Коло

Ћ наши заробљеиици прославили су своје славе, сећајући се милих и драгих V ДОМОвиНи, (Сиимцц: Приватна својина 4, А. Сииић 1)

Сима Роксандић

ВОДООСВЕЂЕЊЕ НА ПРОСЛАВИ БОГОЈАВЉЕЊА У ПОРТИ САБОРНЕ ЦРКВЕ

У присуству чланова Сриске владе и других званичиих нретставника, као и мноштва верних, у порти Београдске саборне цркве освећена Је богоЈављенска водица. Свечану архиЈереЈску литургиЈу служио Је митрополит скопски Јосиф, уз пратњу епископа Нектарија и ВалериЈана, архимандрита Никона и многоброЈног београдског свештенства. После опхода око храма, чланови Српске владе, епископи и остало свештенство заузели су места на почасноЈ трибипи, па Је обављен обред освећења богојављенске водице. Наши у заробљеништву

гезобзирно, неумољиво време скрхало је још један живот и из наше средине однело још Једног великог трудбеника: дванаестог јануара, у саму ноноћ, умро је Сима Роксандић, наш познати вајар, професор који је у Уметничкој школи годинама подизао нараштаје нашег уметничког подмлатка а човек какав се по души, поштењу и доброти ретко могао среети. Рођен 1 аирила 1874 године у Мајској Пољани у Загребу, свршио је основну и грађанску школу у Глини а одмах затим, на велико незадовољство свога оца земљорадннка и сеоског бравара отишао на даље школовање најпре у Загреб а затим у Уметничку школу у Пешти. За Пештом одлази у Минхен у Уметничку академију где бива запажен и где као дипломски рад даје свог чувеног „Роба" који му је донер, опште признање и наставника у Минхену и тадањег српског уметничког света. Пун полета и идеализма, као и сва тадања омладина, надионално заљубљен у матицу Србију, долази Роксандић по завршеним студијама у Београд где, у средини која је о вајарству тако мало знала, доживљује разочарење за разочарењем. Најпре се потуца по наланкама као наставник цртања и моделовања где преоптерећен школским радом уопште нема могућности да ствара. Његови таленат, снага и осећајност којима су прорицалп сјајну будућност не стижу да дођу до изражаја. У борби за хлеб свакдањи Сима Роксандић једва стиже да овда-онда ради. Истина, то што да, пуно је снаге и значи дела која изазпвају одушевљење и носе признања. Упркос свих тешкоћа и невоља Роксандић бар има још снаге да и у недостатку времена ствара. Једно време проведено у Риму, изложбе у Загребу, Веограду, Лондону и Риму, активан рад у уметничкој групи „Лада" у којој је неко време био претседник, учинили су да Роксандић добије нове снаге. Али на другој страни читав низ невероватних догађаја као да Су желели да дотуку Симу Роксандића: тек што је добио место у гимназији у Ужицу а гимназија се распусти и он остане на улици; добије награду на конкурсу, поверу му се израда споменика па му се онда путем полити^ких смицалица одузме; уложи свој тешко стечени новац за ливење већ изабраног и порученог рада па му га не плате и не откупе; пропадну му неки од најважнијих радова за време Светског па и овог рата; подмећу му ногу и звани н незвани. Имао је таквих болнпх успомена Сима Роксандић много али их никада није сдомињао. Савременици и пријатељи су их бележили као редак пример колико судбина и људи могу да буду неправедни према једном уметнику који је још пре Светског рата, с неколицином својих другова стварао прве високе оцене једне лепе релутације срдске уметности међу странцима у Србији и иностранству. А за њега још 1928 године писало је у часопу „Мисао" да „ваљда нема нигде тежег случаја од његовог и нигде јасније доказа о небризи за уметности и нигде теже жртве од- оне коју је поднео Сима Роксандић". Доживео је да од своје бедне уштеђевине, скупљене динар по динар, зида у дворишту Уметничке школе себи атеље уз погодбу да га досле своје смрти уступи држави. После Светског рата- Роксандић се повукао више у себе. Радио је јер је осећао дотребу да ради и задовољство У Раду. Излагао је мало. У скромпим материјалним приликама, најпре с платом а после пензијом професорском, није бно увек ни у могућности; разочаран на другој странп живео је у свом интимном кругу и бежао од публицитета, рекламе и менталитета која је у то време цветала у сваком па и уметничком свету. У то доба позабавпо се највише децом: скоро сви вајарски радови из тог времена имају за предмет обраде децу. Отада дотиче и његов „Дечак с разбијеним крчагом" који, као успомена на догађај на Чукур-чесми и бомбардовање Београда стоји данас као соменик у Добрачиној улици. Иначе, од његових дела, плодова педесетогодишњег рада, широј јавности најбоље је познат рибар с Калемегдана, дат под именом „Борба",

Л030РИШНА ПРИРЕДБА У ТОПОЛИ, ПООВЕЂЕНА ЗАРОБЉЕНИЦИМА

У Тополи је на Божић одржана успела позоришпа приредба посвећена нашима у ааробљеништву. Сав приход са ове приредбе намењен је у корист српских Џаробљеника. На приредби је изведен позоришни комад „Прело" који је написао М режирао г. Слободап М. Радошевић.

У време кад је створена „Борба" је изазвала право одушевљење у тадањем српском уметничком свету. Данас, поред успомене на велике сигурно неис« воришћене способности Симе Роксан-: дића, ово дело може да се похвали ти< ме што има најлешни положај од свих вајарских радова који красе Београд< Велики број фигура и фигурина налази се код приватних лица. Два рада Симе Роксандића су у Музеју кнеза Павла. Неколико су својина Београдске општине, Државне хипотекарне банке итд. Љубитељи уметности их до^ бро знају по њиховим класичним линич јама, снажној .осећајности и лирици које је Сима Роксандић уносио у своје радове. А оеим тога, овај таленат у свом дугом животу није могао да и бројно да онолико колико би дао да де имао мало обезбеђенији живот већ се ограничио на неколико већих радова.

ГОДИШЊИЦА СМРТИ ' ДУШАНА РАДЕНКОВИЋА '

Као човек, Сима Роксандић је био оличење поштења, скромности и отворености. Они који су му били блиски високо су га ценили и поштовали. Прелазио је преко свега што му је на жао учињено, без роптања и протеста. Пуштао је да његово име и славу искоришћују други док се сам злопатио. Препуштао је другима оно на шта је, по свима законима, писаним и неписапим, имао право. Увек је све правдао тиме да човек који је отишао у уметнпке мора да очекује ударце па био он славан или непознат. И тако како је живео, скромно, повучено али баш стога још већи у својој уметничкој и човечанској величини, тако је и умро. Једног. хладног јаиуарског дана, док је кошава брисала београдским улицама, еахрањен је Сима Роксандић. Једноставно, скромно, без помпе, говора и свих других насилних посмртних почасти. Осим перодице до гроба га је отпратило само неколико његових другова млађих уметника, поштовалаца и захвалних ученика. Р.

Данар се навршава година дана од смрти Душана Раденковића, првака наше сцене, незаборавног глумца и одличног човека. Породица поч. Раденковића чини му данас помен у цркви св. Марка у 11 часова пре подне. „Коло", које је у овом велнком српском уметнику изгубило и једног свог пскреног пријатеља, поводом ове тужне годншњице објављује једну од последр.их фотографија Душана Раденковића.

Сима РоксандиК, Аутоиортре