Коло

хле"ба илн проје, па се иепокривен су-; ши на ваздуху. Да ли нема на стоњаку трагова лонаца и шерпрња? Не лежн ли на њему нечист нож или ручник? Затим погледајте иа прибор у ладицама креденца и стола. Зар пема тамо' непотребних ствари? Запамтпте, да креденац није музеј, већ да се у њему; чува стакло, порцелан и прибор за је* ло, да се не би изложио прашини. Какви су лонци и шерпе — какво Јв љихово дно? Да ли су у реду све дршке шољнца! за кафу и чај, да ли су тањири глатки и без окресапих рубова? Да ли су ножеви оштри а кашикб У реду? А под? Да ли нема на њему много" мрља, да ли не треба опет да се преч маже? Завирите и у шпајз! Зар више пута( не видите тамо празне флаше од компота пуне прашиие? Да ли је боца од сирћета добро зачепљена? Покагките, молим вас, крпе за посуЈЈб — да ли су чисте? Да нису можда за< мазане п масне? Ако можете на сва питања да одго« ворите са „да", онда је то доказ, да јв жена, која овде ради, интелигентна н марљива домаћица — ако пак не, ондз се побрините што пре да вам кухиња! буде чиста и уредна. ЖЕНСКО РУБЉЕ У 17 ' ВЕКУ Отмене госпође имале су I само по једну кошчљуј

Фраицуска животпа правила годич ие 1640 кажу: „Треба се поне« кад купати, сваког дана прати руке и исто тако често умивати лице"« Године 1670 додаје се да иије згореЈ сваког дана прати иоге. У иевеликом размаку времеиа госпођа од Моитевнла, љубавница Хенрика IV вели за свог узвишепог господара да заудара на ле* шину. А чувене и у свом свету позиа« те лепе руке краљице Крнстине од Шведске биле су тако прљаве да се нису могле гледати. Тако бар веле њени савремеиици. Кад је телесна хигијена била на оваквом ступњу, лако је замислити како; је у то време изгледало женско рубље. Свима је позната прича о инфанткињн Изабели по чијој се прљавој кошуљи беж боја назпвала „кулер Изабел". Бо« ја кошуље д& се лако замислити кад се зиа да је ова верна жена није ски< дала од 12 јуна 1601 године до 22 сепч тембра 1604 године. Већ саме скупоцен не тканине од којнх је рубље прављеч но доказују да се оно није могло прати.Марнја Меднчи, напрнмер, носнла јв доње сукње, или како се то код нас кач же, „унтершсе" од белог атласа, поставч љеног зеленом свилом, или од жутог, постављепог црвеним, а кошуље су јоЈ биле од златног броката. Неки шпански писци седамнаестог века веле да најмање три милиона Шианаца не носе уопште кошуљу. Шпањолке, да би могле носити што шнре и што чвршће хаљине, носиле су. по седам доњих сукања. Шест сукања! било је од броката и атласа а најдоња од ланепог платна. Како су и најбогатије даме имале само по једпу лапену сукњу, морале су оног дана кад сб сукња прала остати целог дана у кревету, јер нису имале шта друго обући. Осим доњих сукања Шпањолке су; носиле и неку врсту округлог и врло дебелог јастука око кукова који се зваО „женска слапина". Иако се носио уа само тело, јастук се никад није прао. Ни остала Европа тога доба није бич ла много чистија од Шпаније. Рубље је било богато, везено златоМ и свилом и украшено чипкама, али се ретко када прало. Како су се у то вреч ме носиле хаљине са широким рукави* ма испод којих су се често вићали ру* кави од кошуље, то су се правили руч кави на дугмета. Кошуља се није пра* ла, а да се последице тога не би видеч ле, мењали су се и прали рукави на( њој. Кад се крајем века рубље почело" прати, то се није радило по кућама као; данас. Богати Фрапцузи слали су своч је рубље обично у Холандију на прач ње, а једна тиролска племићка слала је' ^воје рубље у флорентинске манастире.

Елегантап зимски костим беле боје, комбинован са црним штофом. Згодан је за хладне дане а и за спорт. (Фото: б. ф . А.)

чавајући хаљину срсбрнасте боје која ти је тако лепо пристајала. Не остаје ми довољно дапа да ти се захвалим за све што си ми у мом животу учинила. Ја ти толико дугујем, љубави моја, волео бих да све часове свих година које будемо заједно проживели теби потпуно посветим и да буду бескрајпе вечери присности у библиотеци , где смо толико волели да читамо, прибијени једно уз друго. Има жена које не зпају да створе срећу. И зато моја љубав према теби никад није могла да буде само пријатељство. Јер ти си опо што би требало да буду све жене и све мајке, али ниједна није као ти... Ти си за мене, у исти мах, девојчица у хаљини од црвене вуне, девојка у ружичастом с бала и блештава жена у сребрнастој хаљини... « она од јуче, у хаљини од љубичастог велура. Мора да сам врло стар човек кад имам толико успомена! Сва моја нежност упућена }е само теби, Жан".

Ваше »ја« ^ па сепЈи &аш,ц иухињи \ ^уосетите каткада сами себе у вашој I/ кухињи! Када је рецимо скуван / У ручак и обављен свакидашњи посао, ућите у кухињу као гост, сасвим непознат, који не познаје — домаћицу. Будите искреии и реците, — какав Је утисак на вас учинила та посета. Шта мислите о жени која је радила у тој просторији? Да ли су прозори чистп? Да ли су вавесе на њима чисте и целе? Нема ли на таваници паучине? А шта је са штедњаком? Нема ли, можда, на њему трагова препеклог пасуља, кафе или другог којег јела? Ногледајте одмах и рерну. Да ннсте заборавили да је обришете крпом пошто се охладила? Какав је ред на столу? Зар не лежи на њему какав комад старог тврдог

едан велики часопис за жене приредио је конкурс за најленше љубавно писмо. Измећу многих пнсама која су стигла уредпиштву, изабрапо је ово и награђено првом наградом: „Љубљена моја, Обузима ме истински бол што се, 'макар и за један дан, удаљујем од тебе, баш у сутрашњици те расцветале педесетогодишњице дана кад је наша љубав посвећена. Волео бих, драга, да поред тебе проведем сутрашњицу те стечаности. Не волим да те тих дана остављам, јср су они често помало тужии. Али они би ипак били пуни својих дражи, и пуни су их упркос моје осамљености у празном кунеу воза. Иреко пута мене умало нису сели неки младенци, али су у последњем тренутку побегли од старог господина који је шкрабао оловком, бесумње неку судску одбрану. Ти млади људи, драга, могли би ми бити деца или унуци, већ ни сам не вна.ч. Срце је увек младо: никада то нисам као јуче осетио. Том срцу које се преливало од узбуђења тешко је да ти каже како си била лепа у оној дугој хаљини од љубичастог велура и цвећем дан-и-поћ у коси, и тако дивним лицем, чија ме свака црта потсећа на неки дан нашег живота. Она мала бора насред чела остала је после Мадленипе болести, а набор у углу усана после Ивониног одласка. Тог дана ти си је наговорила да пође за човеком кога воли, док се она бојала да ти пличини бол рањавајући твоје срце зарад своје среће. Твоје исплакане очи — то је смрт нашег малог Луја, који нам је тако брзо отет из окриља наше нежности. Твоје седе косе — то су сви они тешки тренуци које смо заједно преживели градећи своју срећу. Ту срећу, коју дугујем теби више к.ч шоме другом, створиле су твоја интелигенција и истрајност... № сам био сам, ја бих изгубио храброст... Волим све што је у теби, упркос прохујалом времену, а нарочито тај хитри ход који ми је пао у очи кад сам те први пут видео, једног јунског дана кад си имала на себи хаљину боје зреле трешње. Ти си била сасвим млада девојка у којој се тек наслућивала девојка у ружичастом с првог бала, када сам се плашљиво устручавао да те позовем да играмо јер те више нисам могао да познам. И кад сам угледао твоју ваздушасту прилику, изговорио сам твоје име: Вланша! Сећам се и сада добро како си умела — м како и сада умеш — да подигнеш заносно руке да би поправила своју фри'зуру! Видим те сада с тим присним покретом, као једног јутра кад си пред полазак у град стављала иглу у чудни лали шешир. У несхватљивој мистерији успомена чињеиице не делују на нас највише У тренуцима који нам се УРезују у сећање. Или су можда деловале, иако ми то нисмо осећали. А доцније, много доцпије, оне образују пред нама незабоуавиму слику. Сећаш ли се твојих првих, прераних седих власи? 0! То је био догађај! ВиДео сам ту твоју прву седу влас закоп-

Елегантна блуза металне боје са велики џспом кози је прикачен иа кајиш.

Блуза отворено плаве боје уз дугачку сукњу са нашивеним рукавима, у струку узана, •