да је просто осећала да јој се крв леди. Брзо је скакутала око баре, не би ли нашла другу рупу. Али, опет без успеха. — Смрзнућу се — прошапу-тала. И тада се сетила својих најближих комшија. Отресе снег са својих ногу и закуца на врата кртице Ксепе. — Ко је? — зачу се из кртичњака. — а сам. Ренатија. Крв ми се леди у жилама. Пусти ме да се мало откравим. И врата се отворише. Изиђе Ксена, пажљиво стави наочаре и погледа надувону Ренатију. — Баш добро што си дошла! Примнћу те, само ако ме научиш да се клизам по леду. — Не умем ни ја. — Тако, а летос си говорила да си млјстор у клизаљу. Не трпим лажљивцс. Збогом. И врата се залупише. Ренатија продужи пут. — Ако ме нико не прими, пропала сам. Покушаћу код гуштера Веце. 1№не слнке 1р. 5

&> 1

Ренатија га спази кроз пукотину на камеиу и довикну му: — Вецо, Вецо, прими ме у свој стан. Напољу је хладно, смрзнућу се. Веца протрља очи и када виде Ренатију, рече: — Сећаш ли се када сам ти јесенас учинио услугу? Обећала си ми педесет мушица и ниси ми донела Лажл.ивица си. Окрете се на другу страну и нродужи да спава. Јадпа Ренатија упути се пауку Миши. Он има добро срце. — Слатки Мишо, снег пада и зима је љута. Пусти ме крај тебе да се мало огрејем. А Миша рече: — Аха, ту си. лажљивице једна! Откад сам ти дао вуницу да ми исплетеш оковратник. а ти ми не донесе нп вуницу ни оковратник! Не, не, кол мене пема места за тебе. И Реиатија се упути својој барп. Крај ње ће провести последље тренугке свога живота. Ох, да јој је још једном да се нађе у њој, како би знала ла живи. И иикада не би лагала. Лаж нико не трпи. Нека деца. клизала су се по бари.

— Гле, жаба! — викну један. Он дохвати камен и баци ка Ренатији. Срећом, промашио је. 0, дивна чуда! Камен је направио рупу на леду и Ренатија с последњим напором ускочи унутра. Како је вода била топла! Весело је размахивала ногама. Ускоро се чуо њен глас: — Драге жабе, знајте да је лаж најгоре зло. Нека увек истина цвета у вама. И причала је шта јој се све десило. М. Васкин

Паметњаковић Перица лењивац овако је мудровао: — Зашто учиш? „Што више учиш. тим више знати; што више знаш, више заборављаш; што више заборављаш, маље знаш! „Е. опда зашто учиш? „Што мање учиш, тим мање знаш; чим мање знаш, мање заборављаш; а чим мање заборавиш, виЈне тп знања остаје! „И још једанпут, зашто учиш?" И пошто Пернца сматра, да ће впите да зна ако маље буде учио, не учи уопште. И много се чуди што у школи учитељ тврди да ништа не зна. Ипак би требало да највише зна.

Шумски духови

^""»тевица, син шумарев, и његов ( друг Миша лутали су целог дана по шуми. Око подне стигли су, у дубини шуме, до једне дољице, где се налазио срушен зид. — То је сигурно била пека кућа, нагађао је Миша. Можда шумска кућица? — Не, то је била гостионица, тврдио је Стевица. — Овде се види да је био некада пут. Кажу да је ту била гостионица и у исто време и ковачиица. 0чев деда причао је, да су ту вршили препад на људе, и зато је увек ишло удружено неколико кола заједно. А у овој гостиопици крили су се разбојници. Чак и два сина ковача из ове гостионице, момци као лавови, били су вођи у разбојничкој дружини. На крају су их похватали. Ова двојица су ту погинула. Кућица је опустела и срушила се. Кажу да је дуго било у њој вамиира. Људи су је радије заобилазили, или ишли стазом, а код ове рушевине сви су се крстили. — А сада нема више вампира? питао је Миша уплашено. — Више не, насмејао се Стевица. Али једанпут је инак мога оца подишла језа, иако је тек сумрак био. Окалемио је ову дивл^у баштицу око ових сушевина и међу дрвећем нарочито је лепо напредовала млада јабука и већ после годину дана имала је род: две јабуке. Једанпут у саму јесеп дошао је овамо, и јабуке, обе лепе и велике, вли не још потпуно зреле, биле су испод дрвета. Ставио их је у џеп и размишљао је шта је могло да их скине. Ветра тих дана није било, а у овој долиници је увек велика заветрина и тишина. Човек који би их стресао са гране или откинуо, сигурно би их и одиео. И отац се одједном, без икаквог разлога, много растужио, као на гробљу. И лула му се угасила. Мрак је постао густ а на оној јели заграктао је један гавран. И то је оцу било необичио. Гавран је плаха птица и неће да дочека човека. А добро познаје лугаре и зна шта су у стању са љим да учине. Отац је љљеснуо и узвикнуо неколико иута, али гавран је само прелетео на другу јелу и грактао и даље. Отац није могао да га слуша и дигао се да пође. Али главно је тек дошло. У једном жбуну нешто се покренуло. А онда опет... Бацио је тамо камен. Зец је излетео, али није се дао у бег, већ је без страха ишао у круг и дизао полако ноге као коњ касач и тако је пажљиво о&ишао целу башту. Најзад је дошао чак до мога. оца. сео му на ноге, дигао главу и гледао му је у-

празних очних дуплл!

право у очи Био је слеп! Оца је сиопао страх. Извадио је обе јабуке из џепа и бацио под дрво, па је прескочио зид и нашао се на путу. Тек тамо је дошао себи, отиљунуо три пута од страха и окренуо се још једном у шуму. Зец је ушао у џбун. Изнад њега на гранама заграктао је поиово гавраи. Од тог времена отац увек заобилази у мраку ово место. Каже да ту још иије све у реду. — И зашто се онда томе смејеш, нитао је Миша, који је већ дрхтао од страха, као на највећем мразу. Зар се ти не би бојао? — Мислим да не, рекао је Стевица. Ни на гробљу се увече не бојим — Ни у мраку? — Ни у мраку, иако је у мраку увек тужно. — А шта је било даље са зецом? — Остала је од њега ту подерана кожа и кости. Сигурно су га појели

гавранови, који су га у сну и ослепели, кад је лежао у рушевини. Зато је зец и ишао тако обазриво и није погодио пут одатле. Зато се ни гаврап није застрашио од''плена, који је видео испод себе. Шта је било у томе све необично и чега се треба плашити? — Ти се дакле не плашиш? — Не плашим. Човек увек сам себе плаши. Ако неће, не боји се. И дечаци су храбро корачали тешким путем у високу шуму.

Српско коло Нек се вије, К'о тробојка Србадије... Будите нам ведри чјили Ви Српчићи наши мили!

Помвшане таблицв

3 н У А И 3 о А

К Н У о в 3 т в

о м т е Б А Р Е

О К г р А Е X Т

п Е С њ с А т н>

р о и г и в и п

_ На ових шест таблица исписана су прва два стиха једне врло позпате пе• сме Ђуре Даничића._ Препишите овв таблице и исеците, иа их поређајтв оним редом како су стајале кад су речи исписиване, па Кете врло лако ирочитати оба стиха.

Јастоеб и сова Срела сова јастреба када је ишао у лов. Молила га да јој поштеди лецу. Јастреб јој је одговорио: — Шта ја зиам каква су ти деца! — Она су најлепша од свих, то ћеш бар лако да познаш, — одговорила је сова. И јастреб јој је обећао да неће дирати њене младе. Летео је дуго и у лету наишао на ластино гнездо и видео лепе птичице како издузкују врат и пиште. Одлетео је даље. Долетео јв до гнезда препелице и видео лепу младунчад како издужују свбје голужлраве вратиће — н опет је одлетео И свуда је видео само лепе птнће, дрк није стигао до совиног гнез.м И чим је приметио њене младе како ншре своје велике очи, јастреб је ппмислио: — Ово сигурно нису најлепши — и све их је појео. Сова се вратила и нашла гнездо празно. Одмах је полетела за јастребом. Сва утучепа, почела је да му пребацује што је то урадио, али он јој одговори: — Рекла си да најлепше поштедим и сви које сам видео билн су лепши од твојих.

Храст и Јела Хвалшта се шумска јела: »Када дође зима бела ја ћу увек срећна бити, увек ћу се зеленити«. Храст је грди! »Јело, ћути. Када прође мраз тат љути и осване дан пролећа, ми тад знамо шта је орећа. Ми тад знамо, ал' не и ти, јер ће теби исто бити«.

М. ВАСКИИ

Р Е Б У С