Коло

5

$с!\

/«а гос'п Тошу монге, фактички, да •ч се каже: да се из ћефа родио! V Тако, иеки ћефли човек па то... Није, да, кажете, да је неки иамћор, пр-зница, иего тако: човек који, мал те не. за свашта има свој ћеф. На пример: падне му, рецимо, напамет да усред ових прилика приреди аласку чорбу (али ону праву и прописну) он ће, само због пустог ћефа, преврнути и три Дунава (а ако треба и све његове притоке) само да проиа1>е пет фела риба да та чорба испадне онако како то треба. Или: ако му је ћеф, рецимо, да пет дана ие проговори ии речи у кући с госпа Ковиљком, он ће ћутати као заливен, па не знам шта да се деси око њега... А, да и не говоримо, шта је у стању да уради кад му, тако, падне ћеф да поседи и да се „наћефлеише" неког неготинског цршака... И, живео тако госн Тоша за ћеф! Из ћефа је и нромешго струку па од предузимача отишао у државне чиновнике и то у архиву. Дошао му, тако, ћеф да пролистава стара акта, и променио запимање. Из ћефа је, н пре времена, погрефио и пензију, а опет из тог истог ћефа иикако није хтео да се исели из свог стана иако се већ једаиаест година суди и парничи с кућевласником око неког кључа од вешернице... Да ли се, међутим, госн Тоша о:кенио с госпа Ковиљком опет само из ћефа, то је тешко рећи. Оно истина, кад се и.их двоје довате некад, он јој креспе у брк: — Узео сам те из ћефа, а не зато што си ми се иарочито допала... Грешна госпа Ковиљка трпела н подносила те г. Тошине ћефове. Ником се чак није ни потужида. Привикнула, што кажу, па клонула као ладолеж уз ограду, и ко зна, можда јој ниеу ни падали толико у очи ,ти и толики ћефови њеиог мужа... Оно, руку на срце, морало је ипак да јој смета кад би, например, г. Тоша, усред друштва, узео па рекао пекако осионо: — Е, видиш, тако ми је ћеф! Узалуд бн га госпа Ковиљка опомињала: — Немој, болан, Тошо, нема смисла... Шта ће свст да каже... Увек би следовао познати одговор: — Тако ми је ћеф... И тепао г. Тоша свој ћеф из ћефа, све до недавно... Терао би он и даље да се није десило да госна Ковилжи прекини најзад све то, и да је то што је ирекинело, није натерало да „преврне други лист". Л, покренула је на то п.епа рођеиа мајка, ташта г. Тошина. Дошла, ту скоро, ианравила слово „Ф" и рекла ћерци: — Је ли, море, лудо, докле ћеш да трииш тог маторог да те сеца? Докле ћеш да Извршујеш те његове ћефове? — На, шта му могу... То је требало раније да га одвикавам, а сад је доцкан... — Које доцкан и шта доцкан? цикнула ташта. — Није доцкан... Топа дана цело поподне ташта је пробдила у г. Тошиној кући, а кад се он увече појавио, она пошла св'ојој кући. И од те вечери и госпа Ковиљка -иступила, нрвипут, после толиких деценија брачног живота, но овоме сопствепом „ћефу". Била изнела на ето, после вечере, хладну ниту с месом што је била умесила за ручак. Г. Тоша пробао парчо и рекао: — Ово да се подгреје! — А, што да се подгреје? — Тако што не ваља хладно! — В, мони је ћеф да се јсде хладно! — рекда госпа Ковил.ка и кришом се уштинула за мишку, да внди је ли то она. Да ли сања или фактачки говори.

— Шта кажеш!?! — дрекну г. Тоша! — То што чујеш! Такав ми је ћеф! Доста си ти терао своје ћеФове, сад је ред и на мепе... И отсада, да упамтиш, у овој кући нема внше твојих, него само мојих — ћефова! Разумеш... И. први пут, откако зна за себе, г. Тоша се забезекнуо. Забезекнуо се, лросто напросто, због изненадног ћефа госпа Ковиљкиног. И, остао тако згранут, разрогачених очију, а пола несажваканог комада хладне пите с месом у устима... Изјутра, покушао је опет да наметне свој ћеф, али му госпа Ковиљка, ноднаредпички отсечно рекла: — Е, мени је ћеф, видиш да тако не буде... Него онако само како ја хоћу... Ако ти се не донада ти изволи на пађи другу будалу... која ће да ти извршује ћефове... Ја више нећу... * Госн Тошу, кога је цео опај крај где стацују знао у прсте, и кога су сви, мање више, звали јавно: „Тоша-ћеф", просто је поразила околност да се љегова дотле послушна робињнца, госпа Ковнљка, тако нагло, готово преконоћ, промени... И у том пренеражењу ннје ни нрнметно да из дана у дан но-

ЧУДАН ГОСТ Мнлован Глишнћ је увек ручавао по кафанама. Али једнога дана позваше га на ручак у једну домаћинску кућу. Пре ручка, међутим, узе он нож и виљушку, и по свом старом обичају који је стекао у кафани, обриса их о салвету. Домаћица се трже. Уплашн се да јој нож и виљушка нису били прљави. Зато одмах даде госту нов нож и виљушку. Глишић је на то погледа мало зачуђено, па онда дохвати да и то избрише. Домаћица је била запрепашћепа. Зар је и то било прљаво? Хтеде опет да му замени. Али се сада Глишић наљути: — Шта хоћете, да вам ја избрншем све ножеве и вил>ушке по кући? БИО БИ ДВЕ ДРЖАВЕ Стари београдски нрофесор поч. Иура Димнћ био је веома озбиљан и ретко се шалио са ђацима. Прва београдска гимиазија бнла је тада у Капетаи Мишином зданију, а у нрви разред бно је уписан и један поодрастао дечак који се звао Гвај. Ђури нешто било смешно то страно презиме н често је прозивао Гваја који није никад ништа знао. Једног дана он опет прозове Гваја, али он ни опепелити. — Бре, бре, Гвају, ти кад би имао код себе један часовник који негде зову ура и кад би имао једну пару, био би две државе, а не знаш лекцију, — рече му Ђура кроз смех. — Како то, молим? — упита ћак. — Ето, да имаш код себе једну иару био би Парагвај, а да имаш уру, био би Уругвај, а овако си једна обична двојка — објасни му Ђура. ПРЕМИЈЕРА За време свога бављеља у Бечу Јован Јовановић-Змај, наш понуларни песиик, одлазио је врло често у позорнште. Једном нриликом, неки н.егов пријатељ — драмски писац — позове га да присуствује иремијери једне његове драме. После другог чииа, аутор се није могао више уздржати, а да Змаја ие угшта за његово мишљење о комаду.

слушно извршује (сада он!) ћефове своје супруге, госпа Ковиљке. Чак није нн приметио кад га госпа Ковиљм упрегла у разне домаће нослове... Није, се, грешгшк, освестпо ии чак кад га је госца Ковиљка унрегнула у повртларство, кад му утранила у руке апгов и одредила. му да прекопа целу башту, по н.еиом сонствепом привредном илан.у... И, ено га, несрећник, копа ли копа... Радн као кртица, и ни напамет му не наАа да номише ћсф! А, госна Ковиљка, кад ,је изиспаћеии комншлук пита откуд та промена, само слогне раменима и рекне:

Змај се замисли мало па рече: — Напољу је сигурно страховито време! — Како то мислиш? — упита га пријатељ. — Јер се још нико није усудио да оде кући. СУВИШе СИМБОЛИЧНО Једиог дана Чича Илију Станојевића заустави неки младић: — Опростите, господине, хтео сам да вас упитам за једну ствар. Наиме, ја сам пре неког времена предао управи позоришта рукопис једне своје драме. Да ли бисте знали да ми кажете њену судбину? Чича Илија беше мало весео — од „воде", те га скоро сажаљиво упнта: — А како се звала та ваша драма? — „Тамница"! — Ах, да — сећам се већ — одврати Чича Илија — не, та ствар није за нас. Сувише је симболкчиа. — Снмболнчна, како?! — говораше збуњено нисац. — Па да, настави Чича Илија, кад нам је била читана, сви смо осећали неодољиву потребу да — побегнемо. НИКАД ГОТОВ Велики хигијеничар професор др. Батут много је пазио на чистоћу тела. А у то одржање чистоће спада и пран>е ногу. Једно вече је седео у удобној наслои.ачи и прао ноге, а да не губи време читао пред њим на писаћем столу положени стручнн медицински часопис, који му је баш тога дана стигао. — Господиие, вечера је на столу! — викнула му је девојка. — Одмах сам тотов! — одговорио је др. Батут и почео да пешкиром брише ноге. Потрајало извесно време, а професора Батута ннкако нема да дође у трпезарнју. Девојка се решила ча га ноново опомене: — Господине, охлади вам се вечера! Препуо се др. Батут из чиглља и зачудио се сам да још нпје готов иако већ давпо брише ноге. И тада је пропашао узрок: када би обрисао једну ногу он би је несвссно натраг спустио у воду, а затим брисао другу да са н.оме то исто учшш!

— Море, знате ви њега... Сад му тако дошао ћеф да ради и аргатује, и да се с-ам веже на „ланац"... А ја, као велим, што да му кварим задовол.ство... И сад, најлепше је то што цео свет зове г. Тошу: „Трша-ћеф" а, уства.рц, ради јадпнк све по госпа Ковиљкином ћефу! ♦ Зато, господо, мужеви, ако већ имате своје ћефове, . не показујте их ... Нарочито ако имате уз ћеф и ташту. М. ДИМ.

В. ЛАЗИЂ И БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Због своје сатиричне песме „Пут* Браико Радичевић често је имао непрнјатности. Када је 1849 дошао у Београд, где је лепо и пријатно провео мећу пријатсљима, посетио је и тадншње Београдско читалшпте. Ту се поздравио и пољубио с Љубом Ненадовићем и неким другим познаницима, а затим пришао старом књижевнику и нросветном раднику Василију Лазићу. Овај му љутито рече: — Ја се не љубим с оним човеком који је све нас, што дођосмо овамо да носимо просвјешченије, назвао магарцима! Бранко није ни речи на то одговорио, само му је ударио црвен пламен уз п.егово свагда бледо липе. КАЛУЂЕР И ЂАВОЛИ Пред повећим друштвом неки заједало упита Доситеја: — Је ли истина. оче калуђеру, што нам је наш попа причао, да су ђаволи најгора створења и да их је Бог зато црне створио? — И ја сам као калуђер црно божје створење, — одговори Доситеј осећајући на шта циља овај, — па како могу против себи равиих говорити? Питач се нашао у неприлици и мало покуњеи рече: — Сада сам се баш уверио да ни сви ђаволи нису тако црни како изгледају и како их људи описују! МИЛИЂЕВИЂ И ШКОЛСКА ПРАКТИКА Милан Ђ. Милићевић се увек трудио да уведе домаће изразе и називе уместо страних, наравпо где је то год бнло могуће. Једном приликом њему и Милораду Шапчанину опширно јв прнчао Стева Д. Поповнћ о своме преводу књиге „Школска практика". — А шта ти је то „школска практика"? — упита Мнлићевић. Поповић каза о чему говори књнга. — Па, брате, зар није боље да ти то српски кажеш са „Рад у школп" илн са „Школски рад"? Поповић се мало збуни, а затим и сам одо6ј>и . А Шапчанин ће тек рећи Милићевићу: — Бог с тобом, Милане! Како ти расипаш своју памет! Болан био. то треба да наггишеш па да се зиа да је од тебе остало, а не да свет само усмено поправљаш!

ј -И С Т 0 Р и БТГ ^ и АРУГЕ Ц \\ екд.оте?