Коло

СЗрооко коло Нек св вије, К'о тробојка Србади]'е... Будите нам ведри чили Ви Српчићи наши мили!

ЗА ДЕЦУ, ДА СЕ ПОУЧЕ

ва дечка пошла су у шуму иза М парка. То је Тома са својим млађим братом Мићом. Тома је Стсскао себи прут и млатара њиме по ваздуху. Мића корача крај њега, такође са прутом у руди, и мрмља неку лесмицу. Обојици се пева, радују се што иду у шуму, где је тако лепо.

— Да то ие буде неки разбојник који овде скривен чека на своју жртву? мислио је у себи и већ се створио крај Томе. И овај је чуо ово сумљиво шушкан>е. — Шта је то? — питају један другог шапатом.

Њ"их је послала мати, да јој нарежу лепе штапове, који су јој потребни еа башту. Завући ће се негде у џбуи. До скора је тамо био сам коров и нешто купииа. Али данас је тамо сасвим друкчије! Цео крај је густо зарастао у шипражје. Ту и тамо израсла је по која дивља трешња и врба. Било је ту и лешпика и зато су дечаци и намерили овамо. Изабрали су густ и леп шипраг, са лепнм прућем. Тома је извукао из џела нож и дао се на посао. Мића се понео иа једну дивљу трешњу. Свуда је тишина, само се из даљине одзива дивљи голуб... Наједанпут, чујеш ли шта је то? Нешто у џбуну сумњиво шушка. Мића се страховито уплашио.

— Знаш шта, Томо! Најбоље ће бити ако побегнемо! И већ су били обојица у трку. Одједном је из џбуна, откуда су мало пре чули оно шуштање, искочио зец и у тренутку се изгубио у дубини шуме. Дечаци су се зауставили, погледали један другог и почели гласно да се смеју. — Леп си ми ти јунак, па се зеца плашиш! — смејао се Тома Мићи. — Ја се нисам уплашио, то си ти први почео да бежиш — бранио се Мића. — Главно је да то није био разбојник — сложила су се обојица и вратили се да нађу штапове за мајку. Код куће се сигурно нису похвалили шта су доживели у шуми. -

У султана козје уши

По народној причи —

гут ио Једпом султан Један, спомена / ј је овде вредан, ал' но срцу и по » души рећ' ћу (што бих лажов био?), имао је козје уши, али то је вешто крио. Да би био лица мека, бербере је често звао, из места и из далека, па би сваком дукат дао, да га брије. Ал' на крају да не крије, шта је у њег' угледао, иако је добро знао, да ће свако врло лако, по срцу и доброј души, рећ' да има козје уши. Како би то који реко, окове би одмах стеко, а џелатско Дице неко, чије срце није меко, опако ж врло преко, главу му је зато секо. И из дана у дан, тако, све бербере слисти лако, због дуката, златних пара> по наредбп свога цара, козоухог тог владара. Али, ето, у зло доба, пронађоше једвог роба, да бријачем вешто ради и чупава лица глади. Па му султан ферман шаље:

•а шпе цртаче

Ви, који сте већ бољи цртачи, свакако ћете лако нацртати ове животиње. Али да то илнедете у једном потезу ниЈе тако лако. Зато вам дајемо овај аадатак. Не заборавите да »Прегаоцу и Бог помаже".

— Дођи, на ми седе маље са мог лица скини вешто. Ал' ажо приметиш нешто, ти не лажи, већ ми кажи, јер превара ту не вреди, за истину дукат следи. А кад роб тај ферман доби, задрхта и зној га проби, ал' оде још истог дана, да обрије свог султана. Па кад селам свој учини, он дохвати бријач фини, њиме цару браду скиде и чудне му уши виде. Тад питање паде ретко, цар запита роба јетко: — Дал' виде што необично, нешто што је кози слично? Роб одговор цару спрема, вешто рече: — Ништа нема, необично — козп слично. А султан тад, шта је знао, златан дукат робу дао. — Нека опет дође — рече, — кад му маље буду веће. Сав радостан, роб се клања, злато гледа, ко да сања. Па покорно, препун среће, на колена своја клече, да ће доћи цару рече. Али када дође кући, од туге је хтео пући, кад султана свога лаже, бар некоме да искаже, по срцу и доброј души, да цар има козје уши. Па кад тамна ноћца паде, на посао он се даде. Земљу копа, јаму чини, па тако, на месечини, рече земљи, ко да с' гуши, да цар има козје уши. Ал' не прође пи пет дана, на жалост и јад султана, из мочварне земље ове, поникоше многе зове. А од њих, још док су младе, свирале се дивне граде, да с њим деца гоне Ј'аде. Па тако и овог лута, дечко који пољем лута, до тих зова доскакута. Па најбољу кад отсече, парче то у уста меће, а по такту ногом креће. Нек' засвира, није шала, та свирала. Тад свирала чудо створи, људским гласом кад прозбори, и откривши тајну

РА 3ОЕОДЕ свима, да цар козје уши има. А малишан, шта је знао, до куће је отрчао, свиралу је мајци дао и све јој је испричао. Мајка, нека стара була, све од сина што је чула, комшиници испричала, и зову јој једну дала. Од уста до уста тако, за то султан сазна лако, да прича сад цео град, какав је у њега јад, да он има, чудног кроја, уши неког зверског соја. Па џелате своЈ'е шаље, неке ближе неке даље, по држави свуд да ваћу, неверника да пронађу, који свету даје гласе, да га козје уши красе. Али, ето писка, вика, појави се чудна слика, два царева доглавника, воде клетог неверника, преплашена бледа лика. У том робу цар познаде, брицу кога везат даде. Па му велп: — Кажи, гаде, како цео свет дознаде моје јаде? А роб, кога смути страх, рече: — Алах ил Алах! Так' ми браде про»окове, ту су криве само зове. И по реду брица тако, исприча сул-

Скривалица са два лица

тану полако. Пресуда је тада пала, није шала, од султана: — Алаха ми и корана, истина ће овде бити, да с' пред светом не мож' скрити, ето тако, ништа лако. Зато ослобађам роба, нека живи све до гроба. С. Јапић

Над гледате сликц право Бидећете чика Лаку, А када је окренете НаКиНете баба Цаку. Жеља малог фупгбалвра „Кад би бледи месец жута попта бипа, вопео бих одмах да добијем крила. Свуда по ваздуху игр'о бих се љим, са звездама сјајним основао тим. Десет звезда и ја правили би чуда, победа би нбипа увек, М. Васкин

О 3 И М А

Ево зиме, снег је пао, Поља, куће завејао. Радује се свако дете, А са брега сапке лете, Овде, онде снешко који К'о споменик зимски стоји„

Санкају ее ил' клизају. Ил* птицама малим дају Мрве хлеба или проје. А птице се њих не боје; Мала крила хитро крећу, Крај дечака ових слећу.

А до цвећа и пролећа Његова бп била срећа Да остане читав, мио Као што је зими био: Мала деца дижу грају Па у снежном овом рају

Јер еу, јадне, тако уладне У те зимске дане хладне. Ал* кад дође април, мај, И заблиста цветни гај, Оживеће њихов пој: Џив-џив-џив! Хој-хој-хој!

С. Јанић

Р Е Б У С