Коло

шше

/Мачкица мирише на малине. У/у / зми је, да видиш како је слатка! Клупче живог крзна скотрља се на страну на којој сам писао хитно потребан чланак који је један бициклиста из редакције чекао у претсобљу већ пола часа. — Ти си неподношљива! Зар не видиш да радим? — Ох, драги, како си прек... Боље ногледај њене . шапице ... Остављају траг налик на лист детелине ... Бесно елегнух раменима, али Бетина је већ била изишла стезкући маче на грудима и кикоћући се. Кад сам почео да је волим? Зар је могућно да је она значила за мене извор среће? Бетнна, увек иста... Њени безазлени испади, н>ен несташлук, љен смех, њене сузе и н>ена љубав, лака, живахна, унели су у мој живот весели хук од кога је сад остала само мисао која ирогааа >.. У свему сам јој гледао кроз прсте, чак и у њеним лажима одвећ леног детета, чак и кад се безразложно л>утила. Било ми је стало само да остане овде, у тим великим ћутл>ивим одајама... Већ сутрадан по њеном доласку појавиди су се букети огромног пурпурног цвећа у скупоценим кинеским вава.ма воје сам једва см-ео да дотакнем отварајући витрине. Онда је пронашла да завеее у мојој радној соби „делују суморно" и место њих затекао сам лаке прозрачне засторе кроз које је сунДе неумољиво јуришало на мој потиљак. А кад сам журио, увек сам имао муке да пронађем своју обућу у читавој хрпи белих сандала, котурпа са дугим позлаћеним тракама и плавих, црвеиих, црних ципела. Али ја сам то волео, као и оне најлуђе нротивречности од којих је Бетина била саздана. — Нећу те волети догод не постанеш мој роб, — говорила је. А увече, кад сам јој донео жуте ирисе на огромним стабљикама које је толико волела, она ми окрену леђа напућувши усне. — Посматрала сам те још кад си наишао иза угла. То теби уопште не приличи. Други нут пошаљи цвеће по неком дечку. Не желим да изгледаш глуп. Мојим омиљеним књигама служила се место сточића да би скинула са зида слике које јој се нису допадале. 0нраштао сам јој. Страсно сам жедео да се осећа као у свом царству у овом стаиу у који дотле није женска нога крочила. Узела би мој бријач да исече сендвнче. „Ниси јамачно никад јео овако добре сеидвиче? Просто се топе у устима." И, не гунђајући, сутрадан бих сишао бербернну. Шта је значио иступљен бријач у поређењу с тим дивним инстинктом који је погађао моје гурманске жеље? А изнад свега нисам могао без њеног парфема. Бетина је не само волела раскош као и ја, већ га је и схватала као ја, а њен парфем била је суптилна и ретка еманација тог схватања. Ни крзна, ни драго камење, ни шешири нису је толико привлачили као ствари које је скупљала из чистог задовољства: четке од плавог екаја, дуге спаваћице везене руком, античке фиоле с драгоценим екстрактима. Никад нисам видео да се служила вапоризатором, али у колима, кад би је ветар рашчупао, увек би ме запахнула својим дахом. а кад бих принео њене топле дАапсве својим уснама, оеећао сам је увек тако близу себе... Опда зашто данас толико нестрпљивости у купатилу, где сам толико волео да нађем, јачег но ма другде мирисног двојника Бетининог? Њени влажни кораци нису се још били осушили на поплочаном ноду, два мокра пењоара лежала су на земљи, на таваници су још чодрхтавали мехурови пене.

Бетина се свему потсмевала. Босонога је прескакала конопац у салону. Она ми се осмехну исплазивши језик. Притрча ми и обмота конопац око мене. — Волим те ... Хоћеш ли да проведеш дан са мном? — Знаш и сама да морам да направим данашљи број новина. — Добро, зар ти ниои тамо власник? — То је тачно. Али другима треба дати пример. — У реду. Ручаћу с Пјером. Знала је да је то име имало сва својства која су била у стању да ме разбесне до лудила, и гледала ме је у очи. полусклонљених очнцх капака.

Мирно сам се ослободио конопца. Али моји прсти су подрхтавали. — Ручај с ким хоћеш. Бетина узе мачкицу и изиђе б«з речи. Мало доцније затражила је своју хаљину са цветовима и нову плаву ташну. Чуо сам како се смеје са служавком и наручује телефоном један црвени каранфил од цвећарке. У мени се пробуди хладап. неукротив гпев. Хиљаду. задиркивања, неозбиљне мелодије које је по цео дан певушила, статуета разбијеиа у комаде, поплављено купатило, маче које је заспало у мојим џеповима, мој луксузни Рабле који је раскомадало њепо куче Делфина ... Не, више нисам могао!.. Било ми је свега доста. Да, оставићу Бетину. Кад је одлука била донета, почео саи да размишљам о пословима који су ме чекали да бих смирио свој бес. Био сам заборавио да је моја сталиа секретарица на отсуству и да њепа заменица, која је тек пре три дана ступнла, није

упућена у посао. То је већ било довољно да стиша моју вољу за рад. Кад је Мадлена отворила врата моје канцеларије, тачно у 11 часова, нисам још био ни погледао пошту. • — Не мари — одговори она. — Ја сам је летимично црегледала. Ако -немате ништа против тога, покушаћу сама да одговорим. Била је мирна и хладна као прозорско окно, исто тако лепа, жена готово провидпе лепоте. Изненада ухватих себе како је посматрам у ходу и како ми то није непријатно.. — Можете л.и да ручате са мпом? — Да, гослодине. Ни часка ннје оклевала. Само су јој очи блеснуле. Био ми је потребаи чист ваздух, тишина. Мадлена је повезала главу марамом и замолила ме да не спуштам заштнтно окно. Упркос својој жељи, осмехнух се при помисли да ћу је видети рашчупану на ветру, као и Бетииу .. — Волите ли парфеме? — Да. Заправо. . само „Ло де лаванд". Остали ми нонекад ударе у главу. Њен дуги стас, чудно опуштен на наслону седишта, нежно се оцртавао у хаљини од фнног трикоа. Усне су јој биле етиснуте и ветар их се дотицао. ЈТице је имала непомично, као неосетл>иво, али су јој ноздрве подрхтавале неким тајним, жарким животом који сам назирао и који ме узбуди ... Сунце је сагоревало у завеси која је бпла навучена па прозор. Тај блесак осветљавао је Мадленино бледо лице. Више је нисам могао да познам. ПГта је било заједничког између овог бића светлостн. и огња и оне скромне жене која се појавнла пре три даиа у мојој канцеларијн? Видео сам кад је дигла чашу меким покретом и заборавио сам Аа су јој нокти били иступљени на писаћој машини, заборавио сам да сам је овде довео из освете. Распитивао сам се о њеном животу. 0 томе шта мисли о роману који смо почели да објављујемо у листу. Воли ли да игра? Просто, без збуљивања, она ми је описала свој живот. Али ја нисам био задовољан, гоњен чудном радозналошћу. Само једно ме је копкало: какав је човек кога она воли? Јер она је некога волела, у то сам био сигуран. Кад би се ућутала, њен влажни поглед посматрао је у даљини слику тако прецпзну да сам имао утисак његовог присуства међу нама. Једна велика откривена кола зауставише се пред крчмом. Нисам обратио пажњу, јер ми је баш у том тренутку Мадлена нружила отворену шаку. — Рекли сте ми да умете да гледате у длан ... У том тренутку чуо сам Бетипин глас. Ушла је скоро трчећи за црним фоксом, трссући косом, блиставих образа од свежег ваздуха, одевена у хаљииу с многобројним цветовима због којих ме је потсећала на пољски букет. Она ме примети и порумене. — Какво изненађење, драги! Дакле, свет је заиста мали. Не познајете се? Пјер ми стисиу руку. Већ смо се били упозпали код прнјател>а. Он је увек био овако леп, Бетина и Мадлена су св смешкале... Позвао сам Бетину и њепог пратиоца за наш сто и ривалство двеју жена било је одмах тако очигледио да су били потребни и све њихово самољубље и сва Пјерова глупост да стање остане сношљиво. Седеле су једна паспрам друге и човек би рекао да су то две пријатељпце, усхићене што их је овај пуки случај саставио. Једиио сам ја могао да наслутим у Мадлени опору крутост. У д.еннм лепим тдмннм очима појављивали су се хитри одблесцн муња.

Бетина је била тиха готово прорачунатог понашања. — Сваво вече остајете до »сам у канцеларнји? Мора да то иије увек забавно... — Волим да изиђем носледња. Рад не умара толиво... Није нрнјатно једино наличје дскора. Бетина је у том тренутку тгшала Фоксу у уста комадић шећера и рече не дижући глаВу: Могу да вас разумем. Знам како изгледа мртва канцеларија, неми телефон, затим подземпа железница и оса,мљеност у гомили, међу свим тим бићима која већ носе око себе слику огњишта коме журе... Нећете се скоро удавати, госиођнце? — Бојнм се удаје .. . — То не схватам. Пјер и ја за љих нисмо постојали. Оне су говориле не обазируће се па нас. Знале су да је то прва и последња прилика, и да је реч можда о љиховој љубави. — Опет наличје декора, госпођо. Ах, човек кога ја будем волела пеће га никад видети! Ја ћу изградити између спољног света и њега такав зид лепоте да неће моћи да побегне. — Али и спољни свет је леп ... Ја га волим. Погледајте — рече Бетина додирујући својом ручицом црвене герапије које Зе држала у руци, погледајте овај врели друм, сунце и свежину крчме, умиљате псеће очи, шампањац у замагљеиим чашама. — Не — рече Мадлена мукло. — Има жена, лепших од мене, оних које се преко целог дана снремају на састанак. Бојала бих се ... — Зашто? Ваша л>убав била би једино прнбежиште, прави одмор и радост што човек живи окружен увек истим присуством. Ви бисте били она која тежи и заборавља. — Да ли сте већ срели миого људи којима је то довољно? — Не — рече Бетина. — Али ја никад нисам волела. Пјер прасну у смех ноказујући своје беле зубе. Мадлена ме погледа укочено и ућута. А ја сам био страховнто свестан црних коврча која су унола откривале Бетпнина увета, тих црних коврча које су мирисале на ветар. Она ме је волела лаком љубављу, тако лаком да је ни оиа сама није убрајала у љу-, бав. Мадлена је била жена с којом човек мора увек да буде начисто. Била је жена реда, спокојне топлине. Она би неосетно затворила преда миом та врата која је Бетина држаЛа широм отворена. И моје срце приближи се Бетипи. Да Је одмах нађе и да је можда већ сутра изгуби. Да је сваки дан поново придобија, осваја ... Увек трагајући за оном која је постала пустоловина, чији крај никад нећу дознати... Она је погађала моје мисли. Узе један плави различак и стави га у рупицу. — Знате ли како је он постао човек мог живота? Смешила ми се полусклопљених очију. — Кад смо се разилазили, никад нисмо знали да ли ћемо се опст видети...

ипц

Црни облак на небу се вије Киша пада, у срце ме бије Сине мамин, исто време беше Кад си маму оставио твоју, Хтеде бранит отаџбину своју. Од тад нрође већ година дана Како мама свога сина чека. Сузе лијем и Богу се молим: Свемогући сачувај ми сина! Мог јединца у далеком крају. Бројим дане бројим и месеце, Чекам еина да ми кући дође, Сине мамин, буди ми стрпељив. Молимо се свевишњему Богу. Бог ће наше молбе саслушати. Београд, јапуара 1943. Огњапа МихајловиН