Коло

I

'ДО

Г1ИШЕ : МЕРЈ7И

* 1 ек пред подне сунце бв продрло / у собу: улида је била уска, кућа преко пута имала је шест спратова и, када би оно збасјало окна својим зрацима. она је била ретко ту да види тај при-зор. Јер увек је излазила из собе — сем за кишних дана, чим би се спремила. Живела је сама у хотелу и хранила се у ресторану. Наједном јој је досадио и>ен стан, н.ен намештај и све ствари које су јој нрипадале и којима је морала да укааује пажњу. Приметила је да то прелази у манију. Могла је да отпутује. Али чему? Путовање је само у двоје пријатно. Продала је све што је могла, испоклањала што није могла продати и настанила се у овом скромном хотелу, у тихом и спокојном кварту. Неколико дана осећала се као да јој је велики терет спао с душе. Збиља, она није ништа жалила. Прошла је зима. Чула је како живе други, сасвим близу ње, дискретно, као што и налаже кућни ред. Једна од сусетки била је дактнлографкиња. Чула је штектање писаће машине од девет часова ујутру. Машина би се ућутала у време ручка, а онда продужила штектање све до десет часова увече. Најближа сусетка, чија је соба Сила до аене, имала је исто тако одре-

дознала :е таЈну Једногласних разговора њене сусетке. Биће које никад ништа није одговарало било је једна мачка. — Зар се могу држати животиње у хотелу? упитала је Лујза сутрадан портира. — Не. госпођо. Али има један изузетан случај. Гђа Андре станује код нас већ десет година и кад је нашла једну мачкипу на улици, дирекција јој је допустила да је задржи. Гђа Андре је врло стара и мачка јој је једини друг... Дакле, њена сусетка је старица. Да ли је и она патила у животу? Или је остала усамљена зато што, као ни Луј за, није умела да чува оно што је имала? Младост јој је прошла. Успомене су лепе. али оне не могу увек обузимати све ваше мисли. Много би боље било кад би могла да се посвети некој животињи. И тако Лујза нође једне недеље на птичији трг у Лутецији, обасјан сунцем. Ако не може да стално живи у друштву неке животиње, бар да потра жи неко пролазно пријатељетво ... Би ло је на све стране кавеза, са гнездима опервеженим црвеним или плавим Фил цом. Али ту се продавале и мачке, пси. зечеви, заморчад, и многи продавци уопште нису имали свог дућана.

ђене навике. И, она Лујза никад није могла да је чује кад излази, чула је кад се враћа у пола један и разговара с неким тајанственим бићем које јој никад не одговара. Четврта соба на том спрату често је мењала становника. С те стране зид је био дебео, па је било тешко знати да ли у одаји има некога. Тај хотел одабрала је случајно. Осећала се угодно у својој малој срећи усамљене жене — срећи егоизма и спокојства, — живела је окружена треском врата, батом корака на степеницама, штектањем писаће машине, једногласним разговорима њене сусетке. и свим оним манифестацијама живота других људи, кеје би само минуле поред њеног живота, и не знајући за њега. Соба је била на трећем сирату. Лујва је посматрала улицу, зелене. жуте и првене светлости сигнала на раскршћу. Дрво у једном дворишту заодело се лишћс«. Мислнла је на пролеће које је '#| |омолу. И, наслоњена на прозору,

Лујза је обишла трг. Тополе иа кеју осипале су се првим лишћем. Канаринке су певале у кавезима, врапци цвркутали на крововима. Она застаде пред једном кутијом од картона која је стајала крај ногу неког човека на асфалту. У кутији су спавала блаженим сном два мала мачета на парчету вунене крпе, склупчани у једно клупче, једва приметно обојеног носа и ушију под чуперцима беле длаке. Та убога мала створења толико тронуше Лујзу да је морала да се сагне и помилује топло, дрхтаво клупче Готово постиђена због тога, она се журно удаљи, и не обраћајући пажњу на човека који је довикивао. не би ли неко маче продао. Али, већ после неколико корака, она пође лагано. Осећала је у дну срца да ће бити далеко од свог живота догод остане овде, у овој хуци. И у тој бучној гомили скоро налете на неког човека који је носио корпу. Из корпе је вирила мачја глава, тако смешно прошарана црпим мрљама, да Луј-за није могла да се уздржи да се не насмеје У овом кликтању птица, У суццу иролећне недеље, н.ена радост

неће никоме сметати. Али човек који је носио корпу нагло се окрете. И они се згледаше. — Какво изненађење! рече он прилазећи — Одакле долазите, Лујза? — Не знам — одговори она. Долазила је из прошлости. Тај сусрет деловао је тако нагло на њу, да није умела да се снађе. И тог тренутка видела је свој живот од пре петнаест година. — Тако сам срећан што вас видим. Познао сам ваш смех. Требало је нешто рећи. И Лујза ивусти: — И ја сам морала да вас познам, Рејмоне. У Паризу нема два човека који би се усудили да се шетају улицама с таквом мачтсом. Хоћете да га продате? Била је до суза узбуђена видећи то бике. Покушавала је да се шали да би се прибрала. — Нећу да га продам, одговори Рејмон. Баш сам га сад купио. Нисам могао да одолим срцу. Чујте, Лујза! Да потражимо неку кафану! Простр су ми се ноге отсекле кад сам вас вцћео. Она није била сасвим сигурна да схвата шта он говори, није могла да каже поуздано да је он ту, крај ње. Али само он може тако неусиљено да се понаша. само он може да буде тако спокојно искрен. Она није више осећала године. Време је прешло преко њих А еудбина мора да им ,је била нарочило благонаклона кад је допустила да се сретну у свету ових малих, тек рођених бића која су се родила заједно с првим нролећним лишћем и суннем. Он јој се обраћао као да су се синоћ растали Која их је то глупа свађа раставила? Она није знала. Петнаест година је спавала и пробудила се... стара. Да ли ће он то видети? Ако иза овог дана постоји једно сутра, онда ће они сутра видети своје боре, — Хајдемо Лујза! Узео је под руку и повукао. Ишли су брзо. У Рејмоновој руии клатила се корпа —■ Удавићете ту јадну животињу рече она, не могућн више да поднесе ћутање. — Хоћете ли ви да је носите? Застали су. Она узе корпу. — Сећате ли се, Лујза, оног дала кад смо игали да купимо Нагепу? Ви сте је носили кући На кеју је било само неколико ретких пролазника Она је знала куд је води. И док је ишла крај њега, сетивши се ове мачке. сећајући се оног мачета које је Рејмон поменуо. Лујза бризну у плач. не стидећи с'е ничега. Он је ћутао. И кад су ушли, с муком јој је отео корпу из руке и спусти мачку на ћилим. Животиња је сматрала за најпречу дужност да испита где се налази и она поче свуд унаоколо да њушка. Рејмон извади марамицу, приђе Лујзи и благо јој избриса сузе Као да је то јуче последњи пут учинио .. Као да је јуче последњи пут видела овај декор .. Она није могла да заустави сузе. Он је посади на диван који је био подигнут за један сгепеник изнад пода —* била је та једна од његових Фантазија којој се Лујза увек потсмевала, — узе мачку и спусти је Лујзи у крило. Тада седе крај ње на степеник и прислони главу уз њено колепо. Дуго су тако седели. У Лујзином крилу мачка је дремуцкала и прела. Лујза стави руку на човекову главу, помилова му слепоочнице и густу косу. — Косе су ми већ седе Лујза — рере он. И тада му она стави руку па уста. Еише се нису мицали. Она није знала

да ли у крилу осећа тежину те велике главе или некс тело животиње, Нвде анала да ли Је срећна. — Како би било да је зовемо Месојеђа? упита одједном Рејмон. Говорио је уз саме прсте које му је она ставила на уста. Усне су се узнемириле и она Је осетила додир налик на пољубац. — Зар сте о томе размишљали док сам се ја мучила да погодим зашто ћутите? Он устаде и окрете јој се. Напољу се хватао сутон. — Нисам ћутао. рече он. Само сам се одмарао, јер сте ви овде. Она га погледа, тражећи на том лику, који је опет нашла. грагове година 8а које је знала да на њеном лицу ностоје. Дуго га је тако гледала ... И он се одједном нагну. — Не морате да се мучите. Зваћемо је Месојеђа, зар не? И он подиже уснулу мачку наспрам лица. Напољу је била пролећна недеља. А унутра су били чговек и жена, и једна шарена љупка животиња коју су они заједно миловали

Г7ИЦЈВ: 33 БфАНс^ВиТ^ //таслоњен на дрвени стуб при^станишта, грицкајући већ 1а— вно угашелу лулу, он је посматрао хоризоит по коме је благи вечерњи поветарац носио и нрикунљао растурене облачиће, градећи све веће и веће црне брегове Њсгово искусно морнарско око предвиђало је скору олују. Одједном као да се прену. Тупо гледајући у црну силуету његовог нелалеко усидреног једрењака, он осеи, како га нешто стеже у грлу, као д« лешто препуче испод грубе вунене кошуље. Његов „Змај" плови сутра првн пут без њега. Големом шаком пређе нреко очију, отресе лулу ударивши је о стуб и својим дугим кораком упути кроз пристаниште. Уморно је корачао док му је цео живот, тај бурни живот на таласима, пун борбе, дивљег рада и у кратким слободним часовима зачињен женама и жестоким алкохолом, излазпо пред очи. И сад, када је после толико годппа скоро заборавио да корача но суву, нашли су људи из компаније жутокљунци који мора нису ни омирисали, да је стар и непотребан ('н несвесно стеже своје маљаве песиице. Не! Још он није последњн пут пловпо. Још ће једном стајати у кршу од коиопа, буради и алата слушајући како се ветар пробија међ јарболе. јауче у сваком углу, чеше о конопе оставл>ајући за собом чудну арију пуну аветињских звукова. Јотп једном! Макар то била послслња пловидба, . Он стиже до своје куће кад ветар наиесе прве, крупне кишне капи. Закорачп у собу и, бацивши капу на сто, уморно седе Све му је било пусто и беживотно, баш као да су му ти људи данас откинули парче срца. Први пут се осети тако ужасно сам. Упали лампу, дохвати боцу са ракијом, нали у чашу и испи. Можда му је још једино то оетало од живота.

Олуја се нагло појачавала. Из цриог неба киша је лила у млазевима које је бесни ветар разбијао о дрвеће и трошне кућерке. Кад ветар као махнит продрма прозором, он као да се осмехну. Одгуриу чашу, устаде и гурнувши врата ногом изиђе у ноћ. Врата се за њим треском ватворише и окно уз звекет пргате. Он се не окрете. Цепајући се о заостала иарчад стакла, ветар угаси лампу.