Коло

5

БЕ0ГРАЛС1М МЕЈШЉА

о,<хр.!П

оспа Фросина није се то једанV/ нут нитала. Питала се још чим се удала, на се питала кроз део дуги и не безпотресни брачни живот, а пита се и дан данас. А, ево, и шта се пита... Пита се, брате, како је могуће да један, рецимо, човек, води двоструки живот и то тако двоструки да му та два жнвота, што их води, уонште пе личе један на други... ? — ГГа, лепо, — питаћете можда шта се тиче госпа Фросине тамо неки човек, који води такав двострукн живот? Међутим, тиче је се. И те како... 'Јер тај двогуби човек, који воли да живи у дупликату, није нико други до шен законити (други по реду) супруг — Тогаа! Кто, он, тај исти госн Тоша, живи двоструким животом, и баш тако: да му један живот што га води у брачном окриљу, уопште не личи на онај други живот што га опет води, у нечијем туђем окриљу... Истина, госпа Фросина је знала да Зе госн Тоша радио извесне ствари у душшкату. Знала је рецимо, да је био у, исто време члан две политичке странке, које се гложиле као жути мрави. Па је знала да је увек, двапута гласао, једанпут, као државнн чиновник, за владипу лнсту, а другипут као слободан грађанин, за — опозицију... То је, дакле, госпа Фросипа знала, и мислпла да тако треба да буде и да је то, мање више због каријере, и за оно, што кажу, колико да се иађе, злу не требало. Па је знЉга, такође, да је госн Тоша радио и у надлештву, као редовни и разврсгани чиновнпк, а знала је да је радио и као хонорарни књиговођа код једне веће трговачке фирме, али је и тај дупликат пмао своје оправдање. Оно што није знала то је да је госн Тоша, код куће, био и прави патријархалан и дубоко релегиозан човек, нрави православац, да је умео да делн на све стране. моралие прпдике, а овамо, ван куће. био сушта нротивност... У том његовом специјалном дуплиКату, госпа Фросина га није својеручно ухватила, али је небројено пута чула од других да је њеи Тоша волео да врдие, и то не једанпут, и не само на једну страну. Ето, зато се и питала: како је то могуће! Питала се јер у дутогодишњем брачном животј о госн Тошом ннје успела да открвде у њ&му глумачки т&ленат, те да тако објаснн тај његов двоструки жнвот. с једне стране строго нородични, а с друге, мал те не распусгшчкн! А. трудила се, спрота госна Фросина, да одигра улогу вештог детектива. Њушкала га је годннама, и кад би гос-н Тоша. унео под брачни кров какав -гућ мирис, опа бн га испитивачки узимала на унакрсиу ватру, и лично би одлазила до берберина да се увери је лн одиста тај мирис потнче одатле, како је навео он на свом домаћем саслушању. или је неког женског порекла... Трудила се, као што рекох, али све бада.ва. Гос'н Тотпа је вешто умео да крп.је своје грешне трагове, и вегато и даље живео тим двоструким животом. У том свом дупликату он је чак толпко ишао далеко да 1 "е. кад би иг шао V нгетњу с госпа. Фросином, невероватно оштро критиковао младе дамине тпто су поткусиле сукњу, као да су илгубиле текстилну карту. и птто се тако слободно понашају на улнци. А, у ствари. грешни г. Тоша, волео голотпњу и то слободно поиаптање више ттего самога себе... п грешио кадго'■ бгт му се дала прилнка. Т у недавно. иојавио се с пакетом пол мингком. Кад га отворио из њега

испале женске ципеле с дрвеним ђоном. — Ју, шта ти је то, црни Тошо? питала госпа Фросина очигледпо изненађена. — Дрвењаци! — Какви дрвењаци? — Па дрвене ципеле! То сам ти тзео да штедиш оне кожне. — Боже, Тошо, па не знам да ли ћу моћи... Да ли ћу моћи, мнслим, да привикнем... — Ех, што да нећеш... Ове се може кад се хоће. Уосталом. толики свет носи дрвене пипеле па зашто тн да не носитн. Бо.ље сада да их носиш него после. — Кад по-сле? — Па, после, кад сви исцепају кожне ципеле... Ти онда има да посиш оне кожне... — Добро, али клопарају! — Па нека клопарају... Ниси их украла, твоје су па и кад лупа.ју. лупају за твоје паре а не за туђе... И, добра госпа Фросина, одистински почела да носи дрвене ципеле. Лупала. клопа.рала н носила их... А, стари лисац, госн Тоша, лттковао што му жена лупа, па је чује још из далека... Уствари. није то клонарање и лупање, био тединн разлог што је натерао жену да носи дрвене цппеле, и што је убедпо да тако треба да буде. Госпа Фросина се убрзо и сама уверила, као добар штедиша, да ће јо .1 се та дрвена обућа исплатити једнога дана. У госн Тошино! глави тињала је потајно и једна намера... Баш ту скоро, када је почео ускрш љи пост,-којег се госн Тоша најпобожније прихватио — с намером да се и ове године причести — госпа Фросина је пуким случајем ушла у његов двоструки живот... односно, сасвим случајпо открила му дупликат. Претресајући госн Тошино тегет одело, да га да за Ускрс, на хемиско чишћење, наишла је госпа Фросина на једно цедуљче, управо на остатак једне цедуљице, на којем је женским рукописом, пнсало од речи до речи ово: ,,....а највише бих волела да ме обрадујеш за празним једним паром ципелица... Не заборави само, Тото, да ми је број 38!..." Тај остатак цедулшце — воји је за госпа Фросину био несумњиви докуменат — игром случаја пли вољом судбине (што је свеједно) остао је закачен негде у неком шаву поставе џепа и тако пао у руке баш опоме коме пе треба. Друга жена би експлодпрала. Али, госпа Фросина се савладала. Место да одмах направи лом, она се притајила, н узела # да мотри на госн Тошу. И, тако мотрећи, једнога дана, оставила је своје дрвене ципеле у претсобљг, и полако, у чарапама, ушла у своју спаваћу собу, да види шта Тоша тамо тумара. Улогу детектпва одиграли су „дрвењаци". Слушајући их како клопорају по кухињи, г. Тоша је мирно могао да настави оно што је био почео, не предвиђајући да се „дрвењаци" лако изувају. Зато се запањио, ку дикамо више од госпа Фроснне, кад је она нечујно ушла и затекла га како из ормана вади једне њене нове ципеле (које је свега двапут обукла — број 38) и како покушава да нх стрпа у џеп, једну у једап а другу у други... Компшлук је само чуо дубоки госпа Фросинин врисак: — Тошо, зар уз часни пост!... А, онда није ништа више чуо... Шта се одиграло у госн Тоншном стану, остало -је тајпа. Није само тајна да се госн Тоша вајкао баш ових дана, како

неће моћи да се причести ове године, јер се огрешио. — Како огрешио? — Тако лепо... Заборавио сам се, па сам се омрсио... * А, тамо негде, у једном шаву женске миришљаве ручне торбице, чија власница носи ципелице број 38 (баш

као и госпа Фросина) лежи изгужвапа, у бесу, цедуљица, исписана канцелариским дугогодишњим рукописом: „Замисли, онај мој обућар преварио ме, иако сам му дао капару... Од ципела неће, изгледа, ништа моћи да буде. Не љути се... Љубн ти твоју босу нозкпцу твој — Тото". м. дим.

ЖИВОТ

СХ

а^гиа ц ^апанц

Сви смо слушали лепе приче о гејшама. Али, гејше и јапанске чајџипице забрањене су пре девет година. Додуше, гејше су н даље постојале као слободне играчице, али нестају као каста, и њихов живот био је веома, веома несрећан ... Скоро све, пмале су псти живот. Рођене у сиротињи, одрасле у сиротињи. У раиој младосги родитељи су их давали под закуп сопственицима чајџипица. Родитељи су обично били прикуђени да то учине. Сопственик чајџинице већ је давно дао капару, дао и зајам и приде; они пак, нису били у стању да врате ни капару ни зајам, па су зато давалн ћерку као залогу илн као отнлату. Продате девојке, истина, могле су да се уселе у чајџиницу тек кад напуне седамнаест година. Али, то није много мењало ствар кад су већ одавно биле жртвоване. По уласку у чајџиницу, свака млада девојка добила би дивне хаљине п скупоцене кнмоие од свиле. За њих, које су детпњство и прву младост провеле у беди, почиње сада живот као сан. Све већи дуг био је последица раскошног живота ових девојака, које Европљани зову гејшама, а које Јапанци називају „поки". Зато оне ви за тренутак немају ии најмање паде да би се једнога дана могле ослободити својих мучитеља, сопственика чајџииице, бар док су младе и лепе. Јошпвара у Токиу, на крају града, чувена је била по својим чајџнницама. Али, чајџнница је било и по паланкама и оне су биле легло ужаса. Мученички живот водиле су „поки" у овим кућама. Једна од иајвећих тајни била је то што и поред таквог живота ове несрећне девојке остају нежиа и благе као деца „са осмехом, чистим и белим као расцвегала трешња", како то каже једна отара јапанска песма, Један догађај, налик на причу, скренуо је нарочито пажњу целе јапанске јавности на чајџинице и њихове лепе робнњпце. Коментари поводом тог догађаја можда, су и довели дс уредбе по којој је било забрањено издавање «ових дозвола за отварање чајџиница а старе (које су застаревале најдаље у

року за три године) нису се внше обнављале. Ево шта је било: Један принц, члан царске породице, командант ратног брода, приметио јв једноЛ како на палуби један морпар плаче. Пнтао га је шта му је. Морнар' му је испричао своју несрећу. Он воли једну девојку која се зове Иза. Она воли њега и све би бнло добро. Али, Иза је кћи сиромашних родитеља. Када јв напунила седамнаест година морала је да се пресели у Јошивару. Сопственик чајџинице тражио је 500 јена, да је пусти. А јадни морнар није имао толико новаца. Иза је за њега била изгубљена... Принц, као прави принц из бајке, послао је опда свог ађутаита у Јошивару, платпо 500 јена, откупио Изу и поклонио је своме уплаканом морнару. Новииари су за ово сазнали и погели јавну анкету; узбунили су целокуппу јавност и све оне којима је био дражи напредак од традиције; влада јв већала и министар унутрашњих дела доиео је наредбу којом је учинио крај, једном за свагда, патњама сиромашним и младим лепотицама, и овој нечовечпој грговпии белим робљем.

Вертшу. Далеко си драги чак у туђем свсгу, Далеко од куће, родбине и мепс, Ал' не мари ништа, још те увек волим, Јер та наша л»убав несме да увене. Често мислим драги, на будућност пншу, На кућицу белу и баштицу цветиу, О томе смо драги саљарпли често; И будућност тако. замишл»асмо сретну. Стрпимо се драги, јер ће и то нроћи. Бог је благи добар за нас, бића оба, Саставиће усуд попово пас двоје Поздраве ти шаљем. Твоја сам до гроба« Београд, априла 1943. ЗОРИЦА БЈЕЛОГГЛИЂ