Коло

" ПШе-АИИкСОАкЕЈеГ&Р

вион се све више дизао, мотор је певушио своју победоиосну песму, а аемља нестајала у понору. Бдела се смешкала. Вила је опијена висином. Вдела је била богата, лепа и сама у животу. Волела је путовања и обишла је цео свет. — Живот је врло кратак, говорила је оиа, и треба га што више искористити. Вило јој је двадесет девет година, али већ је могла, седећи пред огледалом, да повлачи прстом по бори која је настала у углу усана. А у кестањастој коси понеки сребрни прамен није био реткост. ,!, — Живот је тако кратак. . шапутала је оиа. Мотор је певушио. Доле су се пружала бескрајна мала острва која се првстиру поред обале скандинавских земаља. Спустила се неколико стотина метара да би боље видела та мрка, жута или зелена острвца, расута по мору. Настајала је плима. Сунце је сиЈало Она је летела успореном брзином између памучних облака.

и могла је пажљиво да атерира. Додуше, оетајало јој је једино да се спусти на неко од ових острваца. Само ако пађе довољно широк пролаз између ртова. Аероплан је додиривао воду. Да ли ће пролаз између два гребена бити довољно широк? ... Не ... Вио је одвећ узан... Никада, никада више... И она одједном изгуби свест... * Жута барка се све више приближавала. Торгеир Ланге, човек који је веслао, био је висок и снажан Прикучивши барку номоћу чакље уз авион, он угледа за управљачем прилику у кожном шлему, с великим ваочарима. И кад је скинуо наочаре, готово узвикну од изненађења: — Па то је жена! Нежна, бледа, млада... Опрезно је узе у наручје и положи на дно барке, па пошто је некако приЕезао машину за гребен, завесла пут острва. Код куће је брзо добио везу с аеродромом. Та жена није могла да буде

— Човек се осећа као да одлази далеко изнад свега што је зло и досадно. Осећа се слободан и срећан. Осећа се као да су он и машина једно. Она застаде збуњена. Никад дотле није се изражавала таввим јбзиком. — Да, рече Торгиер замишљено, тако сам се и ја осећао... Летели смо изнад планипа, изнад долина, понора и врхунаца. Чинило се да видим своје претке како уморним кораком гмижу по планини враћајући се увече своме дому. Они су имали права да траже одмор, они су предано радили, они нису бежали као ми данас ... — Бежали? поновп Едел ту реч, као да је није добро разумела. — Да, ми бежимо, пуштамо машину да ради за нас, шгедимо своју снагу, избегавамо препреке. Мувамо се тамо амо, тежећи забринуто да све видимо, да све упознамо, и не увнђамо да на тај иачин бежимо од наше једине дужности — да останемо тамо где нам је место, тамо где можемо бити корисни. Ми журимо, чак и немамо довол>но времена да мислимо. Да, ми заборављамо да је живот кратак ...

он једног дана видећн је у столици поред прозора. — 0, да! Значи, моћи ћу да се вратим кући, одговори Вдела смешећи се. Она се спријатељила с добрим седокосим лекаром. — Зар одмах? рече лекар загледајући то бледо, омршавело лице. Надам ее да нећете заборавити да треба још дуго да се опорављате. Морате избегавати сваки напор, сваки умор. Фрактура лобање није' мачји кашаљ и вама је потребан потп-ун мир и одмор бар пола године. Она уздахну мирећи се Са судбином: — Још пола године! Добро! Алп поћи ћу на пут бродом око света. Не очекујете, ваљда, од мене да ћу седети у неклм санаториуму или бањи? — Госпођице Вјеринг, одврати лекар пошто је сео покрај ње, ви сте ламетна млада жена и мислим да могу озбиљно с вама да говорим. Засада не можете ићи ни на какав пут. Саветујем вам. и као пријатељ и као лекар, само једно: останите где сте!

То осећање среће обузело је Еделу први пут кад је научила да плива и кад се више није бојала бездана под еобом. Долазила јој је луда жеља да се суноврати са својом машином и да се опет нагло издигне, као што је некад чинила гњурајући у води, и као што је гледала смеле авиатичаре. Нагло се попела на велику висину. Скоро је изгубила дах кад се почела епуштати. Као да јој је земља јурила у сусрет. Али авион се у последњем тренутку усправио изнад земље која је опет почела да нестаје под њом. Образи су јој били ледени и осећала је да је бледа као смрт. Али |ако је то било величанствено! Кад се по други пут спремала да се суноврати, одједном мотор јекну, задахта и ућута се. Вдела се није уплашила. Била је на приличној висини

Огаас р«г С Бр. 1999», ов 6.

в

ниједна друга до Вдела Вјеринг, пошто је једино она тог дана узлетела. За то врме, девојка је лежала у постељи, у кући на острву. Лекар је забринуто климао главом. — По свој прилици фрактура лобање, а можда и потрес мозга. Не свиђа ми се та дуга неевестица. Тек увече Едела је почела да мрмља неке речи без везе. Торгеирова мајка седела је на постељи, не скидајући погледа с болеснице. И као да је опа одједном дошла свести: — Има ли кога овде? упита слабим гласом. Гђа Ланге устаде. — Ту сам ја. Догодила вам се мала несрећа, али ништа озбиљно. Не бојте се. Мој син, Торгиер Ланге, довео вас је у својој Оарци. Бићу врло срећна да вас негујем ... Вдела дубоко уздахну и утону у сан... * Пролазили су дани. Вдела је била у заносу. Тек повремено враћала јој се свест и увек би питала: кад може да оде? Колико времена је већ болесна? Колико ће остати у постељи? — Не плашите се, говорила је гђа Ланге смешећи се. Све је добро, а одмах не морате ићи. Млади сте, живот је пред вама. . Она је савесно неговала Вделу, као да јој је ћерка. Вила је то добра старица и читавих тридесет година вредно и предано је~ радила са Торгеировим оцем пре но што је подигиуто велико пољско добро на острву. Њих двоје су штедели да би се њихов дечак школовао и да би га послали у агрономски инстнтут. Кад му је умро отац, Торгиер је прихватио његово дело и усавршио га. Цело острвце претворено је у велшн« врт. Вдела се лагаио опорављала,, али је још бида слаба. Лекар је често долааио — Дакле, иапредујемо! осмехпуо се

=— Живот је тако кратак, одговори она замишљено. Зар још шест месеци да останем у овој пустињи? — Да, живот је кратак. Али ако хоћете да оздравите, ви ме морате послушати. Овај последњи аргуменат напослетку је убедио Еделу. * Торгиер је отишао на пошту, која је долазнла три пут недељно. Вио је то увек празник за Еделу, јер јој је доносио новине и по које писмо од старих пријатеља. Била је удубљена у читање кад јој се оте усклик: — Ох, баш штета., тако бих волела да то видим! Торгиер спусти писмо које је читао и погледа је зачућено. — 0 чему је реч? — Даје се премијера „Пер Гинта". То је прави позорншни догађај. — Бојим се, рече он, да бисте били разочарани. Целог „Пер Гинта" немогућно је дати. И обично најдубља места, бришу. Готово увек се упропасти сцена у пустињи и исецка говор свештеника на гробу. Едела поцрвене. Она није познавала „Пер Гинта". Био је то за њу позоришни комад као и стотине других. Одједном се осети непријатно, понижена пред Торгеиром. — Да ли сте га већ видели? упита она несигурнпм гласом. — Да, два пута. Претстава је илустрација песничког дела, али увек остаје само осредња илустрација. Едела се није усуђивала да више говори. Чим је Торгпер изишао, приближила се орману с књигама и потражила књигу, Не, није се преварила. „Пер Гинт" је збиља од Ибзена. И она иоче предано да чита. * — Да ли сте летели авионом? упита Едела Торгиера. — Да, једном. То је било ввличанствено! Еделиве очв блвсвуше:

Торгеирове речи толико су деловале на Еделу да није била у стању да среди своје мисли. „Живот је кратак", рекао је он, као што је и она поиављала. Али за Торгеира те речи су имале други смисао... * Прошло је шест месеци. Срдачно, али с тугом, раетала се Едела с гђом Ланге и Торгеиром. Она их је позвала да је обнђу кад буду долазили у престоннцу. Њени пријатељи прославили су њен долазак. И стари живот опет је почео. Али Еделине мисли често су се враћале дворани са библиотеком и клавиром, једпнм разбојем и старим зидним часовником. Сећала се ужутелих поља и високог младића препланула лица који је обрађивао своју земљу и био срећан. Те вечери било је код Еделе неколико пријатеља: Бјерн, млади адвокат који је већ био направио каријеру; Егел, млади електротехнички инжењер; Барн, архитекта, и Лили и Унми, две младе, дивне жене. Неко зазвони на вратима. — Госпођице, тражи вас неки господии. .. У претсобљу је чекао Торгеир. — Ох, тако се радујем што вас видим. Уђите, имам госте, али надам се да вам то неће сметати. Она га уведе у салон, искључи радио и претстави га својим пријатељима. — Откуд ви у престоницу, Торгеир? упита Едела. — Потребан ми је електромотор за ттале, објаспи Торгеир, а мислим да купим електричне машине за мужу. Лили и Унми умало пе праснуше у смех, али Вгил се живо примакну Торгеиру: — Којој сте се фирми обратили? Одговор младићев га је очарао. — Тамо сам ја запослен. Моћи ћу да вам помогнем. Између н>их двојице заподену се живахан разгпвпр. коме се придружи м Барн. Едела је слушала. Било је