Коло

/Ластупио је Иразник, празпик « ЈИ Вожића и радости. И младо и старо, и мало и велико, радовало се томе светлом дану, а јадна Грујичина удовица Ивана стрепела је од њега. Хајде што треба хлеба: хлеб је и покојник оставио, али треба мрса. Она, сиротида, тога не имађаше. Преже да заради. И радила је, али опет не може толико спечалити да педеницу купи... И дође празник, и она закла једног ћурана. Дечица се играла око ватре где

се ћуран пекао, и радовала се сутрашњем празнику, сутрашњем омршају. Увече је Ивана прострла свуда сламу по кућерку. Дечица су пијукала и радовала се; нису од радости могла ви вечерати, него је питају: ^— Је л\ нано? *— Ој, 'р&но? <— А кад ће Богин дан? |— Сутра, 'р&но. — Је л\ кад спавамо? — питаше мајгиша. — Јесте, лшсо!

— Сејо, хајде да снавамо, нека пре дође Богин дап! И дечица полегаше и поспаше. Ивана изађе у кућу, те спотакну угарке п метну још једно дрво у пећ. Намести бадњак, како ће прегорети, па се врати у собицу, покри децу, те леже и она... Петли оглашаваху зору, кад се стари пспа Стојан диже из своје постеље... Он се, по обичају, прекрсти, па се диже и поче облачити. Затим изађе и пробуди момка: — Деде, Станко, полиј да се умијем! И момче устаде, узе ведрицу и оде на бунар да се умије и да донесе свеже воде. Попа пређе неколико пута преко собе. Срце му је лагано лупало у грудима. Он сам уживаше од неке скривене радости. Станко донесе воде и поли му. Кад се попа убриса и очешља, рече Станку: — Узми, синко, онај џак и оно прасе онде па понеси за мном. — А куда ћемо, попо? — Понеси ти само за мпом. Станко упрти и једно и друго. Попа нађе свој штап, отвори врата и изађе напоље. Снег је вејао. Био је преко чланка. Али стари попа корачаше као младић. Он осећаше све већу и већу радост у души својој. Слуга корачаше за њим, и већ" се био ОЗнојио, јер оно што је носио не беше баш тако лако... Пред кућом Грујином поиа застаде и закуца на вратима. Нико се не одавва. Он закуца и по трећи пут и викну: — Еј, домаћине! •— Ој! — одазва се Ивана. — Има ли вас живих? — Има, — рече она и скочи. Иаађе у кућу са жишком. Поглед јој паде на њену „печеницу" — ћурана. Она се сети да је данас Божић, сети се да је то полажајиик, и реча: — Сад!... Сад! И оде тумарати по

Зимска иџила

Зима је покрила онегом долине и поља равна И тавне високе горе. Вихори снежнога праха По пустом вију се пољу, и цела природа ћути, И листак последњи вене од зимског студеног даха. Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој, И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију, А око огњишта сниског озебла дечица седеДеда узео лулу, и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове дувана сува,И кад их изгњави добро, он онда напуви лулу, И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува. По кашто запгкрипе селом вотгујска дрвена кола, И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући псује..,. Ш.текће лиоица гладна, н вихор пољаном душе, А око појата селских са риком облазе вуци,У селској чађавој крчми свирка ое и песма чује, И једнолико ситно хоре се њихови звуци, И тону у јасној ноћи... На сниском огњишту старом Огроман мачал дрема крај огорелог пања,Кад вихор налети јаче, он лено отвори очи, Па зевне немарно дваред, и опет спокојно сања. Војизлав Илић

ћошку, док из једнога кошића не извади нрегршт кукуруза. — Дај овамо! — рече попа Сташсу. И узе печеницу са његова рамена, па је затури себи на раме. Врата кућна отворише се. — Христос се роди! — рече попа пун блаженства. Ивана га посу кукурузом и одговори: — Ваистину се роди! Попа прекорачи праг и уђе са печеницом на рамену у кућу. Свему пре надала се Ивана него томе. Сузе јој грунуше на очи. Она приђе оној светој руци која тако пуно бла-

госиља, па посрте сирота, мал те ниЈе пала. — Жива била, кћерп! — рече попа, а и њему сузе врцају, па се лију низ белу светитељску браду. Она приђе огњишту, разгрну ватру, узе прегорели бадњак, кресну једаред. Цер вожар прону, и хпљадама варница полетеше увис. — Господе . милостиви, дај оволпко здравља у овоме дому! Па опучи кресати и говорити: — А оволико среће и задовољства!... А оволико мира и љубави!... А оволико берићета и напретка! У тај пар звук звона са високога торња проломи ваздух, јекну силовито и одјекну у попиним грудима. Он се маши кесе, извади дукат, па га положи на огњшпте и прекрсти се. Ивана му стаде љубити руку. Деца ее табудише, н једно по једно излазаше из собице. — Седи, попо! — рече Ивана. — Реда је, — рече попа и седе, а она га огрте пољавом. — Је ли, нано, је л' јако Богин дан? — Јесте, рано! Вно шта вам је Бога послао. И показа деци печеницу. — Гица, гица.... Да видиш, сејо, гицу! — узвикну малиша и затапша рукама. И дечица поврвеше из собе и стадоше играти око печенице. — Хвала ти, попо! Ти мени радоети, Бог теби здравља! — Није мени! Немој мепи рећи хвала, него Богу, који ми то у главу ули, а ја сам тим нанравио радост и вама и себи! — Гицо, гицо!... узвикиваху деца. — И још нешто, Ивана. Ту у џаку имаш брашпа за чесиицу, ево и пара у чесницу, а од данас ја ћу се бринути твојом кућом и твојом дечицом. Чувај овај кров, надзиравај све, а моја је брига све остало. Не захваљуј мени, него Богу. Хвала му! Збогом! И опет сиротица изљуби оне смежуране слабачке руке, и попа изађе напоље. За њим се чула весела вика дечја и усклик нун молитве: „Бог ти здравља дао!" А ваздух беше пун звука звона, који попи долазаше као благослов Божји .. Јанко М. ВеселиновиН

Уредништво „Кола" _ честита својим читаоцима иразнике Христовог рођен,а и Нове године. Оропланци на Копаонику

(Фото; Ш8. Ратомир Отефановић)

Главни уредник Мирослав Стевановић * Уредник Мића Димитријевић * За Фотографије Александар Симић * Цртач Ђорђе Лобачев * Уредништво Поенкареова ул. бр. 31. Телефон 25-0X0 ★ Влаеник и издавач: Српско издавачко предузеће А. Д. Јовап Таповић ♦ Администрација Дечанска 31. Веоград. Тел. 24-001—10: штампа ДПтампапија Београд" А. Д. Дечанска 31. Хромесечна претплата 58.— дин.

%