Коло

5

на криву, дебелу батииу. Било му је лакше. Пришао је дебелу храсту и нежно га помиловао. Лишће је затреперило. — Хеј, да ми је бар он жив! Не би ја данао вукао ове старе и трошне кости по разлоканим путевима. Теби је данас лако. Мисли о иепи што хоћеш. Ја ти завидим и... мрзим те. Ти стојиш на нстоме месту. Гледаш ова лепа поља и мало чисто, збијено сеоце. Живот пролази. Иде. Ти га не осећаш. Задовољан си. Он пролази поред тебе. Не дохвата те и не баца тамо-амо. Додуше, гране су се осушиле, али си ипак остао онај стари, дебели храст. А, погледај мене. Познајеш ли ово дице и ове седе чунерке којима се ветар игра. Претури мало по своме сећаљу... Зиаш ли када сам некада под овим твојим сухим рукама водио коло. Шарено и иекићено девојкама. Њихове очи почивале на мени. Гледале младост, лепоту, богатство... А данас? Само ме још ти гледаш. Једини ти имаш још мало срца да ми пружиш хлада. Ти и мораш да ми будеш захвалан што си често могао да посматраш

ЦВИЈИЋ И ДОКТОРАТ Године 1908 наш велики географ др. Јован Цвијић путовао долином Таре узвоЦио од Колашина. На конак је пао у село Јабуку, где га је примио себи надзорник за грађење пута. Овај је необично депио школоване људе. Рекао јс да се Цвијићева имена сећа из новина и упита га да ли је доктор. Када му Цвијић потврди ладзорник, коме се докторска титула чинила нечим врло високим и готово недостижним, уздахну и с пуно иоштоваља рече: — Добро сте ви то постигли! Цвијић се на то као љутну па ће одговорити: — Ех, каквих ти клипаиа пема доктра! Али Цвијићев домаћин је ипак осчао при своме мишљењу и није се дао разуверити у вредности докторске титуле. ЊЕГОШЕВ НАСЛЕДНИК У лето 1851 владика Његош дође у Беч дипломатском миспјом и ту му нагло позли. Окупише се око њега многи знаменити Срби, међу којима Љуба Ненадовић, Брапко Радичевић и његов друг др. Јулије Радишић, кога Бранко помиње и у „Ђачком растанку". Радишић полако упита Љубу Неиадовића: — Ко је владичин наследник?

те лепе слике из прошлих, срећних дана. То више никада неће доћи. Живот брзо пролази. Ломи све пред собом. Савија леђа и посипа белином косе. • Старац није могао даље. Лришао ' храсту и легао поред његовог дебла, уморан од животног пута и борбе. Усномеие га савладале. * Неке жепе из села причале да су тв ноћи чуле неко цвиљење и тихе јецаје, што је долазило, рекле би, одиекуд иод старим храстом ... Када сам пролазио кроз село видео сам старца. Ради и помаже у сеоској школи. Носи године на својим повијеним леђима и мирно очекује час да поново види свог сина. Сваке вечери одлази под стари храст, дуго га гледа и ра-зговара с њим. Сељаци говоре да са старим нешто није у реду. Говоре тако, јер нико није знао шта то тако сетно шапуће старом оголелом храсту ... једином свом пријатељу и другу... И пико неће знати... §

— Данило!—одговори кратко Љуба. — Ја га иигда нисам чуо! — речз Бранко Радичевић, који је подаље седео. Одједном се владика, за кога су сви мислили да спава, осмехну и не отварајући очи прозбори: — Ако остане оиакав какав је, чуће га цијела Ввропа! СКУПА ПОХВАЛА Некад чувеном проповеднику шабачком, капелану Јови Марковићу, неки тамошњи трули богаташ, коме је умрла жена, пошаље слугу и затражи да при опелу у цркви одржи беседу. Хонорар је обично тада био три дуката. Када чу за тај позив, Марковић се намргоди. Знао је добро за нрошлост и тог богаташа и његове жене. Мало се размисли па рече слузи: — Иди и кажи твоме газди да ћу држати говор у цркви при опелу, али да има за то да ми плати двадесет дуката! Мало после врати се слуга: — Мој господар ие пристаје! Зашто тражите двадесет дуката када иначе узимате три? — Е, мој пријатељу! Ја треба да причам како је покојница била добра Хришћанка, како је чинила милостиње и помагала сиротињу. А истина је сасвим другојачија. Када би већ морао да лажем, нека се то и илати!

1/стшшсве невдоте

Сељанка приђе ближе. Наже се староме. — Шта рече, море? — Ништа, ништа, сна'о, — убрза стари. Знаш, 'нажо само. Из далека сам а пут ме нанео 'вамо. — Еј, јадни старче, — чисто прошапута сељанка, дохвати крчаг и нзгуби се иза зрелога класја. Стари се загледа негде далеко, у бескрајни простор. — Јадни старче! Јес', добро сам чуо. Па и није погрешила. Јадан сам ти ја, а још јаднија моја судбина. Сељаци су пролазили. Загледали старога и одмахивали главом. Стари се окрете. Иомилова погдедом село, њиве, ноља, винограде. Иснред њега се дизао велики храст. Старац застаде.

— Сад те се сећам, стари друже мој. Боже, како си ми се само променио. Никада не бих помислио-да си ти онај стари, дебели храст под који је могла да стане цела сеоска литија. Како ти се само избраздала кора. Тхе, што ти ја, друже, пребацујем. Па ни моје лице није ништа боље. Видим и сам. Много смо што шта ја и ти преживели и претурили преко главе. Старцу се помакоше усне. Задрхташе. Помолише се стидљиво два црна и оштра шкрбељка. — Био сам далеко. Имао сам кућицу покривену старим, зарђалим лимом. Доста за стара човека. Видиш, друже, ја сам све то оставио да бих могао да дођем овде. Силна ме је жеља вукла да видим моје село и тебе ... • Некада сам био млад и вољен од свих. Имао сам новаца на претек само нисам имао ... памети. Сада видим како је лепо ово село. Благо теби што га гледаш свакога дана. Ова поља говоре. Као да зову себи. Све је то мени некада било мало, јадно и бедно. Немирна крв ме је вукла у широки свет, у веће градове кроз које живот тече много брже него овде. Отац ми је рано умро а мајка убрзо за њим. Пожурио сам.да продам све и да што пре побегпем од овог места где време стоји. Тамо далеко, иза оних брда, зауставио сам се. Тамо сам уиознао и њу. Зашто ти о томе говорим? Уосталом, отворирићу ти душу. Та и коме би? Мени су ионако дани избројани. Волели смо се лудо. Имао сам и сина. Еј, што је тај знао да воли свога татицу! Све би било добро, али, ниоам знао да велики град тражи и жртве. И, налази их увек међу нама што смо дошли са села да проживимо нов живот који нам је годинама био страи и хладан. Ето, тако сам једнога дана, на столу нашао само комадић хартије с неколико речи: „ ... и одлазим за увек". Јесте, тог? дана је оставила свога сина и ту хар тију. Прошде су годиие. Рана је за расла, Али, судбина је одредила још један црни дан у моме животу. Болест ми је иокосила сина, за кога сам живео. Можда је тако и боље? Зашто да то дете једнога дана сагледа иромашени живот свога оца? Зашто да постане дете града? Старац је стао. Наслоиио је главу

Лишз:

Прошле недеље венчао се у Сабо-рној цгжви спикер Београдске радио станицв г. Миодраг Пепчић-Пољански са талентованом првакињом Академског позоришт г-ђицом Соњом Арадски. Овом венчању кумовао је доајен наше драме г. Добрица МилутиповиН, Истовремеио обављено је венчање и сестре г-ђице Соње Арадски, Мирјане, са г. Милоридом Матићем, чан. Мин, саобраНаја. У средини две младе. 'Слимак: 0. Грдијаи)

Суице у зениту. Његови прави зраци немилосрдно прже све под собом. Ниоткуд ветра. Поља се жуте. Трава одише мирисом сена. По нека птичица прелети и изгуби се у плаветнилу неба тражећи хлада. Горе далеко поигравају се весело два бела облачка. Долазе и нестају. Класје оборило своје мале главице под теретом дебелих и пуних зрна. Жито зри ... Сељаци се разишли по пољу. Беласа1У се кошуље. Одудара белина од црних и испуцалих лица. Са главног друма скрете старчић. Одела личи на рите. Лице црвено. Поднадуло од врућине и јаре. По њему разређена ретка, чекињаста брада. Стари је стао на иоловини једног пу-

тељка. Грло му суво. Пече. Жедан је стари. -— 0-о-о-о-о-о-ј, спа^о! — 0-о-о-о-ј, — одазва се жена с н.иве. — Бил' ми дала мало воде? — Оћу, оћу. Еве ме одма'! Сељанка приђе. Принесе крчаг. Старац га жудно дохвати рукама, које су видно подрхтавале од тежине. Вода клизила и хладила распаљено грло. — Е, баш ти вала, сна'о. Сељанка се загледа старцу у лице. — Јел' Бога ти, стари, да ниси случајно из овога села? Старац се трже и саже главу. — Нисам ја, сна'о, овди никада био. — Море, личиш ди много на некога ч'а Мнлоја, који је давно от'шо одавде. Мој баја га добро зпа. Старац затрепта очима. — А, од које си ти вамилије? — Ја од Златићевих, — одговори сел.аика одрешито. — Еј, велика је то вамилија а и богата, баш ка' и моја што би ...