Коло

ПИШ'#Ш7А#6Н ВАЗИР^

/Марија је седела на ивиди по/у\ стеље у бедној соби чији је прозор гледао у тесно смрадно двориште. Из околних соба чуле су се псовке, јецање, промукли дневни. узвпци. Кућа је била пуна свакојаког друштвеног шљама: беспосличара, коцкара, јавних жена и сумњивих „трговаца" — црноберзијанаца. Све је то акивело у вечитој свађн, тучи или страху. Заривши главу у руке Марија је очекивала долазак Жарков. Поглед јој је блудео од постеље до ормана и од ормана до стола. Зашто су морали оставити ону веселу и срећну собицу у којој су доскора становали? Жарково понашаље, и његове ноћне свађе и туча, принудиле су сонственика да им откаже стан на захтев Ш&рних суседа, који више нису могли да поднесу ње-; гову дреку што по целу ноћ није преС1 аЈа.ла.. Нигде нису могли да нађу стан и били су принуђени да се уселе у ову дрну прљаву јазбину. Марија је гледала у часовник. ВиЛо је пет часова. Кроз прозор се видео крајичак плавог неба. У кавезу су скакутале птичице. На прозору се у саксијама осмехивало цвеће. Али, све ,то није могло да разоноди девојку« Срце јој се стезало; осећала се тужна, осамљена, очајна. Она је била сиромашна раднпца, нредана послу и љу« бави, која јој је донела несрећу. Жарко је бно човек залуђен политиком, окорела срца од развратног живота, и волео ју је свега неколико месеца, пошто ју је отео од нежног оца, старог [честитог вредног радника, који је нн®ада није могао прежалити. Она је пратила Жарка кроз његов 'бурни пусти живот, трпела увреде и шучења јер га је волела незкно и покорно, јер је он био прва њена љубав и први њен грех. Волела га је, ма да 'Зе од њега трпела увреде и сва понижавања, када се враћао са својих дуготрајних седељки, пијан, гневан на друштво, на нородицу, на рад... ®арко је тога дана био отишао не-

куда још ујутру. Знала је да неће доћи до мрака. Седела је цео дан у обичној собној хаљини мада јб била недеља. Време је полако пролазило. Сто је био постављен, вечера спремЛ)ена, на столу је било и мало цвећа. Мрак се полако спуштао, а с њим су долазиле и све тужније мисли... ... Већ је била мрачна ноћ'. На степеницама се чуше кораци и јако кашљање. Кључ зашкрипа у не-

— 'Је ли вечера готова? — упита он. Видела је по гласу да је пијан, па са страхом, понизно, одговори: — Дуго сам те чекала на се охладила. Она потстаче ватру у пећи да подгреје вечеру. Жарко седе за сто. При бледој светлости лампе гледао је како хита, срећна, понизна, да га услужи и уживао је у томе, не шго му је то годило срцу, већ што је могао да гледа патње те мученице, коју је преварио као и све жене пре ње. — Жарко, вечера је готова. — То смрди, рече он миришући пару од чорбе. Не треба ми то, склањај! — Чини ти се Жарко — одговори она благо. Он скочи. — Кажем ти да јело смрди! Уосталом то ме од тебе не чуди. Уместо да

кој брави. То је нежи сусед долазио кући. Прође још неколико часова. Врата се с треском отворише и у собу уђе Жарко. Она га није прекоревала што је тако доцкан дошао, пришла му је и обгрлила га својим јадним рукама. Чекала је да он први проговори да га не би наљутила, прибијала се уз њега, нудила му своје усне које он једва додирну.

ноге навукли дугачке кожне чизме потковане ексерима да не би клизиле по глаткој и масној кожи кита. Дугим ножевима, насађеним на дрвене држаЉе, и широким секирама секли су прво уздужне кајшеве на киту, пресецаЛн ове на коцкасте комаде од по 20—30 килограма тежине и додавали их они■ма што су тога ради остали на броду, а ови их преносили у котлове над зажареним пећима где су их топили. Пећи су распаљене дрветом које је нарочито за то ношено на броду; кад су ватре добро распаљене, као гориво у'бацивали су се у пећ и лошији масни комади кита. Путници и посаде бродова који нису обављали те послове, :а путовали су морима на којима су могли сретати китоловце при таквом послу, описују свој ужас при ноћном сусрету са бродом китоловцем на океанској пучини. На двадесетину километара далеко сагледа се на мору огромна ватра; дрзкећи насигурно да је пожар на каквом броду, капетан нареди да се промени правац и брод се упути ватри, да би невољницима на запаљеном броду притекао у помоћ. Уколико се ближе прилазило месту по-. жара, ватра је бивала све већа и бешц>а; цела је околина осветљена пожаром. У томе, кроз дим и пламен, они сагледају сенке, које лагано и мирно промичу, носећи на леђима неке терете. Тек кад се чује и песма и дозивалом сазнају у чему је ствар, они продужавају свој пут. Истопљена китова маст излива се У бурад коју је брод собом носио још из луке из које је пошао. Буре је имало 80 кг. истопљене масти. Један крупан кит од 150.000 кг. тежине, каквих је било још доста у то време, давао је но стотину и више таквих буради. Вредиост је била огромна кад се још томе дода оно шго се добијало за споредне продукте лова, као и скупоцена

смбра, ако би се нашла у киту, није био редак случај да један кит донесе у оно време и по пола милиона динара, па и више, иако није био искоришћен онако како се то данас ради. Из тога су времена и остале чигаве бајке о богаћењу китоловаца. У то време постојао је још један начин за лов кита, интересантан и за кнтоловце сасвим безопасан, а који ипак није уиотребљаван тако ретко. Постоји једна врста омањих китова, који имају на леђима троугласти дугуљаст израштај, са врхом окренутим у вис, и по овоме се издалека могу распознати. Китоловци су их назвали кликерима. Ма да за китоловце нису имали никакве вредности, па стога нису ни толико ловљени, ипак су им причињавали нарочито задовољство кад их сретпу у чопорима. Наиме, кликери су страшни непријатељи великог кита око кога се, кад на њега наиђу, скупе, опколе га са свих страна и стану бости врховпма оног троугластог израштаја. Веома су окретни, и киту који набаса на њихов чопор, немогуће је да се спасе. Избоден кит брзо малаксава од нзгубљене крви. Китоловци са задовољством посматрају ову сцену и чим кит угнне, они растерају чопор, а плен сами присвоје. Ловачки брод тога времена није се враћао у своју луку без пуног товара китове масти. Вратити се са пола товара сматрало се као знак неумешности и власник брода отказивао је службу таквој посади. Стога се дешавало да брод, који није имао ловачке среће, остане на путу до две три годиие, а било је случајева да лута морима и по пет година, хранећи се од лова Фоке, морсева и риба. Било је канетана који су, увек срећни у лову, правила у свом веку по двадесет нохода, а било их је који ннсу достигли ни половину тога.

се стараш о кући ти вечито нешто мудрујеш... 0 чему мислиш, кажи! — Мислим о своме несрећном животу — рече она одважно. Он је пресече погледом, лице му запламте, па онда почеше грдње. . — Жарко, — преклињала је она. Шта сам ти учинила? Жарко ти ме више не волиш! Али он више ништа није чуо. Бес га је био обузео, и он појури на њу с подигнутом песницом. — Не, не Жарко! — јаукнула је бедница заклањајући главу рукама. Он је шчена за слабачку руку, изви је, обори је на постељу на је поче ударати песницама по раменнма и леђима. Наједанпут му се учини да иеко говори кроз зид. Он застаде, скрсти руке као кукавички победник који се боји неке невидљиве казне. Из друге собе чуо се глас: — Еј ти неваљалче. Зар те није стид? Жарко дрекну: — Да видим шта хоће тај! И истрча у ходник. У исти мах се отворише још једна врата. Настаде свађа. После неколико минута Жарко се врати у собу, блед и истрежњен: —Срећа је његова што има седу косу, иначе бих га премлатио! ... Целе те ноћи Жарко није више проговорио ни речи. Сутра ујутру отишао је на посао. Газдарица донесе Марији иисамце од суседа, који је синоћ прекинуо ту тучу, а јутрос се иселио из куће. Марија прочита: „Госпођице, допустите једном старцу, који је много препатио, да вам напише неколико редака, јер вас јако жали. Ја вас не познајем и никада вас нећу упознати, али ме ваша несрећа боли. Ма да сам стар, ја бих се могао понети с вашим драганом, могао бих га смрвнти; али да се њему што зЛо догоди, ви бисте највећма платили. Ја знам из искуства, које ми је живот загорчало, да жеие више воле да буду мучене руком човека који им је мио, но да га изгубе. Био бих срећан кад бих знао да је моје поередовање стишало гнев тога човека, који вас је злостављао. На знам зашто сам, кад сам вас чуо како јецате, помислио на своју кћер... која ме је давно напустила... Зато сам се и умешао. Опростите ми. Збогом". На крају писма Марија прочита потпис свога оца.

(■)_ тшиш Лекар, пред својом савешћу... /'"»о сада смо увек иа овом месту М расправљали о болесницима и ' о болестима. Нека нам је допуштено да овога пута проговоримо коју речонама, који лечимо болескико. Бити лекар није лак, још мање захвалан посао. Не зато што већина бо^ лесника није захвална лекару који се, сваки, без изузетка, макаква била ње-. гова спрема и способност, сигурно до крајњих могућности за њих залаже; на зато што је лекарски посао један од најтежих, јер дању и ноћу треба напрезати своје телесне и умне снаге; на зато што тај рад није — ма како то изгледало! — у већини случајева, ни морално, ни материјално награђен онако како би то требало према уложеним телесним и умним напорима. Лекар-. ски позив је тежак и незахвалан нарочитО због тога што сваког тренутка; у своме раду, лекар паилази на највеч ћу тешкоћу, на неумитан суд и на не-< избежну сумњу — своје савести. Уј сваком поједипом случају лекар стоји пред болесником и пред својом савешћу. Ова му налаже да учини оно што је најбоље и најкорисније за болесиог човека. Само то, и ништа више. Јер у Хипократовој заклетви стоји: „Заклињем се да ћу увек по својој савести чпнити само добро болеснику и да ћу..." Али, лекар је само човек. * Закои предвиђа за лекаре позивну (професионалну) тајну. Она треба на првом месту да заштити болесника, да му обезбеди слободу и сигурност лечења. Она такође, бар донекле, штити и лекара, јер би овај иначе у небројепо ситних и крупнијих прилика морао да даје објашњења и изјашњења. Али позивна тајна штити истина болесника, али не штити друштво, онв који могу доћи у додир са таквим болесником. Узмимо за пример: један човек је заражен сифилисом. Он хоће да се жени, јер му се указује добра нрилика „богата партија". Лекар га одвраћа, саветује га, излаже му све последице. Ништа не користи. Лекар зна да ће он већ после неколико дана сигурно заразити своју жену. Али ои не може ништа. Он не сме ништа да каже, па чак ни када би болесникова будућа жена била његова блиска рођака, па чак и рођена сестра. Он не сме ништа да каже, јер му то закон забрањује, јер је везан позивном тајном... Или: лекар-гинеколог зна да једна „девојка" није девојка, или да је заражеиа, или да не може никада да роди. Он о свему томе не сме пи реч да каже ни једном човеку, чак ни оном који вери ту девојку, па био то и његов најбол.и пријатељ, или чак и рођени брат... Узмимо да је позивна тајиа добра и корисна за болесника. Али може ли се дозволити да због ње неко други, који није болестан, страда и да, због ње, н ои постане болесник? * Друго тешко питање за лекара: сме ли он да примени тзв. сутаназнју (од грчке речи, која значи пријатну смрт) код тешког, неизлечивог болесника? 0 томе се дуго, и још увек дискутује у медицинској литерагури, у белетристици, па и па фнлму. Разлози за су: неизлечивом болеснику који пати, из разлога човечности треба ублажити и прекратити муке. Разлози против су: сваки човек воли и жели да живи, па и најтежи .болесник. С тога нико нема ираво да му ускрати, ма и тренутак живота. Осим тога: јесмо ли ми баш увек апсопутно сигурни да је болест иеизлечива? Напослетку: када би се сутаназија законом одобрила — као што су неки тражили! — било би сигурно злоупотребе од несавесних рођака, па, нажалост, и од несавеспих лекара. Према томе законски не треба дозволитн сутаиазију. Значи и ту постоји закон. Али, постоји, и лекарева савест... Може ли он дозволити тешком, по свим изгледима, неизлечивом болеснику да умире, постепено, али сигурно, у највећим мукама? Ту се његова савест налази у тешком искушешу,.. Др. С.