Коло

5

/-ТЛгрешио се гос'н Саватије тешко... I) Огрешио се и о православље и о госпа Драгу и о самог себе ... и дај Боже, да му то икада буде опроштено. А, и неогрешио се, грешни госн Саватије, кад га његова госпа Драга стаеила под својеручно туторство још првог дана чим га пензионисали — по пстреби службе ... Годинама давала му само џепарац, а он љој целу пензију с породичним додатком. Тај џепарац, међутпм, није му стизао ни за дуван, акамоли да сврати на кафу с пријатељима и да измења мисли ... И г. Саватије би се некако и помирио с-тим џепарцем да госпа Драга, сад после рата није узела да му и ту маленкост редуцира... И, сасвим природно, кад му и

— Л

те редуцирала г. Саватије био почео да се задужује, да петља, и да тавори, а почео богме и да размишља... Шта је размишљао и о чему, није много важно. Важно је да му се на сам дан Божића, кад је госиа Драга изнела на сто чесницу, ставила пред њега и дала му наоштрени дугачки нож, да је исече и раздели, родила одједном у у глави једна грешна мисао ... А, ево, каква се то мнсао била јавила у његовој глави„Четрдесет година сечем већ чесницу о Божићу. И, четрдесет година циркулшпе у тој чесници дукат — као породична светиња. И свих тих четрдесет година тај дукат падао је било на кућу, било на госпа Драгу, било на децу, или на путника и намерника, а пиједпом па мене домаћина, главу куће ... Четрдесет годииа исплаћивали смо у повчаницама иротив-вредиост дуката, да бп овај остао у фамилији и даље... па кад би нешто сад ова четрдесет и прва година хтела да се нашли па да мени додели тај дукат из чеснице, било би баш и право и добро ... Разуме се да тај срећни тренутак не бих са-

ПРИЧА ЗА 7ЕБЕ Када се сетим свог тмурног детињства и видим ону грдну кору хлеба и . оиа свог, чији су прсти посути мучним ранама што их |е у замену за здравље своје добио, и мајку своју, добру, као она грдна кора хлеба, мајку своју, најбољу жену на свету, Ја видим: да је мој живот тужна прича, писана мучним странама. И данас бих све величине света дао за топлу реч, дубоко из срца речену, за ока два, за две дивне дивље маслине, црпе, као жалост за јединцем, и љупке као грлице кад се љубе, и меке. као нелра моје мајке. јер знам: у живот би мој пуно среће унеле те миле очи. та два плаха златна голуба. Када се сетим свог тмурног детињства и мутиа пеба пол којим сам се родио, ја знам: да је мој живот тужпа прича, писанг! мучним странама, и видим: да бих све Ееличине света дао за очи, два плаха златна голуба, за понос, за здравље, за снагу, за сунце, за тебе, мала драгано! В. Л. МОШУЉ

општио ником, а најмање госпа Драги, већ би лепо дукат под језик, на би г^ после разменио и то по данашњем курсу.. Бавећи се том грешном мисли г. Саватије је секао брижљнво чесницу и говорпо: — Ово парче кући! Ово мени, глави куће, ово Драги, ово Каји, ово Марку, ово зет Јови, ово путнику или намернику! Та-а-ко! А, кад је разделио и сео, рекао шалећи се госпа Драги: — Море, жено, да не тражимо џабе? Да ли си' метнула ове године дукат? Госпа Драга се као љутнула: — Боже, матори, шта ти пада на памет.._. Нећу ваљда с тим да се шалим... И, онда почело тражење . -. Чесница, умешена од чисте „нулерице" листала се на најтање листиће... А, док се чесница листала под иожем и виљушком, г. Саватија све више опседала она гре-_ шна мисао о дукату. Прва се јавила госпа Драга: — Код мене кукуруз и зрнца жита! — Нећеш бити гладна! — додаде г. Саватије. — Ни код мене није дукат! — рекла ћерка Каја. — Ни код мене! — јавио се* зет. Г. Саватије метнуо парче чеспице у уста и преко залогаја рекао им: — Море сумњива, децо посла ... Ко зна где је тај дукат! Али како то рече ум&ћо се не загрцну. Осети под језиком скупоцену пару... Дах му застаде, а на челу му избише грашке зноја ... — Шта ти је, матори..'. Ти као да се давиш? — запита госпа Драга ко-

јој се учини сумњивО г. Саватијево држање. Г. Саватије, преврну очима, језиком пребаци дукат под мост доње вилице, гуцну гутљај воде и рече: — Ништа, ништа ми није...! — а онда га обузе неко блаженство ... Да вам не причам колика је узбуна била у кући на сам даи светлог празника због несталог дуката. Нико га није био нашао у чесници. Ни на кога није могла пасти сумња, пошто је госпа Драга сама месила, и све се сврши госпа Драгиним сузама, и уверењем да је дукат или неко појео, па није осетно или да је испао и откотрљао се негде. И, остало на томе да после празника претраже целу кућу ... У међувремену, међутим, још за столом, г. Саватију се десило иешто непредвиђено. Да му дукат не би испао из скровишта под мостом у устима, он га опет нребацио на језик, али дукат склизнуо у грло, и г. Саватије га лено — прогута ... Био је, грешник сав очајан. Расположење и сва радост, отишли му одједном као руком однесени, и једва је дочекао да се доврши с ручком па да прилегне... Док је лешкарио, јавиле се халуцинације... Ко зиа куда ће да оде дукат .. .'Ко зна да не изазове какве компликације ... Говорио је самоме себи: — Замисли да ти дукат оде у слеио црево, па изазове запаљење, на операција, и резултат операције. ' дукат у слепом цреву, и то дукат из чеснипе! Брука!... Та га помисао диже па ноге, а оида му се учини као да га нека несвестица сковитлала па неће да га пусти .. Учини му се као да осећа како се дукат котрља сам за свој рачун негде по стомаку, који га одједиом, да ли одистински или од уображења — заболе...

Ишло то све до предвече... а кад бслови не попустише, кад му се халуцннације попово јавиле, он немаде куд него завапи: — Драга, опраштај! Опраштај мени старом грешнику! Госпа Драга дотрча и сва се пресече. — Шта ти је ако Бога знаш? — Стомак! — Ју, тешко мени, то је од сарме ... Чекај да. ти угрејем цреп. — Ама какав цреп ... Друго мени треба ... Само прво ми реци можеш ли да ми опростиш?

— Ама, шта да ти опростим, човече! Говори ... И г. Саватије, сав у зноју, иризнаде гсспа Драги свој грех... Објасни п мотиве иггоЈе сакрио дукат, и умоли је да његову бруку ником не прича...

И, госна Драга држала реч, све до пре неки дан, кад случајно исприча: — Ове годипе, због оног мог маторог, метнућу у чесницу сребрни нредратни стопарац!... Сигурније је ... М. Дим.

Би не познајете Мицка? Мицка Олага.јпика? — Није ни чудо. Он јога није учииио проневеру, касе, па му име није ни изшпло на јавност. У осталом. не морате га ни знати, а и он се баш не кида за ваше познанство. Доста је да знате: да Мицко благајник, живи , у једном месту у новоослрбођгним крајевима. У ко&е, то ие сме1и да кажем, јер Мицко има оузкну нарав. кад би дознао да сам и то изнео на јавност, било би свашта. Дакле; у том и том месту. живи Мнцко благајник. Живи. к'о сваки благајник, врло лепо; ужива поштовање лифераната и свију чиновника из тог места. Њега с.у сви знали као одличног човека и одличног гурмана. Волео је да добро поједе, него Бог зна шта! И док су друти састављали љубавиа писма и политичке нрограме, дотле је Мицко састављао — јеловнике; злао Је сам да ујдурише разца јела, нарочито гурманске салате, папазјанију и ђувече. Од куд му та ашчијска сирема. то нико не зна. али сваки зна. да што Мицко скува, то сваки радо куса.

Једнога дана. дер ово је кратка ствар к о.јој је довољан и један дан, еле, тог довољиог даиа, Мицко је био пеобично задовол»ан. Кад је ушао у каицеларију задовољно је прогрљао руке. као човек. који је свршио на опште задовољство какав посаОо Истина. руке су му мирисале на црни лук и црвене »атлиџане. али то све није сметало његовој дужности. Посла пије имао и згодно му Је дошло да се смешка. ЈЈрата се отворпше. то јест: њих је отворио госиодин секретар и промолио главу. — Ујдуриса ли му? — пита секретар. Нарафно! одгосори Мицко. па онда додаде: „биће —!" и ту Мицко иољуби три прста, што значи да је ујдурисао ствар — Дакле у четири? — наставља секретар. — Точно! одговори Мицко. И врата се залупише. Секретар је отишао на дужност. Мицко седи; добује нрстима у сто. Нешто се замислио. па му чисто вода иоцури на уста. Мора да је масно мислио, јер је иочео и да иевуши; „Сугаре јаре Лој нема ..." Дакле: лодаио је мислио. Врата се оиет отворише. Појави се иисар Сава. — Је ли „на готовс?" — пита Сава. — Нарафко! одговори Мицко. — А у четири сата? — Точно! завршуде Мицко и врата се затварају. То се опет поновило кад је завирио Вуле архивар и Тима „сномоћник". Живо интересовање целог персонала, за неку важну ствар. Сви су саучесници у неком Мицковом делу; у коме? — То не може тек онако да се потрефи. До подие, иије просто. Мицко благадпик, ни кључио у посао. Ништа ниде радио, сем што 1е певушио: „сугаре даре". * По подне де Мицко дошао тек у три сата у канцеларију. Нешто де под канутом пажљиво иридржавао и то метнуо у касу, па ,|е затворио. Оида се пружио на иоцеиано кожио канабе и дремуцкао. Канабе памти то његово дремуцкање, дош од пре десетак година. кад де било цело« па ето тако од дрехмуцкања и понепало се. Још петнадест минута до четири. Врата се отворише. Мицко помисли. да је неко од његових нестрпљивих саучесника. даг га неучтиво опсуде за толику журбу. ал' се зачудн, кад виде — рачупоиспитача главпе контроле. Мицко устаде сав збуњен. — Дошао сам, ради прегледа касе! вели рачуноиспитач. — Ако. ако. . , мрмља Мицко. — Наређеио Је да вам прегледам књиге и све остало...

— Добро. де — добро! — гунђа Минко нешто ушепртљен. Рачуноиспитач га погледа рачуноиснитивачким оком и већ срачуњава. да 1е натрапао на дефицит. Мицко му даде књиге. а све шепртљи нешто око касе. .. Збуњен де. .. нешто шапуће! А рачуноисиитач све расте! Страшни су ти рачуноиспитачи. оии се просто радуду, туђем злу. то дест: злу благајника. Врата шкрипиуше. Промоли се Вуле архивар. И таман Да заусти да каже „четири сата!" а он ее заиањи кад виде 'гага се дешава! — Имао де толцко одважпости, да негато шапне Мицку, па ,|е отишао. — ДоговараЈу се иепзто! — Нису чнста посла! — мисли рачуноиспитач и ачле прегледа књиге. Тако је унао и секретар и Тима «спомоћник" и оии су нешто шушкали,, гато се тихо објашњавали, а то .1е све изгледало иОдозриво госиодину рачуноистштачу. — Хоће да му попуне мањак. . . мисјшо Је оп у себи. па пакосио додаде: Допкан! Беше му!. . . * У четврт па пет, строго се подиже рачуноиспитач и ладно, усиљено ладио, као изрицање смртне пресуде, нроговори: — Отвор'те касу!. . . Мицку застаде „киедла" у грлу; оно да је била права кнедла, не би му застала, па чак и да су две, слетеле би кроз његов пространи дедњак, истрениран безбро.1ним сармама; али ова кнедла, ова ко бадаги кнедла. коју изазову званични препади, не гута се тако лако! — Имате ли што своје у каси? — пита рачуноисиитач. — Зиаде се, гато је државско. .. — муна Мицко. — Ред де да кажете, имате ли гато у каси своде? ионавља рачуноисиитач. — Молим те. државско се зна! — као мало осорно, понови Мицко. — Молим. молим! . . . извињава се главна контрола. ал' то к'о кад би реко: **екаЈ ту смо! . . . — Отварадте касу. . . Мицко се к'о мало нећну, али опет приђе и — отвори. , Рачуноиспитач загледа у касу и трже се! У највећод празиој прегради стоји ђувеч. Патлиџани се црвене. .. месо зацрвеиело. . . 1една дивота. . .. — Шта де ово? — промуца рачупоиспитач. МицкО се у први мах ушепртљи. ал' кад погледа у ђувеч. њему поцуре чорба иа уста. иа сладећи. дад^е овакво из1ашње ње: — "Ћувеч. Ама зиага какав?. .. Маии се! Сам сам га дуздис'о! Брез фелер Је. . — Па шта ће V каси? ... — У трезор ли? . .. Ух! иа ти бре иигпто не знага. Знага ли гато 1е трезор убав за заиру, побољи је од „аперат" пи една мл г 1ка ту1 не може да падпе. ..

Улицом 1е рачуиоиспитач непрестано мрмл»ао о ђувечу, кад се око поноћи враћао у стан, са вечере — управо са ђувеча„ Њега су из почасти задржали. управо ради уверења, какво Је огромно благо чувано од мува у државној каси. Надзад. ције марио што се задрждо и иапио, дер му је било објагањено и оио пестрнљиво домунђавање секретара. „споп«оћпика", иисара и архивара. са Мипком блага1ником — била |е „рефена" за ђувеч. — Бозке мо1. гата ти се 1ош неће паћи у пашим касама! бунпао 1е рачуноиспитач, спуштајући се. у кревет. — Само пара. .. пара нема!... заврпш он и захрка као заклан. У јутру је сиремио извештај главно! контроли: „У касн Мицка благајника. нађено све исиравпо. Дефицита нема. Суфипгтт — *едан ђувеч". БРАИД