Коло

ШхШл Ш

Када амаше кијавицу осећатв зеби.у или почињете да кашљетв, тада јв крајње времв да узмвтв АСПИРИН

ухватио једног учсника у неком несташлуку. Нал.утио се ирофесор и продерао на ђака: — Јеси ли ти, клштане, из четвртог, или сте ви, мазгове, мозкда из иетог разреда? КНЕЗ МИЛОШ И ПРИЈАТЕЉИ Када се кнез Милопг, с кнезом Михаилом 1859 годипе вратио у Београд, салетели га нријатељи са свих страна разним молбама. Тражили разне положаје, службе, новчане помоћи и друго. Скоро сваки од тих пријатеља 'је износио своје заслуге и тврдио како је због верности према кнезу страдао и био прогоњен. Кнез Милош био већ малаксао од силних пријема, а наравно да није могао ни свнм молбама удовољити, па су поједини посетиоди одлазили н незадовол 5 ни. И кнезу Михаилу би већ доста па ће рећи оцу: — Е, бабо, двадесет година борисмо се с неирнјатељима па изиђосмо некако на крај, али са пријатељима тешко! — Хвала Богу, драги сине, што смо сада овде! — одговори стари кнез. Изићићемо пекако и са пријатељима на крај! ЧИКА ЉУБИНА ВАТРЕНА КОЛА Када се Љуба Ненадовић вратио са школоваља у Немачкој, окуиише се око њега сељаци у Бранковиии да им прича. Говорио им он како живе и раде немачки сељаци, како су напредни и како су им узорна газдпнства. Затим је Љуба почео да прича о железнацп, за коју његови Бранковчани никада нису чули: — Да знате само каква ватрша кола имају Немци! Наниже вам ^е но двадесет кола великих као соба, закаче се једни за друге, а вуче их машина по утврђеним гвозденнм шинама. У неким колима седе људи, у неким разна роба, а у некима стока. Сва та кола јуре бржв него најоржи коњ. Ма-

#-- ј л то је тек пред трошаринцем /у/ сазнао. А да је знао, не би он то ии учинио. ' Брод је парао Дунав и тек што ни|е стао. Па онда, зашто да плати? Зар он који је три године слулгпо коњицу и бно капетанов посилни? Откуда то сад наједном. Дабоме! Него иде он до капетана брода, па Да му као човек човеку лепо објасни. Онако, на тенане. И оде. А капетан кад је чуо у чему је ствар, поче да се смеје и тврди да се то њега баш ништа не тиче. Ни што он има жену, ни што је три године био кон,аиик, ни што је кћер са њима, па нити што иду у госте. И најзад, какве везе има он, капетан, са свим тим. Он је ту да управл^а бродом, а не да сб објашњава с путницима. И тако. А он, путник, Панта Јецин, кад је видео да ту ништа не помаже, тужно погледа у своје балонче, ухвати га и сиђе до жене. Затим се реши да некога запита за савет. И питао. Али, овоме овде што седи преконута њега, Панте, и који је уопште по■гегао то питање око плаћања, неће да верује. Некако му се чини да овај овде само зато говори тако што бих и он да пије. Та ено, већ му вода клокоће у зубима. Али га се баш неће окусити! Док је он, Панта Јецин, жив овај овде баш ни капи неће добити од његове ракије. Па на крају зашто да га тако оглобе? Због ракије? Та није је ваљда Украо! А опет, ред је ред. Мора ваљда куму да понесе. који гутљај кад га је ловек у госте позвао. Него, све то није истина. Тричарије јву то. Дабо'ме, саме глупости. Међутим је брод пристајао. Панта ухвати своје балонче, а ње1гова жена тсћер, и пођоше. Но тек што су стигли до краја моСта, а неки човек са зеленом капом не даде им даље. Прво су се објашњавали, па после

свађали. Затим је Панта заклињао децом, молио, кумио и иајзад стао да доказује да он куму поси ракију. Онај са зеленом капом поче да са смеши. Панта је тај смешак схватио као знак да је криза прошла и поче у поверљивом тону да признаје да ракија има, у ствари, много више гради него што је он то у почетку рекао. Човек са зеленом капом на глави мрдпу једним брком и за час се однекуда створи жандарм. „Да платиш" вели „пријатељу, п>оша.рину или ћеш у кварт". Мисли, Панта, мисли, па му се учини мпого згодније и у кварт да иде, ако је само да се иде, него трошарину да плати. „Водите нас" вели „у тај ваш кварт, па како буде Вогу право. Али, да платимо нећемо, па квит посла. Та куму рођеном носим ракију!" И одоше. Већ су изгубили из вида и човека са зеленом капом и оног што му је во-' да клокотала у зубима, кад жандарм стаде да објашњава да је кварт уствари хапс. Препаде се Панта и жена и кћер. „Зар" вели „ја толике туђе кокоши потаманио, па толико пута говеда У забран терао, па инсам доспео у хапс, нити ишао у !сварт, а сада да идем. В, неће то баш тако бити". „Море кад ти ја кажем" убеђује га жандарм „чим се утврди да имаш ракију, одосте ви у хапс". Кад су стигли у кварт, оде жандарм да рапортира. Али ни Панта није губио времена. Отчепи балонче, па натезке. Јабучица му скакутала као пајац на конопцу, грло му је шкринало, али је гутао. Најзад је стао. Затим гурне жени балонче под нос. „Оиали Маро, то се бар не плаћа ..." И Мара оналила. После Биса пила. Па опет Панта. Па опет Мара, па Биса. Ианти очи закрвавиле, али је још увек гутао. Најзад, више се није могло. Он покуша још

ОБАЗРИВ НАСТАВНИК Уведено беше да паставпици горњогимназијалце ословљавају са „ви". Професор Глиша Лазић, чувени некада наш латинац, у гимназиском ходннку

шина се ложи угл,ем, па не треба ни коњи ни волови да вуку. Одавде у Вал^ево стигло би се на ватреним колима док би ударили длан о длан.. < Слушају л,уди, чуде се и ћуте. Сутрадан ће Љуби рећи неки његов старији рођак: — Љубо, дете моје! Нешто ћу да ти кажем, боље ја него други. Ти си наше дете, протин син, и сви те волнмо. Желели смо да нам причаш о далеким земљама и о људима како тамо жнве. Али шта нам ти наприча о оиим ватреним колима! Ми јесмо простн, али знамо шта може бити а шта не може. Зар ниси видео како су се људи згледали? Нико неће да изгледа будала на ни опи не желе да их та.квима неко сматра. Како могу кола да иду без коња или вола? Да их је то неки други удешавао с ватреним колима а не ти, нротин син, мозкда би

осетио и батпну по леђима. То сам Љубо, знаш, имао да ти казкем... Није ли нам остало од старииа да вечно будемо неверне Томе!

тш ш/шцмта

69»

који гутљај да саспе, али му тад све процурп кроз иос. Мара га ногледа тупавим погледом, па заплићући језиком рече: „Да опалим, Панто...." Биса је гутала, а сузе јој текле. Најзад, кад се жандарм вратио да позове Лалу на саслушање, од Панте Јециног остала само пијана маса, с пеном на устима. Мара је лежала под клупом. До ње, поред претуреног балончета седела Биса с дубоко обешеном главом.

Све је заударало на Ракнју. Жандарм се прво чудио, мало затпм схватио је ствар. Отрчао је да извест,и писара. А овај је опет известио станицу за спасавање. И пијана породица би пренесена У болницу. После је Панта Јецнн морао да плати хпл,адарку на име трошкова; кум додуше није ништа видео од ракије, али било како било, тек Папта Јецин троша.рииу није нлатио.

»У ритму младости«

Сугра, у недељу 28 ов. м -ца, у 10 ипо часова пре подне у Дворани позорчгитц „Централе за хумор", наше познате интерпретаторке шлагера сестре ПериН прирфују музички матине. Поред популарпих сестара певаће још и Зора Ј урншић. Загорка Димитријевић, Милан Тимотић, Воја Матијевић и други. За клаеиром солиста Саша Лндрејевнћ, а на овој ванредној музичкој приредби која је стилизована у музичку ревију „У ритму младости" свираће џез-секстет. Улазнице за приредбу „У ритму младости" продајџ се на позоришној благајни, Кнежев споменик бр. з („Централа за хумор"). (Спимвк: А. Оамић)