Коло

цијоК има их много коЈи випге иису навикли да тако седе, односно који више воле да седе удобније прекрштерих ногу или сасвим евроиски. Врхунац школовања су вечерље моЛитве пред даревом сликом која се у 5гу сврху свечано открива или пред националном заставом. Пред сликом бога-цаРа у редовима клече непомично учеснндп молитве. Вођа почиње молитву или песму, коју прате ритмички ударци добоша. Ученици, склоиЉених руку, у колико молитва постаје усрднија, све више стелгу руке тажо да су им прсти као згрчени. Сви ирисутни су прожети једном једином вољом, једном једином жељфм као да су једно биће, једно тело, тело од крви и меса које одаје крајњи душевни ■напор. И речи које узвикују у ритмичком скандирању, губе се у једном једином, громком: „Банзаи!" са нагласком на последњем слогу. „Десет хиљада година" значи реч „банзан". То је смерна молитва, једина жеља, и истовремено пркосно изазивање судбине, да јапанска моћ и снага потрају још десет хиљада година... Та жеља је толико јака да се цела просторија испуни њоме. И странца она може да обухвати чак толико да је у стању да у тој екстази и сам виче. Иначе, тако увек сабрани и мир-

пН, Јапанди су у дивљем узбуђељу. Ајш исто тако наједном се све смирује и учесници клече, непокретни и мнрни, на својим местима, да би крај вечерње молитве провели у безазленој игри и шали. Ко је то једном проживео тај више неће тражити решење тајне јапанских успеха. Он се више неће чудити како то да један народ који је у својој целокупности слабији од својих суседа може ове небројено пута да потуче, да их претекне и савлада. Циљ који је себи Јапан поставио у стварању иовог поретка У Азији, толшси је да би за њега биле недовољне снаге и много већег и јачег народа. Јер, ту се не ради само о томе да се победи један народ од четири стотине милиона, да се победи и душевно савлада, него се ту радЈГ и о гигантском задатку прогив удруженог отпора Русије, Енглеске, Француске и Америке, дакле скоро целокупног западног света. Зато није ни чудо што је толики број „стручњака" уверен, да Јапан на крају крајева мора да подлегне. Он би и подлегао да јапански народ нема неизмерно велики резевоар душевие снаге и кад не би умео да ту снагу и вољу до иоследњег нерва употреби. Бољи, здравији нерви и јачи дух, на крају крајева, и одлучиће џиновску борбу за стварање Нове Азије.

/^роз наше село пуче једног дана вест да долази цова учитељица и за трен ока цело село се узбуни. Тих даиа причало се само о новој учитељици, о којој село 'дотле ништа није знало. Па ипак, интересовали се за љу сви: чак и људи по механама, слушајући како Воја „Ђивта" чита наглас новине, све од политиЧких вести па до огласа, упадали би с времена на време питаљем: „Каква ли ће бити та нова госпа", „кад ли ће да дође?" И вредне сељанке запиткивале иа бунару сусетке: „Како ли ће нам ова децу учити!"; бригу бринули и ђаци, јер већ два месеца нису имали учител,а: али највише од свпх занимало је то учигеља Ацу, сина угледног и богатог домаћина из истога села, који не хтеде да остане на имању, већ оде у учитеље и поста господин. Њега је коикало какву ће колегиницу добити. Најзад, стиже учитељица. Јави се најире младом управнику школе учитељу Аци, а он је потом, упозна с претседником сеоске општине и осталим људима од части и угледа. Беше млада, двадесетих година, тек што је свршила школе. Усто, беше изразито лепа. Чисто плава коса, живе очи и лепи зуби давали јој неку особиту привлачност. Онако лепа и мила, приступачна, према свакоме љушса, рсвоји брзо снмпатије целог села. Звала се Милена, али је сви из милоште звали: Мила. Одмах по доласку Мила поче да ради с ђацима ... Тако су полако одмицали дани у раду: у школи и у кући, а помало и у шетљи с колегом Ацом, који увек беше љубазан према њој. Слагали су се лепо и у послу и онако, приватно. Аца јој поклаљао радо своје слободно време, само да јој не проће ни један тренутак у досади и самоћи. Јер, младој девојци, која дође у село из велпког града, досада се лако придружи... Мало по мало,. оии посташе неразДвојни. А по селу поче да се зуцка: „Како се учитељ Аца и учитељица Мила пазе". Ускоро затим поче да се прича како г Аца намерава да се ожени с Милом, али му родитељи не дају, јер, веле, да је сиромашна од куће. Отац му био натао једну миражџику из суседног села, с неких сто хектара, а била јединица у оца и мајке ... Али, љубав је љубав. Аца није хтео ни да чује ни за девојку ни за њене хектаре. Знао је само за Милу, у коју је гледао као у неко божанство. Она му ! је била све! иа-није, ни чудо што је онда дошло до крупних речи с оцем.

ПИШЕ - /Б.^7

Село је било на Ациној страни. Говорили људи: „Зашто ће му више пара и земље кад ни са оним што има не зна шта ће". „Зашто да унесрећи своје једино мушко дете"? „Штафалиучитељици: лепа, млада, ваљана и поштена. И... воле се деца? па што да се не узму!" Најзад, кад навали цело село отац приста. Заказаше и прошевину. А увече, када су сељани отишли својим кућама с гозбе, када је иолако ноћ овладала мирним селом, у школском дво■ришту забрујали су тихи звуци гитаре и песма: „Ах, зар без суза ибма љубави..." То је заљубљеии уча певао песму коју је Мила највише волела. А, умео је лепо и да свира и да пева. Колико пута је будио своју изабраницу ноћу, певајући јој под прозором? Колико је пута она само била блажена слушајући дивне мелодије и његов топли глас ...! Дође тако и дан венчања. Весеље у кући, весеље у школи, весеље у целом селу. Ацина срећа била бескрајна ... Истог лета отац му подиже кућу одмах до његове старе. Ту се лепо сместише. Ишли су заједно у школу, заједно се враћали и заједнички удешавали да им дом буде што лепши и удобнији. Ацини родитељи нису баш много марили снаху, јер им није била по вољи, па је то Ацу често болело. То је знала и Мила. Али, ипак, то није помутило љихову срећу ... Приближио се и час када је требало да се у њихов дом усели и нови, трећи члан те срећне породице. Доће дан порођаја и све беше у неком нервозном ишчекиваљу. Мили је било тешко. Дуго је патила сама без лекара и бабице. У селу их нема, а отац Ацин је сматрао да због тога не треба да их доводи чак из града, јер и у селу има жена „вичннх томе послу". Најзад, Мила донеее на свет здраво лепо мушко дете. Аца је био пресрећан ... Али сгимо за тренутак. Мила је добила трован.е поред сеоских надрилекара и дов стиже лекар — трагедија је била већ ту ... Сахрана младе учитељице беше потресна и узбудљива. Село узбудљивији догаћај није запамтило. Причало се, после тога, дуго по селу како је лепа учитељица на самрти зажелела да јој муж на гробу отпева њену вољену песму: „Зар без суза нема љубави". Причало се дуго то по селу а И сад се прича како је учитељ нашег села лгоследњи пут запевао... Отада нико му више није чуо гласа. 41

/лекако у сумрак спопаде га та V !г жеља и паде му све то напамет. И он се одлучи. Окупао се, обријао се, стрпао неке дрангудије у мали путни кофер и почео да размишља којим путем да удаРи. За. трен-два, стајао је тако, неодлучан и најзад се сјурио низ Балканску улнцу. Затим је завио, и пред њим се указа станица. Међутим, стигао је касно. А до поласка идућег нишког воза пмао је скоро читав сат времена. Тражио је авантуру. Хм. Па ево прва! Закаснио је за воз. И то је авантура. Опет је стајао неко време неодлучно. После се реши и уђе у жељезнички ресторан. Поручио је вино и стао да се обазире. У дну сале, тамо негде, поред оне тешке завесе, видео је неке плаве увојке. Он се задовољно насмеши и поче да развија стратешки план. Тамно зелена хаљина, бео врат и илави увојци. Дакле, ствар сасвим пожељна. Треба само доћи још до те ствари. Нема сумње, да је изближе миого интересантнија. И он уире свој ужагрени поглед према завеси. А пожељна ствар у тамно зеленој хаљини с плавим увојцима, још ни слутила није све то. Тај ужагрени поглед, своју пожељност и то. Келнер је донео випо. „А стварно, требало би све то некако извести. Грех је ч пропустити овакву прилику. Али..." Размшпљао је о томе, но никако није могао да дође до повољног решења. Некако му је изгледало незгодио да он приђе за њен сто или тако нешто. У то се она окрете. Он јој добаци поглед пун одушевљења н чежње. Развуче усне, стаде да глади дланом своју косу, па опет поче да се смеши. Авантура. Права правцата авантура. Плава, у тамнозеленој хаљини. И онда, за име неба, треба је искористити ... У ресторан уђе неки младић. Огледао се, па видећи да сем плаве авантуре нема ничег занимљивог, упути се ближе њој. Мало је седео, покушао да зацодене разговор с љом, али, пошто му то није успело, устао је, платио и отишао. А он, Јова Јовић, главни библиотекар Библиотеке, просто је дахнуо душом. Дакле, она је још овде. Она није хтела с тим младићем, с том балавом њушком, ни да разговара. Да. Она је дама. У две речи: права правцата авантура.

ПИШЕ г ВЛ7. МОШУЛ? 1Бему се учини да му колена клви цају. „У шест?" „Шест." Јову Јовића нешто страховиго заго« лица у грлу. Нешто је хтело да прсне, да врнсне и да му се од радости вине из груди. „Зпачи, онда ћемо заједно ..." „Па, заједно." Љему мало те није нешто побегло из недара. Кроз мозак струјала му је поворка речи: „Авантура, авантура, авантура.. Причали су, смејали се, чекали, пас опет причали, па опет се смејали к најзад сели у воз. Ту су чаврљали о којечему и најзад констатовали, да су, се они просто једно за друго родилљ Иако је пут био дуг, иако би свакако у свакој другој прилици Јова Јовић био сањив и хркао у неком чошку купеа, он сада једноставно није осећао потре* бу за одмором. А клопарање точкова као да је певало: „Авантура, авантура, авантура... 4 Кад су сгигли у Ниш отсели су у не* ком пристојиом хотелу, у једној при« стојној соби са два пристојна кревета; и били очарани неочекиваним догађајем. Прво су приредили малу закуску, за* тим су нешто пијуцкали, па били нежни, једно другом тепали и на крају, су од заноса и вина блажено заспали^ Када се Јова Јовић пробудио, уме« сто љене главе, на узглављу поред своје нашао је писмо. Било је врло нежно. Сасвим као што доликује таквој лепотици. Али када је и по стоти пу.т уздахнуо хотећи да плати рачун, приметио је, да му нема иоваца. Из љегова буђела-. ра пшчезла је дивна једна сумица. Сасвим као што доликује таквој лепотици. Јова Јовић је био тронут. После је дошла полиција и одвела га у неку огромну зграду. И.пошто су констатовали да је Јова Јовић оштетио хотелијера и да је варалица, решили су, да га спроведу стражрно у Београд. — Узалуд се Јова Јовић бранио. Узалуд је покушавао да доказује, јер оии из полиције знали су већ те приче и такве птице као што је он, Јова Јовић. И вратили су га у Београд у пратњи два стражара. У Београду је одоедео неколико дана, док се није утврдило, да је та> човек Јова Јовић главии библиотекар главне Библиотеке. И онд&. су га пустили. А он, Јова Јовић, шта је знао, него да од срамоте отпутује. Исто онако сјурио се низ Балкансву улицу, исто онако завио за угао и исто

А сада на ствар. Јова Јовић полако се диже и пође к љој. У њеним очима лежало је хиљаду звезда. Она је била толико мила. Он је био просто тронут. Срце му се гушило у нечем топлом. „0, слатка авантуро ..." И Јова Јовић осети сузе у очима, А слатка авантура се дивно насмеши и показа своме посматрачу две ниске зубића какве он још ни саљао није. Јова Јовић се побоја, да му срце не искочи. Нека сумаглица сметала му је да добро види. Међутим, тај осмех, те звездице и све то, охрабрило га је. „Госпођа путује?" „Путујем". „Возом?" „Возом." „За Ниш?" „Ниш."

онако нашао се пред станицом. Затим је исто онако закаснио за воз и хтео: исто онако да уђе у железнички ре< сторан. У дну, лоред тешке завесе седела јеЈ она. Слатка мала авантура у тамно зе* леиој хаљини с плавим увојцима. Јова Јовић пребледе и поче да дрхти,Затим се осврте и као да га је главом сам ђаво гонио, одјури у правцу, своје библиотеке. Душа му је већ нро« вирила кроз ное кад је стигао и, нај-: зад, закључао врата за собом. Три да-< На је цео персонал библиотеке имао муке док је прпволео Јову Јовића да откључа врата. Али када се најзад пред откључаним вратима указа њагова законита жена у зеленој хаљини, Јова Јовнћ није имао више куд, већ паде у несв?ст. После је све што је имало зелену боју морало да лети из куће главнога: библиотекара Јове Јовића, па чак и папагај ...