Коло

I

У десет мииута до три ститла је на ваказано место, одакле су она и њен обожавалад требало да крену стазом греха. Он је обећао да ће стићи тачно у три, ни минута раније. Хтела је да избегне да јој се јавно пред светом приближи ири излазу из подземне железниде. Али при помисли да је стигла пре њега, обузео је снажан осећај стида. Тако елегантно упадљивој појави као што је била она, било је немогуће да се задржава читавих десет мннута по станицама подземне железнице. Вирати се није могло, морала је на улиду. Наићи ће се вероватио какав бифе или ма какво место где би могла провести тих дугих и предугих десет минута. Осам минута до три! Мали простор био је препун жена. У свом неизмерном нестрпљењу лупнула је својом дивном ципелом о ногу стола и у истоме трену спопао је изненадни ужас: кроз свилеио фино ткање танке чарапе пробио је прст!! То је била иепредвиђена околност на коју је ипак морала да мисли. Она је волела да носи чарапе за један број мањи од своје ноге, јер јој је изврспо нријао додир затегнуте свиле. Па уз то тако мала ножица, да је при игри изазивала дивљење. Није могуће да се преварила. Сно-

ра нема, прст је пробио чарапу. И у своме уображењу Роза је почела да размишља о томе, што би све могло произаћи да нешто Ериху падне на памет да те мале, дивне ципелице узме да скине својом руком. Можда ће му се прохтети да пољуби те ножице. Из његових речи при заказивању састанка тако се што дало наслутити! И сада, одједном, да види како је прст дрско избио на светлост божјег дана! 0, каква супротност за очекивано расположење. Роза је осетила како је пробија зној. Испила је лимунаду и побегла далеко од станице подземне железнице. Није се усудила да се осврне, из бојазни да не угледа Ериха. Враћајући се таксијем својој кући размишљала је о својој промашеној пустоловини. Никада више, никада, мислила је, неће се тако безбрижно повести за својом уобразиљом, Да је нешто њен муж угледао прст кроз чарапу, слатко би се смејали, али љубавник? Да ли је могуће да достојанство може бити толико у вези с једном подераном чараном. И Роза ступи преко прага своје куће смерно приклањајући главу пред шестом заповешћу.

0

VI1/1 цЈе:' -X/. Р'УЖИТ^

Била је то једна слабун.ава старица, сбде косе, ружичастих капака очију, са капом одврпци иа глави. Могло јој бити око седамдесст година, што ипак није сметало да јој изглед буде врло живахан. У крилу је имала једну пануњену торбу од мреже, коју је чврсто држала својим старачким рукама, као да садржи нешто врло скупоцено. Она и ја били смо једини путници у том вагону, у који сам ушао две или три станице после ње. Не сећам се тачно кад је старица занодела разговор. Био сам нешто замишљен, а она ми је вероватно говорила већ неколико минута, када сам тек почео да обраћам пажњу на њено причање. У чуду сам се питао: „Ко је тај Данило, о коме ми она говори?", али се нисам усудио да је гласно запитам, јер ми је то, бесумње, већ рекла. Она ми је о њему говорила, као да га ја добро познајем. Пажљиво сам јс слушао и увидео да је тај Данило био њен син. — Мора да је био леп дечак — рекох, само тек да бих нешто рекао. — 0, да — одговори она са изразом поноса у гласу. Леп дечак (уздахнула је слабо и један брз осмех пређе јој иреко усана). Да, — поновила је лен дечко, и врло марљив. Цео свет је говорио да је и сувише леп, да пре личи на неку . девојку. Али, променили су мишљење кад је одрастао — и двстао младић као и сви остали. — Ах, мушкарци, на крају крајева — су мушкарци — било је једино што ми у том тренутку пало на памет да кажем. Старица се осмехнула, живо потврћујући главом. — Тако је, господине — рече. — То сам увек говорила. Нико не може очекивати од мушкарца да се понаша као девојка, зар не? Говорила сам ја то и.еговом оцу. Не једанпут га је он хтео тући, али ја то нисам дозволила. „Сети се времена, када си ти био млад. Зар и ти ниси никад учинио неку неваљалштииу у то доба?" „Да, али се сећам и батина, које сам добио од свог старог", одговарао ми је он. „Па ето шта је због тога од тебе постало. Погледај се само." Тада се он смејао, а понекипут би се и љутио и тада смо се свађали. Говорио је да ја кварим дете, да га претварам у стабића, који, кад одрасте, неће бити ни за гата способан. „У томе грешиш, говорила сам, Дани-

ло је попгао добрим путем и знаће себи да створи положај. Видећеш". — А да ли је то и остварио?, упитах. — 0, да, господине. Сада је он богат човек. Сопственик је једног великог имања. Нико му не заповеда. Достигао је да буде нешто више од свога оца, иако је и овај био одличан човек,

губио "Је своЈу жену шест иесеци пре но што је преузео имање, али пре годину дана се поново оженио. Његова друга жена имала је нешто новаца па су купили друго имање, веће, на коме сада живе. 0, он је врло способан. Не бих се чудила кад би чак и свој сопствени ауто имао. — А јесте ли га скоро видели? — Десет је година како га нисам видела. А мало сам и вести добијала о њему. Није, знате, никада волео да пише. Зато сам се и решила да га посетим. Кад сам му то писала, одговорио ми је да је пут врло напоран за моје године. Поиово сам му нисала да по ономе што ми он каже би свако могао помислити, да не жели да ме види, и да ћу поћи па ма колико пут био тежак и заморан. А да се добро чува, ако ме не дочека на станици. — Мора да сте веома жељни да га видите. — Можете замислити, господине. — Наћи ћете га сасвим , измењеног. После десет година... — За мене, не. — Мислите ли ви да је још увек онај исти младић који вас је оставио пре толико времена? Брзо и живо, климнула је главом: — Можда вам изгледа необично; али, мислим да је још увек онај исти... мој Данило ... Нисам ништа рекао. И старица је заћутала. На њој се примећивало узбуђење, које је све више расло. Очи су јој блистале а нрсти нервозно играли са мрежастом торбом у крилу. Воз се зауставио. Старида лотражи очима наслов станице и брзо устаде. — Ова је, господине. Овде треба да сиђем. Отворио сам јој врата и она скочи на перон. — Ено га, господине. Оно је мој син. Погледао сам у човека на кога ми је изгледало да показује, онда мало даље, па онет њега. Не, није могло бити забуне. Изузев старице, кондуктера и једног сањивог носача, тај човек је био једини на перону. Била је то особа од својих 45 година, огромна, грубог изгледа и црвеног округлог лица, што сам претпоставио да ће пре бнти од ракије но од сунца и ветра. Одело му је одавало нечистоћу. Стајао на

који је радио неуморно све до часа своје смрти.1.." Обоје смо заћутали. — Али, сад се у мени пробудила радозналост. — А, јесте ли ви помогли свог сина? упитах. Хтедох рећи, јесте ли му дали нешто, као почетак да би тај свој положај остварио? — 0, да — рече. — Дали смо му све што смо могли, иначе не би имао на шта да се ослони у свом путу кроз живот. Његов отац се дротивио, али ја сам тад с њим озбиљно разговарала. Стало иас је свега што смо имали, али то не мари. Нама, старима, врло је мало потребно за живот. Навикли смо већ на штедњу. А било је право да за свог сина нешто учинимо. — Па на који је начин он себи прокрчио пут кроз живот? — 0, он је врло снособан човек. Из-

сред перона, као да жели неком да препречи пут, раскречених ногу, са камашнама на ногама и рукама у џеповима широких панталона. Гледао је старицу са очигледном зловољом. Нијб ни корака макнуо. Мајка му је потрчала. Ои је поздрави без воље и, кад му је она пришла, окренуо се и пошао ка излазу. Старица пође за њим ситпим корацима. Кад је воз изишао из станице, допово сам их видео — друм неко време иде упоредо са жељезничком пругом. Седели су заједно на једним блатњавим колима, која је вукла једна црна кобила, не мање прљава од блата. Старица се ослањала. на свог сина, живо му нешто говорећи и медадући га у лиде; а он иагнут папред са лажтовима ослоњеним на колена и са дизгинама у опууггеним рукама, седео је поред ње намрштеног липа и вчима удрављешш негде у даљнну ..,

( хз&еши1ШЖШ Како се може да смањи крвни притнсак? /^"рвни притисак назива се у медицини онај притиоак који влада у крвним судовпма човечијег организма, а који је резултат снаге.срца, стања крвних судова и састава, као и количине крви у телу. Када се мења један од ових фактора, мења се и цритисак крви. У здравом организму постоји равнотежа између ових чинилаца и због тога притисав крви подешен је његовим потребама. У случајевима, у којима наступа потреба за тренутном променом крвног притиска у целом оргаиизму (папр. за време телесног напора) или у извесним његовим деловима, долази до изражаја врло компликован механизам регулапије који мења и опет доводи крвни притисак на нормалу. Крвни притисак највећи је у великим артеријама (крвним судовима која одводе крв из срца) најближим срцу, а затим опада у артеријама мањим и даљим од срца. Сваки зна да лекарн крвни притисак мере нарочитим апаратом и то на надлактици. На том месту он треба да износи одприлпке 100 + број година. Али то је само ириближна вредност, у толико пре тто притисак крви није и не може да будв утврђена и сталпа вредност, јер он зависи од разних Фактора (који директно или индиректно утичу на она трн главна!) који се меЈвају у току целог дана и нод различитим условима. Према томе сама цифра која означава највећи (максимални) крвни притиоак, нарочито добивено само једанпут, апсолутно није меродавно за процењивањв стања срца и крвотока. Другим речима крвни притисак се код једне особе мора пратити попављаним и чешћим мерењем да би се добила нова права вредност. Осим тога цифра која. означава крвни притисак само је један од знакова стања срца и крвотока. * Према статистикама у ско.ро свпм земљама све је већи број особа које болују од повишедог крвног притиска. Ова појава тумачи се чпњеницом да су услови живота данас све тежи и тежи, скопчани са бригама и трзавицама, које сигурно штетно утичу на нервии систем а тако индиректно и на крвне судове. Осим тога све већи душевни напори. несаница, разни отрови, пре свега дуван и др. погоршавају стап.е крвних судова, који већ у старијим годинама постају мање еластични услед кречних наслага (артериосклероза) и због тога претстављају дрелреку нормалпом крвотоку. Због свега тога први услов да се смањи повпшен крвни притисак је да особа успостави један душевно — и то пре свега душевно! — и телесно што мпрнији жпвот. Ни лекови, ни диЈсга не могу користити ако болесник настави свој посао. оптерећен бригама и трзавицама. Атсо то не учини, не треба да се чуди што иеће успети да с»иањи притисак крви. Има особа које мисле да ће једпио строгом дијетом успети да смање повишен крвни прнтисак. Тачио је да је извесна пажња у исхрани неопходна за болесника са повишеним првним притиском. Али дијета не само што није најважнији чинилац. него ништа не користи ако је она оно једино што се примењује у лечењу. У погледу дијете треба знати да је најваасније да исхрана буде са што мање соли, а по могућству да буде потпуно неслана. То се најбоље постиже исхраном претежно поврћем и воћем. Осим тога узимање оброка треба да је чешће, али они морају бити мањи. Месо је дозвољено у мањдм количинама. Алкохол а нарочито дуван треба избегавати, а у тежим случајевпма потпуно изоставити. Од лекова користе само сретства за умирење нервиог система. Врло је важно да болеснпди са повишеним крвним притиском имају редовну столицу, Јер распадпи продукти из црева изазивају _ самотровање организма а створепи отрови нарочито штетно утичу на крвне судове. ДР. С.