Коло

12

— НеКете веровати, али смо се вратили с последњег пута с врло мршавим ловом. Ухватисмо свега око петнаест кила за седам дана. Кад се ради с „лапташем" и кад смо нас шесторица, онда видите да то није никакав лов. Пробали смо све. Ловили и по дубини и с крајева, па опет пишта. Можда ћемо идући пут бити срећнији. Понекад се деси да по неколико сати узастопног рада, зажелим да видим рибу у мрежи. Нема је као да је у земљу пропала... — Неће ваљда тако бити! Па Дунав ипак има риба! — Ако не верујете а ви хај'те у недељу с нама да се сами. уверите како. се рибари... и какав је лов... * У заказано време „Мундало" је био са својим момцима на обали. Љубазни моториста Радован Гајић-Бијељинац са својим „мотором", чекао је да повезе два чамца с потребним алатом! Време је било магловито и мирно. Из „мотора" посматрали смо те челичне људе како рибаре пред нашим очима. Бацана је мрежа за мрежом у размацима од десетак минута. Понекад, али ретко, заплела би се тек по нека омаља рибица у мрежу ... Па ипак, људи су свесрдно радили на оном хладном јутру иако није било резултата! Уосталом: занат који прво тражи стрпљење па после све друго ... И када се после пуна три сата завршило рибарење, у барци је било свега три дд четири килограма рибе. * Чудни су ти дунавски вуци. Нашли Смо се понова код „Ивка" за оним истим столом где се говорило о , ј Фориасовом" крштењу. Као да је лов био богзна како обилан, тако су били сви расположени. Као јутрос на поласку. — Сутра ,зором крећемо с Радовано-: вим „мотором" до Шапца. Надамо св да ћемо овог пута бити боље среће. * И сутрадан кренули су... Претходни изгубљени дан није их обесхрабрио... А, није јер није ни једини — изгубљен... Можда зато што нема, ваљда, човека који више верује у наду, од човека што нроводи век на води.., А. С.

— Како рече да се зове? — Форнас! — Како да га не знаш? Па то је Мита Пилић! Ишао пре неки дан са „Мундалом" до Шапца. Вратили .се јуче! У једној крчми на самој обали Дунава која пре личи на већу колибу подигнуту на кољу него на кафану, састају се увек сви дунавски рибари било да одлазе у лов било да се враћају. Ту су увек. И сад, једно мало друштво, у углу крчмице, која и нема више од четири стола за госте седео је Миодраг Обојевић зваии „Мундало" са својим друговима. И ми с њима.

— Кад смо били близу „Крстова" па домаку Шапца, већ сам се раније договорио са Ацом „Јапаном" и Љубом „Мундром" да Миту крстимо. Није се ни надао шта га чека. Да сте га видели како му је лепо стајао онај мој венац црвених паприка што сам му га као кум намакао на врат. А тек кад сам му сипао исполац воде за врат, поваљалп смо се сви од смеха... Ја сам га тада крстио. Дао сам му име „Форпас". — Зато га ми и „не иознајемо".

Миодраг Обојевић стари је алас. Рибари по Дунаву већ скоро тридесет година. Он је у неку руку, доајен свих рибара, Ради свакодневно без обзира на време.^Са својим момцима обично иде узводно Савом до 1Папца па се после полако спуштају ловећи рибу. Био је д нре неки даа иа прича: ■